Marko Mil Popović

Povorka automobila se kretala i sirene su trubile kroz selo dok nisu stigli do kuće Ljubinih, Sanjinih i Gocinih roditelja. Pleteno cveće na kapiji, devojke u narodnoj nošnji sa ruzmarinom u rukama i ponosni otac koji je nazdravljao sa gostima koji su polako pristizali. U kući i ispred postavljeni stolovi, okupljeni svatovi, hrana i piće u velikim količinama. Šarolik svet, devojke i mladići iz komšiluka i napokon, ponovo je video njeno lice među njima. Polako je prilazio i graja koja ih je okružavala se lagano utišavala. Odavno je i ona njega videla i isto poput njega se pravila da ga ne traži u gomili. Zadržala je dah, a onda izustila: Zdravo Ivane – kratko je rekla, pružajući ruku nesigurno u njegovom pravcu. Zdravo Sanja – prihvatio je i onda je shvatio da ne zna šta dalje. Tišina je beskonačno trajala, oboje su očekivali nešto, a on u tom trenutku ništa nije mogao učiniti, samo je stezao njenu ruku, dok je nije istrgla. Da te upoznam ovo...

Uzeo je kašiku slatkog od šljiva i popio gutljaj vode. Leglo mu je, baš-baš. Otvorio je fioku i uzeo još jednu kašičicu i ponovo zahvatio u teglu. Šljiva se presijavala, a šećerni soft se lagano slivao u sudoperu. Jako je otvorio usta i smazao je. Okrenuo se u pravcu frižidera, pozivnica je i dalje stajala prikačena magnetom i bez prestanka mu se obraćala, ajde, ajde. Bio je spreman da krene, ali nekako mu je bilo mrsko. Sama pomisao povratka i viđanje znanih i neznanih ljudi, dragih i manje dragih, sve to mu je izazivalo neku nelagodu. Zanimalo ga je, zašto su ga pobogu zvali. Sa Ljubomirom je ostao u dobrim odnosima, ali ga je viđao kad bi sa porodicom dolazio za Beograd. To bi bili srdačni, mada kratki trenuci, tokom kojih bi se poigrao malo sa decom, sa Svetlanom bi pričao o pravljenju vina i Ljuba bi ga zasmejavao. Čak se nije ni trudio da bude blizak sa njima, ali oni su ga kroz sve te godine je...