Marko Mil Popović

       - Očekivao sam Vas tek sutra, ipak posle duge vožnje potrebno je malo odmora. Mada, vidim da ste nasmejani, nadam se da je put za Ohrid bio koristan.      - Naporno, ali kao što ste rekli, klupko je krenulo da se odmotava.      - Ataše Kurbanov vam je bio od koristi?      - Možda, videćemo. Očekujem Dušana da se javi. Pokušavala sam da ga dobijem, ali je nedostupan.      - Siniša je sa njim, biće sve u redu. Da li je između Vas dvoje sve kako valja? Niste odavali utisak da Vam je previše drago što se vraća, da Vam je stalo do dragog Armenskog.      - Sa Dušanom je sve u redu - zarumenela se - ali ipak malo se brinem, on sve prilično bezbrižno shvata, lakomislen je.      - Dobro je što se brinete za njega, ali naš momak je sve, samo ne lakomislen.      - Ja njima na noge ne bih smela da idem. Moskva je velika, opasna, a on je na nepoznatom terenu.  ...

     Put od aerodroma do policijske uprave u Žitnoj nije bio previše komplikovan, dovoljno je bilo da se prate uputstva sa navigacije. Siniša je poznavao moskovske ulice. Znao je gde treba da preseče i skrati put, ali gužva jedne metropole nije se mnogo razlikovala u odnosu na bilo koji višemilionski grad na bilo kom meridijanu u svetu.      Bili su koncentrisani. Pratili su put kako zahteva ispred, tako povremeno gledajući u retrovizore, da li ima upadljivih vozila koja bi mogla da izazovu podozrenje u njima.      Moskva je još uvek bila grad pun kontrasta. Putnik koji je prošao njom pre desetak godina primetio bi i shvatio da su se desile drastične promene na licu glavnog grada Ruske federacije. Mogli su se videti dobro očuvani automobili iz vremena perestrojke, koji su uspešno izdržavali hladne ruske zime, ali i sve toplija leta, koja su grejala daleki istok evropskog kontinenta. Takođe, pored njih su prolazili modeli automobila koje Armen...

     Rodivši se u nekadašnjoj dvojnoj monarhiji i naučen da većinu života provede van svoje zemlje, sedeo je u kancelariji i gledao dopis koji je pisao za generala. Bio je svestan da je imao sreće što je ostao u službi. Mada, ko je još imao sreće živeći kao izgnanik daleko od svoje otadžbine i svojih sunarodnika.      Prostorije izbegličke vlade u Najtbridžu možda nisu bile najprikladnije za rad, pogotovo za jednog pisca. Međutim, bio je uveren da je to jedini način da se u ovom trenutku pomogne državi koja je pod okupacijom i pokuša da uradi nešto korisno.      Stari prijatelj se pojavio na vratima njegove kancelarije. Iako se mnogo toga promenilo, iskra njihovog prijateljstva je još uvek tinjala. Nisu zaboravili beogradske priče, kada je stari profesor voleo da ga sluša dok priča o Berlinu i Rimu. Kao i ćaskanja o zajedničkim poznanicima sa kojima je prvo kao ataše za kulturu, a nakon toga i kao šef presbiroa, sarađivao.     ...

     - Voroncevič je.      - Da čujem Vas. Da li je sve u redu? Da li je prtljag stigao u Moskvu?      - Vasiljev, da li Vi to mene zajebavate? Da li smatrate da sam toliki magarac?      - Ništa Vas ne razumem, nemate razloga da tako pričate sa mnom.      - Pričaću kako mi se hoće, ili ste kvarni ili ste kompletan idiot.      - Sve sam uradio kako ste tražili. U čemu je sad problem?      - Paket nije stigao, u tome je problem. Da li sad razumete?      - Kako nije stigao? Kupljena je karta za danas, let iz Beča na njegovo ime, na njegov pasoš. Proverena informacija, garantujem Vam.      - Ta osoba za koju garantujete ili Vas je izigrala ili je otkrivena. Armenski se danas nije pojavio na Puškinu. Pratili smo sve letove iz zapadne Evrope, nije ga bilo, ali zato se naš istoričar umetnosti pojavio na Domodedovu. Šta imate na to da kažete?     ...

     Zvuk telefona se prolamao kroz veliku kuću. Ekran belog telefona je svetleo, a mladić u svečanom odelu je znao da traže njegovog poslodavca. Crvena staza, koja se prostirala kroz čitavu kuću, vodila ga je do aparata, rezervisanog samo za Aleksu Perovića. Komoda gde je stajao imala je posebno mesto u bogato opremljenom hodniku, koji je spajao prijemni salon i radnu sobu.        Sem modernog telefonskog aparata na komodi je stajala sveščica sa podsetnikom i vizitarom. On sem što je bio ogroman, bio je i prepunjen vizitkartama, koje je stari trgovac umetninama skupljao preko šezdeset godina. Ispod njih na polici se nalazio starinski bakelitni Iskra Kranj telefon, podsetnik na nekadašnje dane, kad je Aleksa Perović voleo da koristi sredstva komunikacije.      Iznad komode bile su okačene dve ukrštene mačete donete iz Perua, koje su lokalni Indijanci koristili za krčenje šuma, ali i seču grana koke. To je na prvom velikom proputovanju, j...

     Kroz odškrinuta vrata balkona čuo se vetar. Igrao se sa tek olistalim granama drveća i zastavama koje su se vijorile ispred hotela. Svež jezerski vazduh se probijao kroz teške zavese, lagano s vremena na vreme dopuštajući prvim jutarnjim zracima da dopru i prelivajući se preko velikog kreveta, osunčavao njihova lica. Gledala ga je. To poznato lice, koje je otišlo pre mnogo godina, ponovo se nalazilo sa druge strane njenog jastuka.       Dušan Armenski je lagano otvarao oči i svoj pogled usmeravao u stranu na kojoj je ona bila. - Dobro jutro, nadam se da si lepo spavala.      - Dugo već nisam lepše spavala, ni srećnija se probudila. Gledao je u njenom pravcu, kosa joj se presijavala. Nakon toliko godina mogao je videti mali ožiljak iznad desne obrve koji je nosila od najranijeg detinjstva. Žena koju je ostavio i kojoj se nakon toliko godina ponovo vratio ležala je kraj njega       - I ja sa ne sećam kad sam bio ov...

     - Profesore De Kolo, očekivali smo da ćete još pre dve nedelje stići u naš lepi grad.      - Vanredno lep, stara Vizantija još uvek ima svoga sjaja. Žurio sam koliko sam mogao, ali bogovi mora su slali oluju jednu za drugom. Nažalost morali smo da se usidrimo u Kataniji na nekoliko dana, a nakon toga su nas bogovi zaustavili i u Atini. Tek kad smo ih umilostivili, dobili smo dozvolu da dođemo i uplovimo u prelepu Saloniku.      - Profesore, nama je čast da neko čijim venama teče plava krv uđe u naš dom. Kad smo u Vašem pismu pročitali da ste potomak velikog Žoakima Mire, srca su nam bila još ushićenija. Privilegija je upoznati tako velikog čoveka. Profesore, moram da Vas pitam, da li želite prvo da ručamo? Spremili smo Vam kraljevsku gozbu, ili želite da pogledamo platna koja ste nam doneli.      Takozvani profesor De Kolo, naravno, da nije bio plave krvi. Rođen je u siromašnoj francuskoj radničkoj porodici, u seocetu koje...