Marko Mil Popović

                   Jutro kao da je požurilo. Umor od uzbudljivog jučerašnjeg dana, kao i sinoćna večera zalivena odličnim vinom, tražili su još koji sat sna. Međutim, morao je ustati, jer dogovoreni sastanak je bio planiran za osam časova. Pregledao je stvari koje su mu sinoć bile ubačene u kesu. Bile su suve. Pasoš na kome je pisalo Union europeenne Republique Francaise, mala plava beležnica, nekoliko stotina evra u raznim apoenima i naočare za koje je mislio da su ostale na brodu; Celokupno bogatstvo čoveka koji se posle dugo vremena vratio u Beograd. Trebalo je da ode do Alekse Perovića, beogradskog antikvara i mecene mladih beogradskih umetnika, koji je dugi niz godina sarađivao sa pariskim galerijama i muzejima.  Aleksu je poznavao više od dvadeset godina, bio mu je nekadašnji mentor. Njegovo ime je slučajno isplivalo dok je pretraživao spisak nekadašnjih Mimarinih saradnika, koji su dugi niz godina svoje poslovne podu...

  Naišao je prevoz. Dugački autobus je bio prilično prazan i sem njega ušla su još dva putnika. Dvoje srednjoškolaca, koji su delili slušalice od mobilnog telefona. Išli su pribijeno, jedno uz drugo i nisu mnogo marili za druge ljude. Dobro ih je osmotrio, devojka je imala neke čudne cipele ili možda patike sa velikim platformama. Momak u starkama i dalje je bio prilično viši od nje, tako da je sve vreme bio nagnut nad njom, da joj slušalica ne bi ispadala iz uveta. Naravno to je koristio da bi se saginjao i ljubio je, ona se cerekala, nekad uzvraćajući, a nekad koketno, odbijajući ga. Seo je u prednji deo autobusa, sa desne strane, na duplo sedište. Ispred njega su bile dve starije žene, nasuprot njih, sedeo je muškarac u radničkom kombinezonu, koji se najverovatnije vraćao sa posla. Autobus je skrenuo polulevo i hvatajući petlju, penjao se ka mostu. Posmatrao je svetla na gradilištu, savsku obalu nije mogao da raspozna. Koliko je u mraku mogao videti, nazirale ...

  - Beograd je večeras posebno grozan. - Zašto gospodine Vasiljev? Isto je svaki dan. - Ne možeš to da razumeš. Trebalo je da dođem u malu sredinu, gde život teče mirno. - Aha, sad razumem. Nas dvojica, na našu nesreću, završili smo u ovoj ludnici. - Upravo tako, a onda mi se još pojavi neki umetnik koga juri Moskva. - Ko je uopšte taj čovek koga smo čekali? - Koliko imam saznanja, izgleda da je nešto zeznuo u Moskvi. - Nešto bitno? - Ni meni ne pričaju sve. Iz razgovora, imam utisak, da su neke slike posredi. Međutim, kad sam pitao šta je konkretno, niko nije želeo da mi kaže. - Ukradeno? - Ukradeno jeste, tu i leži problem. Međutim, da li je on u pitanju ili neko drugi, to ne mogu da razumem. - Izvinite na pitanju, ali zašto Ekselencija nije poslala još podrške za ovo večeras. - Tako je naređeno odozgo. Ovo što nas dvojica sad pričamo, nije se ni desilo. Da li se razumemo? - Ja sam vaš vozač. Dok ste Vi tu, mene ništa drugo ni ...

Skočio je sa broda. Voda nije bila hladna, samo je čudno mirisala. Nije imao vremena da razmišlja, uskočio je u tamnu i hladnu reku i krenuo je da pliva ka obali. Kad je isplivao na površinu, morao je obrisati oči od vode koja mu se slivala sa čela i odmah je odradio dva do tri zaveslaja. Sekao je obrise svetala mosta na Adi i dok je ispraćao siluetu pilona, pustio je matici da ga vuče. Beogradske obale su bile u mraku i uz buku brodskih motora, samo su rečni talasi mogli da se čuju. Iskoristio je tu prednost, mogao je lagano da se išunja i da niko sa obale ne primeti njegov beg. Brod, na kome je proveo poslednjih desetak dana se lagano udaljavao i činilo se mirno, plovio ka ušću Save u Dunav. U daljini je polako nestajao zvuk brundanja motora. On se sa svakim pokretom ruku, sve češće borio sa smećem koje je plutalo po rečnoj površini i prateći talase, lagano se taložilo uz beogradske obale. Taman kad je pomislio da je blizu sigurnosti, naleteo je na...

U potrazi za Riberom – poglavlje po poglavlje Poštovani ljubitelji pisane reči, Roman U potrazi za Riberom već je pronašao svoj put do čitalaca u štampanom izdanju. Ipak, svako delo koje živi kroz reč zaslužuje da bude dostupno u svakom trenutku, svima koji žele da mu se vrate. Zato sa zadovoljstvom najavljujem novo poglavlje njegovog života – objavljivanje romana na ovim stranicama, deo po deo, glavu po glavu. Svake nedelje biće objavljeno novo poglavlje, kako biste mogli da čitate u ritmu koji dozvoljava da se svaka scena, svaka misao i svaka senka likova zadrže u vama duže. Neka iščekivanje između poglavlja produbi doživljaj i približi vas svetu romana. Sam naslov vezan je za španskog baroknog slikara Hozea de (Đuzepea) Riberu i njegovu ikonu Svetog Andreja Prvozvanog. Potraga za tom ikonom čini osnovu romana – simboličnu, ali i stvarnu. Ideja je nastala tokom čitanja Embahada Miloša Crnjanskog i njegovog prisećanja na prvi diplomatski zadatak koji je dobio ...