Čovek koji je u salonima Rima video propast Evrope
Kada danas posmatramo zlatno doba srpske i jugoslovenske književnosti između dva svetska rata, pred očima nam se otvara fascinantan fenomen: naša moderna literatura nije nastajala u mansardama i boemskim bifeima, već u tišini kraljevskih poslanstava širom Evrope. Bilo je to vreme kada su naši najveći pisci nosili diplomatske frakove. Jovan Dučić je šarmirao kraljevske dvorove, Milan Rakić je rešavao teška konzularna pitanja na jugu, Ivo Andrić je hladnokrvno analizirao prilike u Berlinu, a Rastko Petrović je krstario Amerikom. Ipak, jedno ime u toj plejadi sija posebnim, duboko melanholičnim i uznemirujućim sjajem: Miloš Crnjanski.
Crnjanski nije bio tipičan diplomata. On nije posedovao Andrićevu taktičku uzdržanost, niti Dučićevu aristokratsku pozu. Bio je čovek oluje, prek, ponosan, ranjiv i pre svega – ukleti posmatrač istorije. Njegova diplomatska služba, koja se kretala od Berlina, preko ratom zahvaćene Španije, pa sve do Rima, predstavlja svedočanstvo o slomu jedne epohe. U Rimu, u praskozorje Drugog svetskog rata, Crnjanski je kao ataše za štampu bio prinuđen da igra dvostruki život: danju je analizirao fašističku propagandu Benita Musolinija i grofa Ćana, a noću, pod svetlošću stonih lampi, bežao u svetove Mikelanđela, antičkog Rima i dalekih polarnih predela, stvarajući ono što će kasnije postati vrhunac njegove proze.
Od Tise do Galicije – Koreni večnog nemira
Da bismo razumeli čoveka koji će krajem tridesetih šetati Rimom tražeći mirise severa, moramo se vratiti na sam početak, u panonsko blato i austrougarske barokne gradove. Miloš Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u današnjoj Mađarskoj. Njegova porodica bila je siromašna, a otac Toma, sitni činovnik i oštar srpski rodoljub, bio je proteran u ovu mađarsku varošicu zbog svojih političkih stavova. Taj osećaj izgnanstva i nepripadanja Crnjanski nosi od rođenja.
Detinjstvo i mladost provodi u Temišvaru, gradu koji je tada bio prava kulturna vrteška Austrougarske monarhije. Školuje se kod fratara pijarista, gde stiče vrhunsko klasično obrazovanje, uči latinski, grčki i opčinjeno posmatra katolički barokni ceremonijal, koji će se kasnije duboko urezati u njegovu estetiku. Godine 1913. odlazi u Beč da studira istoriju umetnosti i medicinu. Beč te epohe je prestonica koja pleše svoj poslednji valcer pred katastrofu – grad u kome se ukrštaju putevi umetnika, revolucionara i špijuna.
Jednog sunčanog julskog dana 1914. godine, sarajevski pucnji Gavrila Principa ruše taj svet. Za Crnjanskog, kao austrougarskog podanika srpske nacionalnosti, počinje pakao. Mobilisan je u austrougarsku uniformu i poslat na Galicijski front. Tamo, u blatu istočne Evrope, gde se ginulo masovno i besmisleno, Crnjanski svedoči potpunom krahu zapadne civilizacije. On ne želi da gine za tuđe carstvo, lažira bolesti, provodi vreme po vojnim bolnicama i preživljava samo zahvaljujući čudu i sopstvenom nagonu za samoodržanjem.
U tom posleratnom Beogradu, dok vodi književne bitke i izaziva suparnike na dvoboje, upoznaje Vidu Ružić, ćerku predratnog ministra. Njena porodica se oštro protivila vezi sa siromašnim pesnikom i večitim buntovnikom, ali Vida donosi hrabru odluku – napušta sve i odlazi sa njim. Venčavaju se 1921. godine. Vida će postati njegova doživotna saputnica, žena koja je sa njim delila sjaj evropskih prestonica, ali i gorku koru hleba u londonskom egzilu.
Berlin pod kukastim krstovima i Španski rat
Pre nego što je stigao u Rim, Crnjanski je prošao kroz dve važne evropske stanice koje su mu otvorile oči za nadolazeću katastrofu. Između dva rata, on radi kao profesor u četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu i kao novinar za listove Politika i Vreme. Njegov nemirni duh i oštro pero preporučuju ga za državnu službu. Krajem dvadesetih odlazi u Berlin kao ataše za kulturu, a ponovo se vraća tamo u periodu od 1935. do 1938. godine.
Berlin tridesetih godina je grad u kome se rađa čudovište. Crnjanski izbliza posmatra uspon Adolfa Hitlera, nacističke parade, histeriju mase i militarizaciju društva. Njegovi izveštaji iz Berlina su fascinantni: sa jedne strane, kao čovek od reda, fasciniran je nemačkom disciplinom, arhitekturom i snagom države; sa druge strane, kao humanista i pesnik, duboko je užasnut brutalnošću režima. U Nemačkoj on piše, posmatra i uči kako funkcioniše moderna totalitarna propaganda.
Godine 1937. dobija zadatak da kao dopisnik Vremena ode u Španiju, gde bukti Građanski rat. Dok većina evropskih i jugoslovenskih intelektualaca (poput njegovog potonjeg ideološkog antipoda Miroslava Krleže) svim srcem podržava Republiku, Crnjanski bira drugačiji put. On ulazi na teritoriju pod kontrolom generala Franciska Franka. Njegovi tekstovi iz Španije su hladni, analitični i oslobođeni revolucionarnog patosa. On u Franku vidi branu protiv komunističkog haosa i razaranja crkava, što će mu levičarski krugovi u Jugoslaviji zauvek zapamtiti i obeležiti ga kao „fašističkog saputnika“, iako je Crnjanski pre svega bio antikomunista i konzervativni tradicionalista, a ne fašista.
Rimski dani - U osinjem gnezdu fašizma (1938-1941)
U maju 1938. godine, Miloš Crnjanski stiže u Rim. Postavljen je za atašea za štampu pri Poslanstvu Kraljevine Jugoslavije. Ovo poglavlje njegovog života biće ključno, dramatično i inspirativno. To je vreme kada se Evropa nalazi na ivici ponora, a Rim je jedan od dva epicentra te tektonske pukotine.
Geopolitička pozornica i odnosi sa Italijom
Jugoslovensko poslanstvo u Rimu bilo je svesno da se nalazi u neprijateljskom okruženju. Odnosi između Beograda i Rima bili su zatrovani još od Versaja. Benito Musolini nikada nije odustao od ideje da Italija mora gospodariti Jadranskim morem i anektirati Dalmaciju. Pored toga, Italija je godinama pružala utočište i finansijsku pomoć ustaškom pokretu Ante Pavelića, držeći ih kao keca u rukavu za trenutak kada Jugoslaviju bude trebalo raskomadati.
Na čelo italijanske diplomatije nalazi se grof Galeaco Ćano, Musolinijev zet - mlad, ciničan, sujetan i beskrajno ambiciozan čovek koji je diplomatiju vodio kao pozorišnu predstavu. Crnjanski ga često viđa, analizira njegove govore i poteze. U takvoj atmosferi, posao atašea za štampu bio je ravan hodanju po minskom polju. Crnjanski je morao svakodnevno da čita italijansku štampu (Il Popolo d'Italia, Corriere della Sera), da dešifruje šta se krije iza zvaničnih saopštenja, da piše demantije na napade protiv Jugoslavije i da održava kontakte sa italijanskim novinarima koji su svi do jednog bili pod kontrolom fašističkog Ministarstva narodne kulture (Minculpop).
Dvostruki život: Diplomatija i melanholija
Kako je izgledao dan Miloša Crnjanskog u Rimu? Zvanično, on je bio elegantni gospodin sa šeširom i štapom, koji se kreće po prijemima, večerama i konferencijama za štampu. Razgovara sa kolegama diplomatama, sluša ogovaranja, šalje poverljive depeše u Beograd. Međutim, on oseća duboko gađenje prema tom svetu. U svojim memoarskim spisima Embahade, Crnjanski će ostaviti poražavajući portret jugoslovenske diplomatske elite. Opisuje ih kao korumpirane, nesposobne, sitne karijeriste i provincijalne advokate koji ne shvataju da se svet oko njih ruši, već su zauzeti sopstvenim dnevnicama, aferama i spletkama.
Zbog toga Crnjanski beži. Njegov stvarni život u Rimu odvijao se van zidova poslanstva. Kada bi se radni dan završio, on bi satima šetao Rimom. Ali to nije bila turistička šetnja. Crnjanski u Rimu traži nešto drugo – traži eskapizam, utehu i večnost naspram prolaznog ludila fašizma. Opčinjen je Mikelanđelom. Odlazi u rimske crkve, posmatra njegove skulpture, proučava renesansu.
U tim rimskim danima, dok Musolini drži zapaljive govore sa balkana palate Venecija, Crnjanski razvija opsesiju severom, Islandom, Grenlandom, pticama i snegom. Taj neverovatan kontrast između vrelog, fašističkog, mramornog Rima i hladnih, dalekih, čistih hiperborejskih predela postaće osnova njegovog remek-dela.
Anatomija jednog poslanstva: Hristić, Beljanski i Crnjanski
Da bi se razumela dinamika u jugoslovenskom poslanstvu u Rimu, potrebno je ogoliti njegove ključne aktere. Crnjanski tamo ne zatiče monolitnu grupu diplomata, već duboko podeljenu, često rigidnu i sujetnu strukturu.
Na čelo poslanstva nalazio se kraljevski poslanik Boško Hristić. U svojim memoarskim spisima Embahade, Crnjanski prema Hristiću ne krije ironiju i profesionalni jed. Hristić je bio tipičan izdanak stare, predratne birokratije - čovek bez dubljeg razumevanja modernih totalitarnih ideologija, opterećen formom, protokolom i sopstvenim mirom. Dok fašistička Italija aktivno kuva zaveru protiv Jugoslavije, Hristić veruje da se krupna politika rešava kurtoaznim večerama i održavanjem privida dobrih odnosa. Crnjanski ga opisuje kao čoveka koji se panično plašio Ćanove hirovitosti i koji je često ignorisao upozorenja koja su stizala sa terena, samo da ne bi "talasao" kod kneza Pavla i predsednika vlade Milana Stojadinovića.
Potpuna suprotnost Hristiću bio je savetnik poslanstva Pavle Beljanski, čovek koji će ostati upamćen ne samo kao vrhunski diplomata već i kao jedan od najvećih srpskih kolekcionara umetnosti svih vremena. Odnos između Beljanskog i Crnjanskog bio je kompleksan, satkan od međusobnog uvažavanja dve estetski prefinjene duše. Beljanski je u Rimu, uprkos teškim političkim oblacima, fanatično sakupljao slike srpskih modernista (Save Šumanovića, Milana Konjovića, Petra Dobrovića), koje je brižljivo pakovao i sklanjao. Crnjanski u svojim sećanjima beleži tu čudnu, gotovo nadrealnu atmosferu: dok Evropa gori, u kancelarijama poslanstva se raspravlja o diplomatskim depešama, a u privatnim odajama Beljanskog miriše uljana boja sa platna koja svedoče o jednoj dalekoj, mirnodopskoj domovini. Beljanski je bio čovek od stila, zatvoren, distanciran, i sa Crnjanskim je delio duboko gađenje prema primitivizmu fašističke mase, iako su profesionalno često imali različita viđenja diplomatskih prioriteta.
Diplomatska osovina preko književnih titana: Rim-Berlin
U isto vreme dok Crnjanski obavlja dužnost atašea u Rimu, na čelo jugoslovenskog poslanstva u Berlinu nalazi se Ivo Andrić. Dva stuba srpske književnosti tako postaju oči i uši Beograda u dvema prestonicama Osovine. Njihova službena prepiska iz tog perioda otkriva fascinantan kontrast u karakterima. Andrić je hladan, proračunat, savršen tehnokrata diplomatije koji meri svaku reč i besprekorno pliva kroz hladne hodnike Trećeg rajha. Crnjanski je, s druge strane, ekspresivan, intuitivan, pesnik koji duboko pati pod teretom politike. Dok Berlin i Rim kuju paktove, ova dva pisca razmenjuju depeše, svesni - svaki na svoj način - da prisustvuju istorijskom teatru apsurda, dok u fiokama kriju rukopise koji će tek decenijama kasnije ugledati svetlost dana.
Telesni nemir u belom: Crnjanski kao sportista u Rimu
Uprkos teškim geopolitičkim oblacima i uštogljenoj atmosferi u poslanstvu, Crnjanski odbija da potone u birokratsku kolotečinu. Njegov večiti nemir i vitalnost traže izduvni ventil, koji on pronalazi u sportu. Strastveni fudbaler iz mladosti, Crnjanski u Rimu redovno igra tenis i odlazi na skijanje. Savremenici ga pamte kako u besprekornom belom teniskom odelu, pod vrelim rimskim suncem, fanatično udara lopticu na terenima klubova Klaudio ili Parioli. Taj telesni napor bio je njegov beg od bolesne atmosfke salonskih spletki i straha od nadolazećeg rata - svesni pokušaj da se očuva zdrav razum i prkosi starenju i smrti.
Vrhunac diplomatskog teatra: Poseta kneza Pavla Rimu (1939)
Ključni istorijski i dramaturški čvor rimskog perioda jeste zvanična poseta kneza namesnika Pavla Karađorđevića Rimu, u maju 1939. godine. Bila je to grandiozna predstava fašističkog režima sa ciljem da se Jugoslavija definitivno otrgne od uticaja Francuske i Velike Britanije i privuče u osovinsku orbitu.
Crnjanski, kao ataše za štampu, bio je direktno uključen u organizaciju medijskog praćenja ove posete. Iz njegovih zapisa i svedočenja savremenika, pred nama se otvara slika neviđenog pompeznog kiča i političkog licemerja.
Crnjanski u Embahadama beleži dramatičan susret kultura i karaktera. Knez Pavle, rafiniran i uplašen za sudbinu zemlje, pokušava da balansira, dok Musolini grmi o italijanskoj snazi. Grof Ćano, s druge strane, u svom privatnom dnevniku iz tog perioda beleži sa potcenjivanjem: "Knez Pavle izgleda kao čovek koji se budi iz košmara... On je neodlučan, preplašen." Crnjanski je iz senke posmatrao taj teatar. Vidi kako Hristić drhti od uzbuđenja i straha da protokol ne zakaze, kako Beljanski hladnokrvno posmatra situaciju, dok knez Pavle prolazi kroz rimske dvorce kao senka, svestan da su Musolinijevi osmesi lažni i da Italija paralelno sa ovom posetom razrađuje planove za okupaciju Albanije i kasniji napad na Jugoslaviju. Ta poseta je za Crnjanskog bila definitivni dokaz da je sudbina njegove zemlje zapečaćena i da je diplomatija samo eufemizam za laž.
Književni vrhunac i intimna opsesija: Kod Hiperborejaca i senka majčine smrti
Iako je roman Kod Hiperborejaca objavljen tek 1966. godine, on je u potpunosti sazreo i proživljen u Rimu između 1938. i 1941. To je knjiga koja izmiče klasičnim žanrovima - delom roman, delom memoar, delom putopis i esej. U njoj Crnjanski opisuje svoje rimske dane kroz prizmu svesti o neumitnoj katastrofi. Sedi u rimskim salonima, sluša visoko društvo kako raspravlja o politici, a u sebi misli na seobe ptica i drevne nordijske mitove. Rim u njegovoj prozi postaje pozornica na kojoj se mešaju mirisi mediteranskog bilja i hladni vetrovi sa Arktika.
Upravo u ovom rimskom ambijentu, u tekstu romana Kod Hiperborejaca, Crnjanski otvara svoju najdublju, intimnu ranu - evocira smrt svoje majke Marine (devojačko Vujić). Dok Italija maršira ka ratu, Crnjanski piše o majčinom odlasku sa strašnim, ogoljenim bolom. Ona postaje simbol svega čistog i nevinog što je ostalo u panonskoj ravnici njegove mladosti, izgubljeni raj koji se ne može vratiti. Kroz tu prizmu, Crnjanski u svojoj svesti gradi sopstvenu Hiperboreju - zemlju večnog mira, svetlosti i tišine, gde nema patnje, ratova, ni gubitaka, daleko od evropske klanice.
Savremenici govore o Crnjanskom iz tog perioda kao o "čudnom atašeu". Dok su drugi jurili za političkim pikanterijama, Crnjanski je sedeo u kafeu Greco, pio espreso, listao istorijske knjige o rimskim imperatorima i u sveske zapisivao rečenice o Mikelanđelu, severu i majci, koje će tri decenije kasnije postati stubovi modernog srpskog romana.
Slom, tajne Beograda i dramatični susret u Španiji
Početak rata u septembru 1939. godine doneo je prividno zatišje u Rim, ali obruč oko Jugoslavije se stezao. U martu 1941. godine, Jugoslavija potpisuje pristupanje Trojnom paktu, nakon čega slede demonstracije 27. marta i vojni puč. Za Crnjanskog u Rimu, to je bio znak da je kraj stigao.
Kada je osvanulo nedeljno jutro 6. aprila 1941. godine, i kada su nemačke i italijanske bombe počele da ruše Beograd, Miloš Crnjanski je u Rimu, preko zvaničnih diplomatskih kanala i radijskih izveštaja, među prvima saznao jezivu vest. Znao je da grad u kome je ostavio prijatelje, ulice i mladost gori, i da je Jugoslavija uvučena u krvavi vrtlog iz koga se neće izvući.
Međutim, u tom trenutku opšteg meteža i užasa, u njemu se budi neverovatan, duboko ljudski zaštitnički nagon prema supruzi Vidi. Svestan njenog krhkog zdravlja, emotivne vezanosti za Beograd i paničnog straha od rata, Crnjanski joj na najnežniji način govori šta se dogodilo.
U prostorijama poslanstva i u njihovom privatnom stanu u Rimu, dok je oko njih sve vrvelo od panike, tajnih depeša i pakovanja dokumenata, Crnjanski je u narednim danima, gledajući Vidu želeo da zadrži prividni mir. Taj zaštitnički čin svedoči o tome da je Crnjanski, uprkos svojoj prekoj i teškoj prirodi, prema Vidi gajio duboku, gotovo sakralnu ljubav i potrebu da je zaštiti od surovosti sveta, čak i kada je taj svet pucao po svim šavovima.
Voz sudbine i evakuacija
Proglašenjem rata, osoblje jugoslovenskog poslanstva u Rimu biva momentalno internirano. Fašističke vlasti ih drže pod stražom, izolovane od sveta. Počinje dramatična faza evakuacije. Kada je voz konačno krenuo, diplomatsko osoblje se našlo u vagonima koji su ih pod strogom pratnjom prevozili preko okupirane Evrope ka neutralnim teritorijama.
U tom opštem metežu, dok Crnjanski u kofer grozničavo pakuje svoje zabeleške i rukopise, odigrava se još jedna tiha drama: Pavle Beljanski pod bombama i u potpunom haosu sloma uspeva da osigura, spakuje i spase svoju neprocenjivu zbirku slika. Dok država propada, ova dva čoveka, svaki na svoj način - Crnjanski kroz reč, Beljanski kroz platna koja će kasnije činiti temelj njegove čuvene Spomen-zbirke u Novom Sadu - spasavaju samu srž srpske kulture.
Voz sudbine na kraju stiže do španske granice. I tu se odigrava jedna od najupečatljivijih, gotovo filmskih scena iz istorije srpske kulture.
Doček u Madridu
Voz se zaustavlja na železničkoj stanici u Madridu. Noć je, pada dosadna, hladna kiša, a svetlost parne lokomotive seče maglu na peronu. Iz mraka izranja figura čoveka koji izgleda kao da je zalutao iz nekog drugog veka. Elegantan kaput, ponosno držanje, besprekorni maniri. Bio je to Jovan Dučić. Šestojanuarsko bombardovanje Jugoslavije 1941. godine zateklo ga je na novom diplomatskom zadatku u Španiji. Tom prilikom Dučić priređuje poseban doček svom mlađem kolegi i književnom sabratu, Milošu Crnjanskom, kad penjući se na prvi stepenik vagona u kom se nalazila naša delegacija izgovara reči: „Znajte i upamtite s kim ste putovali, a ako ne znate ja ću vam reći, Crnjanski, veliki pesnik, ostavljam vam u amanet da ga čuvate kao zenicu oka“.
Dučić je do tog trenutka bio kraljevski poslanik u Madridu, a nakon sloma zemlje i on se našao u egzodusu. Došao je na stanicu da dočeka i prihvati svoje kolege i prijatelje iz Rima. Iz vagona izlazi umorni, neispisani, rastrojeni Miloš Crnjanski. Dva giganta srpske književnosti nalaze se na tuđem, kišnom peronu u dubokoj španskoj noći. Gledaju se u oči bez mnogo reči. U tom nemom pogledu bila je sabrana sva tuga njihove uništene otadžbine. To nije bio običan susret - bio je to simbolički ispraćaj jedne epohe, sahrana građanske Jugoslavije i sveta koji se više nikada neće vratiti.
Lisabonski tranzit i Londonska magla
Put ih dalje vodi u Lisabon, koji je tokom 1941. godine bio jedina preostala svetla tačka i kapija spasa na zapadu Evrope. Portugal pod Salazarovim režimom bio je neutralan, a Lisabon prepun izbeglica, kraljeva bez prestola, špijuna, diplomata i umetnika koji čekaju vize za Ameriku ili London.
Crnjanski i Dučić provode određeno vreme zajedno u Lisabonu, šetajući obalama Atlantika i razgovarajući o propasti zemlje. Međutim, tu se njihovi putevi zauvek razilaze. Dučić uspeva da dobije kartu za Ameriku, gde će otići kod rođaka i dve godine kasnije umreti sa tugom u srcu. Crnjanski, pak, u leto 1941. godine seda u avion i odlazi za London.
Ponor londonskog egzila
Ako su rimski dani bili obeleženi sjajem i melanholijom, londonski dani biće obeleženi čistim, ogoljenim očajem. Crnjanski u Londonu biva angažovan pri zvaničnom Pres-birou jugoslovenske izbegličke vlade. Ali, verni svom starom narativu, naši političari u egzilu nastavljaju sa sitnim spletkama, podelama i borbom za vlast dok u domovini besni građanski i oslobodilački rat. Crnjanski, oštar na jeziku, ponosan i zgađen onim što vidi, brzo ulazi u sukobe sa članovima vlade. Naziva ih nesposobnjakovićima i grobarima sopstvenog naroda.
Krajem rata Crnjanski ostaje bez posla, bez prihoda i bez diplomatskog statusa. Za bivšeg kraljevskog atašea iz Berlina i Rima počinje četvrt veka strašne nemaštine i borbe za golu egzistenciju u hladnom, maglovitom Londonu.
Čovek koji je nekada večerao sa grofovima i ministrima, sada radi kao, raznosač knjiga i knjigovođa za jednu lokalnu obućarsku radnju. Njegova verna Vida šije krpene lutke koje prodaju po londonskim prodavnicama da bi platili kiriju za vlažnu sobicu u predgrađu. Crnjanski je u Londonu niko, stranac bez domovine, čovek koga su zaboravili i na zapadu i na istoku. Komunistička vlast u Jugoslaviji ga je proglasila za izdajnika i emigranta, a britanska obaveštajna služba ga drži na oku kao sumnjivog desničara.
Remek-dela izrasla iz očaja
Ali, sudbina velikih pisaca je paradoksalna. Upravo iz tog londonskog blata, siromaštva i apsolutne samoće, rađaju se njegova najveća dela. Godine 1956, tokom kratkog boravka na plaži u Finisteru, Crnjanski piše Lament nad Beogradom. To je njegova labudova pesma, jedna od najlepših i najpotresnijih poema ispevanih na srpskom jeziku – krik za dalekim, izgubljenim gradom koji sija u njegovom sećanju dok on sam polako nestaje u tuđini.
Svo svoje gorko, emigrantsko iskustvo pretočiće u monumentalni Roman o Londonu (objavljen 1971). Kroz lik ruskog emigranta, kneza Rjepnina, Crnjanski zapravo ispisuje sopstvenu biografiju – priču o čoveku koji gubi sve: status, domovinu, novac, dostojanstvo, i koji na kraju bira samoubistvo kao jedini izlaz iz poniženja koje mu donosi moderni svet.
Povratak Odiseja
Sredinom šezdesetih godina, političke prilike u socijalističkoj Jugoslaviji se menjaju. Režim Josipa Broza Tita shvata koliki bi kulturni i propagandni uspeh bio ako bi uspeli da vrate najvećeg živog srpskog pisca iz egzila. Počinju diskretni, dugotrajni pregovori preko posrednika. Crnjanski je star, umoran od Londona, magle i siromaštva. On želi samo jedno – da umre u svojoj zemlji i na svom jeziku.
Godine 1965, Miloš Crnjanski se trijumfalno vraća u Beograd. Njegov povratak bio je senzacija. Dobija stan u ulici General Ždanova (današnja Resavska), njegove knjige se štampaju u ogromnim tiražima, dobija NIN-ovu nagradu za Roman o Londonu, a mlađa generacija pisaca ga dočekuje kao živog boga i mit. Međutim, Crnjanski se ne uklapa u socijalistički ambijent. On ostaje vuk samotnjak. Šeta ulicama Beograda, ali to više nije onaj grad koji je ostavio 1941. godine. Ljudi su drugačiji, sistem je drugačiji, a njegovi stari prijatelji su uglavnom mrtvi ili u grobovima širom sveta.
Sve svesnije se povlači u sebe. Njegovo zdravlje slabi, a duh se polako seli u one njegove daleke, hiperborejske predele o kojima je pisao u Rimu.
Odlazak u večnu Hiperboreju
Krajem novembra 1977. godine, Miloš Crnjanski biva primljen u beogradsku bolnicu. Prema potresnim svedočenjima lekara i medicinskog osoblja, stari pisac je doneo radikalnu, svesnu odluku: odbijao je da uzima hranu, vodu i lekove. Okrenuo se prema zidu i zaćutao. Bio je to njegov poslednji bunt, njegov konačni dvoboj sa svetom. Nije želeo da živi kao nemoćni starac u svetu koji mu više nije pripadao.
Miloš Crnjanski je preminuo 30. novembra 1977. godine.
Beskrajni plavi krug se zatvorio. Dečak iz Čongrada, vojnik iz Galicije, buntovnik iz Beograda, ataše iz Berlina i Rima, obućar iz Londona, i ona najsjajnija zvezda naše književnosti našao je svoj konačni mir. Za sobom je ostavio literaturu koja ostaje svedočanstvo o tome kako jedan čovek, uprkos vihorima istorije, ratovima i diplomatiji, može od sopstvenog života napraviti besmrtno umetničko delo. Njegova seoba je završena, a njegova Hiperboreja više nije bila daleki sever – postala je njegova večna književna zaostavština.