Marko Mil Popović

     - Dugo već nisam bio u Moskvi. Čovek se uželi ukusne čorbe.      - Čudno, proveli ste toliko vremena u Makedoniji. Ako je neko majstor kuhinje, to su oni.      - Gospodine Armenski, apsolutna istina i nemam šta dodati. Ali njihova kuhinja sadrži dosta začina, prilično je pikantna, u skladu sa njihovom temperamentom. Iskreno, za mene trunku više Orjentalna, teško da bi se moj stomak ikad navikao.      - Možda ste u pravu. Očekivao sam, kad ste naručivali čorbu da ćemo jesti boršč. Malo ste me iznenadili izborom. Kako ste rekli da se ova kisela čorba zove.      - Da, ja sam redak Rus koji baš ne preferira cveklu. Ovo vam je rasolnik. Puno kiselog kupusa i kiselih krastavaca i naravno goveđe meso. Posle ovako jake čorbe, dovoljni su nam peljmeni i možda pirožki, ipak ne treba se prejesti. Ne smemo dozvoliti stomaku da gospodari.      - Gospodine Kurbanov, poslušaćemo Vas, ali radije bismo čuli št...

      Sigurno je koračao Širokim sokakom, glavnom ulicom i za njega jedinom u Bitolju. Nije planirao previše da se zadržava, ali morao je da upozna lokalne ljude. Znao je da jedan dan razgovora sa nekoliko uglednijih građana, već sledećeg jutra znači da svi znaju da se nalazi u ovom gradu. Šetajući samim srcem varoši, imao je priliku da vidi kako sa jedne strane raste civilizacija. Ali istovremeno da bude svestan da je tako opasno blizu nepreglednog istočnog vilajeta. Fine i uređene zgrade su odavale određenu gospodstvenost ovoj varošici. Međutim, Ajdar-kadi, Jeni i Isakova džamija su ga upozoravale da se ipak nalazi na krajnjem zapadu Orijenta.       Sve je bilo lepo ukomponovano. Drvoredi su se pružali korzoom, porodice su šetale njime. Čak i velika reklama za fotografsku radnju, nova konkurencija 20. veka, ovom čoveku staroga kova. Ispred radnje je stajao muškarac sa gustim negovanim brkovima, koji kad ga je primetio, počeo je da maše rukom i d...

     - Gospodine Peroviću, tražio sam Vas, Vaši zaposleni su previše tajanstveni. Tri sata ne možete da se javite, a hitno je. Da li je sve u redu?      - Hoferu, kad ste u mojim godinama, hitnost je relativna stvar. Dolazili su bolničari. Bolje da ne znate, ali dok primim sve terapije, dok me pregledaju, nekad mi se čini da sam poput laboratorijskog zeca.      - Nisam znao da Vam je loše. Kad smo se pre neki dan videli, izgledali ste odlično.      - Upravo tako. Ukoliko želim da izgledam odlično, baš zbog toga moram da prolazim kroz sve ovo. Ne mogu me podmladiti, ali bar mogu da mi ubrizgaju malo energije.      - To bi i meni prijalo. Godine u Interpolu ostavljaju sve više traga. Nego kad smo kod Interpola, da pređemo na posao. Slažete li se?      - Naravno, pričajte!      - Kancelarija u Moskvi mi javlja da je akcija u tom gradu kompromitovana.      - Kako to mislit...

     - Halo, ja sam.      - Da, već prepoznajem broj telefona. Kako ste prošli? Da li je gotovo?      - Izmigoljili su se. Nadao sam se da ćemo danas završiti sa ovim, ali nažalost igra se nastavlja. Imam osećaj kao da trčim na pokretnoj traci. Umoran sam, a nigde ne stižem.      - Kako? Šta se desilo? Zar nije trebalo danas sve da bude gotovo? Ne razumem.      - Ne razumem ni ja. Jednostavno, sva platna za koja sam siguran da su kradena kao i kopije, nestale su. Policija koja je nadgledala galeriju, nije ništa primetila. Najverovatnije su ih uklonili pacovskim kanalima. Najgore od svega, pukovnik Antonov ni trunku se nije potresao. Čak ga je sve ovo veselilo.      - Kako si ti? Da li si razočaran?      - Ne smem da kukam. Možda smo se mogli svemu ovom nadati. Sigurno ni oni nisu sedeli skrštenih ruku. Svakako smo mogli da očekujemo ovakav neki korak, ali sve se ponovo rasteže. Počin...

     Sedeo je u malom restoranu, preko puta Kensingtonskih vrtova. Za šankom mu je nekoliko veselih Engleza pravilo društvo, bučno navijajući za svoje favorite i uz svaki pogodak strelice u tablu, nazdravljali novim gutljajem piva. U dubini restoranske sale bilo je mnogo tiše. Ljudi su zaokupljeni svojim mislima skoro šaputali i do njega je stizao samo šum prigušenih glasova. Sa radija se čula muzika Bitlsa. Iako je u zrelim godinama, voleo da čuje novu muziku. Tekstovi nisu oduševljavali ovog pesnika, ali ritam, koji su momci sa severa stvarali, godio je njegovom uhu i ponovo budio buntovni duh.      Ispio je poslednji gutljaj kvalitetnog indijskog čaja sa uljem bergamota. Pio ga je različito od Londonaca. Bez šećera i bez mleka, samo sa dodatkom nekoliko kapi limuna, kako je i navikao da ga pije tokom rimskih dana. Iako okružen ljudima koji su pili viski, uživao je da ih gleda dok vatrene kapi nestaju u njihovim grlima. Sebi, kao nekadašnjem aktivnom spor...

     Čuo je kucanje na vratima, dva brza i nakon nekoliko sekundi još jedno jako udaranje. Ispljunuo je pastu i krenuo ka njima. Znao je da je Siniša, takav je dogovor bio, do jutra nikom da ne otvara i da čeka njegov znak.       - Uđi! Mislim da smo u tajmingu, zar ne?      - Dobri smo od jutros. Iskreno spavao sam prilično sigurno. Posle nedelja provedenih na brodu, ovakav krevet je grehota ne iskoristiti za dubok san.      - Definitivno, kad Aleksa izabere, uvek bira po svojim afinitetima, kao što se da videti iz priloženog.      - Još da sam imao i veliku sliku sa brodom iznad glave…      - Siniša, da li smo spremni za današnji dan?      - Nas dvojica jesmo, a nadam se da su i prijatelji iz moskovske policije.      - Deluju prilično ozbiljno. Mislim da su spremni da sve počiste i da se ovo što pre zaboravi.      - Zašto tako misliš? Zar im nije ...

     Posao u Solunu je uspešno završen i bilo je vreme da se krene dalje. Nakon porodice Itudis, posetio je još nekoliko uglednih familija iz Salonike. Svi oni su želeli da u svojim domovima imaju miris Evrope, kojoj se drevna Vizantija ponovo neumitno približavala.       Sad je pomalo osećao žal što nije imao dovoljno poverenja u platežnu moć svojih mušterija. Bilo mu je krivo što iz Napulja nije poneo više slika, jer su svakako bile roba koja je imala svoje mušterije. Njegov momak je upakovao ostatak i krenuli su ka Beru, usputnoj stanici ka Bitolju. Za taj gradić u unutrašnjosti je čuo da je diplomatsko sedište severnog dela imperije i poslednja stanica za ljude njegovih veština.      Drum ka novom odredištu je bio prilično neprijatan za duža putovanja. Severni deo drevne Makedonije je bio negostoljubiv. Visoke temperature su ga mučile, počele su mnogo ranije nego što se nadao. Borio se sa njima, skrivajući se u kočiji, koja je po nje...