Sedeo je u malom restoranu, preko puta Kensingtonskih vrtova. Za šankom mu je nekoliko veselih Engleza pravilo društvo, bučno navijajući za svoje favorite i uz svaki pogodak strelice u tablu, nazdravljali novim gutljajem piva. U dubini restoranske sale bilo je mnogo tiše. Ljudi su zaokupljeni svojim mislima skoro šaputali i do njega je stizao samo šum prigušenih glasova. Sa radija se čula muzika Bitlsa. Iako je u zrelim godinama, voleo da čuje novu muziku. Tekstovi nisu oduševljavali ovog pesnika, ali ritam, koji su momci sa severa stvarali, godio je njegovom uhu i ponovo budio buntovni duh.
Ispio je poslednji gutljaj kvalitetnog indijskog čaja sa uljem bergamota. Pio ga je različito od Londonaca. Bez šećera i bez mleka, samo sa dodatkom nekoliko kapi limuna, kako je i navikao da ga pije tokom rimskih dana. Iako okružen ljudima koji su pili viski, uživao je da ih gleda dok vatrene kapi nestaju u njihovim grlima. Sebi, kao nekadašnjem aktivnom sportisti, a sada rekreativcu, nije dozvoljavao ni cigarete ni alkohol. Smatrao je da neko, ko je u mladosti započeo zdrav život, posvećen pisanju i umetnosti, ne može pod stare dane da se iskvari i počne da uživa u duvanskom dimu i čašama kvalitetnog ili nekad manje kvalitetnog alkohola.
Ispio je poslednji gutljaj kvalitetnog indijskog čaja sa uljem bergamota. Pio ga je različito od Londonaca. Bez šećera i bez mleka, samo sa dodatkom nekoliko kapi limuna, kako je i navikao da ga pije tokom rimskih dana. Iako okružen ljudima koji su pili viski, uživao je da ih gleda dok vatrene kapi nestaju u njihovim grlima. Sebi, kao nekadašnjem aktivnom sportisti, a sada rekreativcu, nije dozvoljavao ni cigarete ni alkohol. Smatrao je da neko, ko je u mladosti započeo zdrav život, posvećen pisanju i umetnosti, ne može pod stare dane da se iskvari i počne da uživa u duvanskom dimu i čašama kvalitetnog ili nekad manje kvalitetnog alkohola.
Prošao je rukama kroz već odavno srebrnu, ali i dalje gustu kosu. Oštre crte lica ublažavale su tužne plave oči. Spustio je nekoliko penija za čaj i lagano napustio današnju dozu druženja sa ljudima. Oblačio je svoj, iskrzanog okovratnika, dotrajali kaput i podižući crni filcani šešir sa pulta, čekao je da izađe iz restorana i stavi ga na glavu.
Napolju su ga dočekale snežne pahuljice. Uputio je svoj pogled ka sivom londonskom nebu. Premda se dan još uvek nalazio u svojoj prvoj polovini, osećala se samo „neka bela tišina koja pokriva svet“. Imao je utisak da je ponovo u Hiperboreji, na krajnjem severu znanog sveta.
Svestan, da je ta mistična zemlja sve dalje od njega, samo je glasno uzdahnuo i krenuo ka svom stanu. Mnogi njegovi poznanici, kojih se trudio da što manje ima, smatrali su da je ipak imao sreće. Stanovati u Kvinsej ulici, gledati svakodnevno na Kensingtonske vrtove, svaki dan izlazeći iz Kvinskort hotela i prvim korakom biti u centru Londona, to je bila vrsta pobede i uspeha u tužnom i sumornom životu jednog emigranta.
Niko nije mogao shvatiti tugu jednog pesnika, odvojenog od svoje otadžbine. Ekonomista, pravnik, lekar, svuda su ako ne isti, onda bar slični. Ali pesnik, kad ne priča svaki dan na svom jeziku i kad koristi tuđe pismo, tad samo tuga živi u srcu.
Pružio je svoj hitar korak. Njegova supruga dodala bi i žustar. Prolazio je Kensingtonske vrtove, koji su se nastavljali u nepregledni Hajd park. Mnoštvo monumentalnih spomenika, cvetne aleje, zelena trava koja se poput ćilima prostirala parkom. Pogled se pružao sve do biste Petra Pana koja je gledala na plažu velikog jezera, po čijoj mirnoj površini su sada plovile jedrilice i čamci. To jezero je preko leta služilo i za kupanje, pa je i ovaj bivši atleta znao po nekoliko puta nedeljno da se okupa i zapliva. Sve sećajući se mladosti, obala Tamiša ili pak Tirenskog mora.
Prepešačivši park, ušao je u živopisnu i prometnu ulicu. U njoj su se nalazile viktorijanske visoke kuće u čijim prizemljima su bile raznovrsne radnje. Sa priličnom dozom prezira se okrenuo ka drugoj strani ulice i brzim hodom ušao u svoju zgradu.
Portir u paradnoj uniformi ga je dočekao sa osmehom i blagim klimanjem glave. U hotelskom foajeu je sedeo redovan gost, čekao je svoju prijateljicu da bi prošetali parkom. Čula se pisaća mašina, sekretarica je prekucavala dokument za upravnika. On je samo prošao pored njih i ne čekajući lift brzim korakom krenuo da se penje ka trećem spratu. Stepenice su se čule nakon svakog pređenog koraka, čekali su ga lavirinti hodnika obloženih sivim plišem i vrata na kojima je pisao broj 83.
Pokucao je dva puta, više iz razloga da se prijavi da se vratio i otvorio vrata stana. Za radnim stolom je sedela još uvek lepa žena, koja je podigla pogled sa svog ručnog rada i blago mu se obratila.
- Crnjanski, nisam Vas očekivala - pogledala je na sat - bar još dvadesetak minuta. Požurili ste danas.
- Uhvatio me je neki nemir. Bio sam u biblioteci, ali ni tamo nisam imao mira.
- Bar ste sad kod kuće, vrlo brzo će Vas to proći. Nadam se da će Vam se popraviti raspoloženje.
- Draga moja, danas sam lepo raspoložen, moguće je da je to i upravo razlog mog nemira.
- Plaši Vas povratak?
- Ko zna šta nas tamo čeka! Kad te živog proglase mrtvim, a Vi se vratite. Mogu samo da zamislim ta lica. Mada neki su se izvukli i ne čekaju me.
- Budite nežni, vraćamo se tamo gde nismo dobrodošli.
- Možda nismo dobrodošli, ali smo potrebni i poželjni. Nije neka pobeda vratiti se u domovinu u osmoj deceniji života, ali borićemo se, kao što smo se nas dvoje uvek borili.
- Ja sam sve svoje manje drage stvari raspodelila. Šteta je baciti ih, mnogima i ovo naše malo puno znači. Ne znam ni kako ćemo putovati, gde će sve naše uspomene stati i ostati.
- Obećano mi je da me ambasador Prica čeka u Trstu i vodi do Istre. Ona je sad cela jugoslovenska. Tamo ćemo provesti neko vreme, dok se Beograd ne navikne na činjenicu da ću ponovo biti tu. Nadam se da će ovo malo naših stvari biti uredno preneto. Kažu mi da nas čeka stan blizu Crkve Svetog Marka. Biće lepo čuti jutarnja zvona.
- Crnjanski, dovoljno smo dugo bili brodolomnici, vreme je da pronađemo mirnu luku. Obećali su ponovo štampati Vaše knjige, to će zaista biti događaj.
- Dovoljno smo bili izgnanici, to je teža kazna od smrtne presude. Piscu je mesto da bude sa svojim narodom. U Londonu sam knjigovođa, nosač, obućar, u Beogradu ću ponovo biti pisac. U meni se ponovo budi želja za pisanjem. Zato sam toliko i uznemiren. Da li sam onaj isti čovek, koji je trideset i osme napustio Beograd? Od Rima, preko Madrida, Lisabona i eto nas u Londonu preko dvadeset godina. Šta da očekujemo mi, a šta da očekuju naši prijatelji od nas dvoje?
- Ne brinite se, samo jedan Miloš Crnjanski postoji. Očekuju Vas iskreno i sa puno ushićenja. Nego, već danima ne stižem da Vas pitam, šta ćemo sa ikonom svetog Andreja.
- Draga Vido, red je da se i sa njom pozdravimo. Prati nas već dugo, dugo. Obećao sam je jednom ruskom knezu. Kad ja odem, doći će po nju. On svoju domovinu čak nije ni video, rodio se u Londonu nakon revolucije. Prvozvani je zaštitnik Rusije. Možda njemu pomogne, kao i nama što je pomogao. Možda i on prestane biti izgnanik.
- Bićete u hotelu za početak?
- Da. Ekscelzior budi uspomene. Nekoliko dana ću biti sam, a onda ćeš i ti doputovati.
- Nadam se što pre.
- Draga Vido, samo da proverim kakva je situacija u prestonici i zovem te da mi se pridružiš.
- Ne volim biti odvojena od Vas.
- Znam. Sve ćemo brzo završiti.