Marko Mil Popović

          Žurno koračajući ušao je u zgradu nekadašnje Stare kasarne, u kojoj je već godinama bio smešten bitoljski muzej. Monumentalnost te zgrade, njen istorijski značaj, kao u ljudi koji su nekada u njoj boravili su upotpunjavali estetski izgled ove prelepe građevine. Debeljuškasti gospodin je protrčavao pored spomen-sobe Mustafe Kemala Ataturka kad ga je kolega zaustavio. - Vasilevski, javite se direktoru. Čuo je da sutra putujete za Ohrid, najverovatnije nešto želi od Vas.           Zastao je, nije očekivao da će danas morati da se zadržava na poslu. Sve obaveze je prebacio za sledeću nedelju, nije znao šta može da očekuje. Žurno je krenuo u svoju kancelariju po dokumentaciju koju je sutra planirao da ponese u Ohrid i da produži do direktora. Otključao je stočić, koverta je bila dobro zalepljena i krenuo je ka kabinetu.           - Uđite, Vasilevski, čekaju Vas već više od pola sata - rekla je...

Teška metalna vrata su se ponovo otvorila. Zvončići iznad su najavili stariji bračni par, koji je znatiželjno gledao u njegovom pravcu. Provukao se nekako iza njih, zamenili su mesta, i ljubazno se javili Danici, što mu je bio signal da je poznaju od ranije. Mahnuo joj je i pridržavajući vrata koja su se lagano zatvarala, prošao kroz njih i dalje gledajući u njenom pravcu. Krajičkom oka je uspeo da uhvati njen pogled kojim ga je ispraćala i krenuo je u pravcu parka i spomenika vojvode Vuka. Bio je zadovoljan kako je prošao ponovni susret sa Danicom. Znao je da će ona uvek poslušati Perovića, da će zbog svega što je njihov mentor do sad uradio za nju, čak preći preko toga da treba da bude bebisiterka. Ali se kao i kod svake žene pribojavao njene reakcije na ponovni susret sa njim.  Bio je svestan da je stari mentor dobro pripremio teren za njegov dolazak. Očajnički mu je bila potrebna pomoć, obojica su znali da je Danica jedina bila dovoljno staložena i spretna, da ga bez prevelikog...

          Zvončići na vratima galerije su najavili njegov ulazak. Stara gvozdena vrata i dalje su se teško otvarala. Međutim, znao je da Perović kao neko ko drži do tradicije i nije podložan promenama, teško da će ih zameniti laganim aluminijumom ili, daleko bilo, nekom plastikom. Pomučio se dok ih je otvorio. Još teže su se otvarala, nego pre deset godina kad je ovde po poslednji put zakoračio. Kao i tad, kada je odlazio, žena koja ga je ispraćala, čekala je na istom mestu.            On je podigao pogled sa stare kvake, koja mu je i dalje bila u ruci, ali Danica je još uvek pisala i nije podizala pogled. Velika stona lampa je osvetljavala njeno lice. Kosa joj je bila uvezana u rep, a naočare za blizinu su stajale na vrhu nosa. Osmotrio ju je. Stil oblačenja nije se bitno promenio za sve ove godine, tanka bluza i lagani blejzer koji se pripijao uz telo. Perović je bio u pravu, nije se puno promenila. Godine razdvojenosti ...

            Delovalo mu je da će se navići na svoju novu dnevnu rutinu. Svako jutro prelaziće Bendlerov most i u samoj blizini Tiergarten parka ulaziće u Poslanstvo. Tek je stigao u Berlin, ali s obzirom da dobro poznaje jezik, bio je siguran da će se vrlo brzo snaći.           Poslanstvo kraljevine SHS, nalazilo se u jednom od dva kvarta gde su se nalazila predstavništva zemalja u tadašnjoj Vajmarskoj republici. Odmah pored nalazile su se ambasade Španije i Italije. Voleo je pomisliti, dovoljno otmen kraj. Ulica u kojoj se nalazilo poslanstvo, nosilo je starinski i pomalo sentimentalni naziv Regententrase. Sama zgrada, kad je zidana nije bila predviđena da bude poslanstvo. Međutim, starinska vila, koja je nakon rata jeftino plaćena, kupljena je zbog otmenosti samog kvarta, ali ne i zbog same neugledne zgrade.           Razgledajući kvart i upoznajući se sa komšilukom u kome se nadao da će pro...

Perović je prekinuo svoj govor. Gledajući u staru fotografiju, koja je stajala na njegovom stolu, duboko je uzdahnuo. Utonuo je u neki polusan. Sećao se Mimarinih priča iz perioda posle Drugog rata. Nekadašnja zgrada bivšeg sedišta Nacionalsocijalističke partije na Kengzingplacu u Minhenu je, nakon sloma Hitlerovog režima, pretvorena u Centralni biro za vraćanje umetničkog blaga.  Tokom 1949. godine, Topić, tada već iskusni trgovac umetničkim delima, postao je član državne reparacione komisije na restituciji kulturnih i umetničkih dobara, koja su tokom rata izneta iz zemlje. Tu je skovan plan, da sem umetničkih dela koja su bila oteta, da se dokopa i onih koja nikad nisu ni pripadala bivšoj Kraljevini. Taj nekadašnji austrougarski vojnik, koji je rane iz Prvog rata sa bojnog polja kod Pijave, nosio do kraja svog burnog i nadasve zanimljivog života, sa svojom ljubavnicom, a nakon toga i suprugom Viltrud Mersman, je izveo pakleno dobar plan i iz Centralnog biroa izneo više od stotinu...

                    Jutro kao da je požurilo. Umor od uzbudljivog jučerašnjeg dana, kao i sinoćna večera zalivena odličnim vinom, tražili su još koji sat sna. Međutim, morao je ustati, jer dogovoreni sastanak je bio planiran za osam časova. Pregledao je stvari koje su mu sinoć bile ubačene u kesu. Bile su suve. Pasoš na kome je pisalo Union europeenne Republique Francaise, mala plava beležnica, nekoliko stotina evra u raznim apoenima i naočare za koje je mislio da su ostale na brodu; Celokupno bogatstvo čoveka koji se posle dugo vremena vratio u Beograd. Trebalo je da ode do Alekse Perovića, beogradskog antikvara i mecene mladih beogradskih umetnika, koji je dugi niz godina sarađivao sa pariskim galerijama i muzejima.  Aleksu je poznavao više od dvadeset godina, bio mu je nekadašnji mentor. Njegovo ime je slučajno isplivalo dok je pretraživao spisak nekadašnjih Mimarinih saradnika, koji su dugi niz godina svoje poslovn...

  Naišao je prevoz. Dugački autobus je bio prilično prazan i sem njega ušla su još dva putnika. Dvoje srednjoškolaca, koji su delili slušalice od mobilnog telefona. Išli su pribijeno, jedno uz drugo i nisu mnogo marili za druge ljude. Dobro ih je osmotrio, devojka je imala neke čudne cipele ili možda patike sa velikim platformama. Momak u starkama i dalje je bio prilično viši od nje, tako da je sve vreme bio nagnut nad njom, da joj slušalica ne bi ispadala iz uveta. Naravno to je koristio da bi se saginjao i ljubio je, ona se cerekala, nekad uzvraćajući, a nekad koketno, odbijajući ga. Seo je u prednji deo autobusa, sa desne strane, na duplo sedište. Ispred njega su bile dve starije žene, nasuprot njih, sedeo je muškarac u radničkom kombinezonu, koji se najverovatnije vraćao sa posla. Autobus je skrenuo polulevo i hvatajući petlju, penjao se ka mostu. Posmatrao je svetla na gradilištu, savsku obalu nije mogao da raspozna. Koliko je u mraku mogao videti, nazirale ...