Marko Mil Popović

          Počela je da vrišti. Bila je uplašena, bila je usamljena. Još jutros je bila u svojoj kući, sa svojim roditeljima. Majka ju je tešila, dok je otac, kako samo očevi znaju gledao je suznih očiju iz kojih je isijavala ljubav prema svojoj jedinici. Plašila se, morala je da ide u bolnicu, na preglede koji su trebali da traju narednih nekoliko dana. Prvi put je trebala biti bez roditelja, prvi put se odvojiti od njih, prvi put su joj rekli da je bolesna, nije do tada znala šta to znači. I sad odjedanput, majka ju je pakovala, spremala za odlazak u bolnicu i ostanak dve ili tri noći bez nje, bez njenog zagrljaja, bez očeve priče za laku noć i onog poljubca, zbog kog je volela buditi se.           Velika prostorija, sa još većim prozorima, čudan miris sa kojim se do sad nije susretala, nepoznati krevet i još tri nepoznata prazna kreveta. Bila je sama u bolničkoj sobi, ne bila je usamljena u mraku, bez igde ikoga. Medicinska s...

Povorka automobila se kretala i sirene su trubile kroz selo dok nisu stigli do kuće Ljubinih, Sanjinih i Gocinih roditelja. Pleteno cveće na kapiji, devojke u narodnoj nošnji sa ruzmarinom u rukama i ponosni otac koji je nazdravljao sa gostima koji su polako pristizali. U kući i ispred postavljeni stolovi, okupljeni svatovi, hrana i piće u velikim količinama. Šarolik svet, devojke i mladići iz komšiluka i napokon, ponovo je video njeno lice među njima. Polako je prilazio i graja koja ih je okružavala se lagano utišavala. Odavno je i ona njega videla i isto poput njega se pravila da ga ne traži u gomili. Zadržala je dah, a onda izustila: Zdravo Ivane – kratko je rekla, pružajući ruku nesigurno u njegovom pravcu. Zdravo Sanja – prihvatio je i onda je shvatio da ne zna šta dalje. Tišina je beskonačno trajala, oboje su očekivali nešto, a on u tom trenutku ništa nije mogao učiniti, samo je stezao njenu ruku, dok je nije istrgla. Da te upoznam ovo...

Uzeo je kašiku slatkog od šljiva i popio gutljaj vode. Leglo mu je, baš-baš. Otvorio je fioku i uzeo još jednu kašičicu i ponovo zahvatio u teglu. Šljiva se presijavala, a šećerni soft se lagano slivao u sudoperu. Jako je otvorio usta i smazao je. Okrenuo se u pravcu frižidera, pozivnica je i dalje stajala prikačena magnetom i bez prestanka mu se obraćala, ajde, ajde. Bio je spreman da krene, ali nekako mu je bilo mrsko. Sama pomisao povratka i viđanje znanih i neznanih ljudi, dragih i manje dragih, sve to mu je izazivalo neku nelagodu. Zanimalo ga je, zašto su ga pobogu zvali. Sa Ljubomirom je ostao u dobrim odnosima, ali ga je viđao kad bi sa porodicom dolazio za Beograd. To bi bili srdačni, mada kratki trenuci, tokom kojih bi se poigrao malo sa decom, sa Svetlanom bi pričao o pravljenju vina i Ljuba bi ga zasmejavao. Čak se nije ni trudio da bude blizak sa njima, ali oni su ga kroz sve te godine je...

Zavukla mu je ruku u džep od pantalona i izvukla ključ od stana. Otključala je i ušli su u malo predsoblje. Lagano, ali ipak dovoljno snažno je zatvorila vrata i automatska brava se zaključala. Prošli su do dnevnog boravka, koji je istovremeno bio i spavaća soba i on se brzo spustio u svoj krevet. Nakon zadimljenog bara, šetnja posleponoćnim ulicama im je prijala. Držala ga je čvrsto pod ruku i duboko su disali. Ona je pričala, a on ju je polusvesno slušao. Takav je bio i kad je seo na svoj krevet. Pomogla mu je da svuče pantalone i lagano mu podigla noge i nekako smestila u ležeći položaj. Otvorio je oči i s mnogo tuge u očima pogledao u njenom pravcu. Gledala je i ona njega i, nedozvoljavajući suzi da krene, čekala da on sklopi oči. Ostala je tako nepomična možda i nekoliko minuta, a onda je osetila, čula kako spava. Obrisala je suze i izvukla telefon iz džepa. Očekivala je Mikijev poziv ili poruku. Nije je bilo. Otišla je...

       Lidija je zaštitnički napravila blok ka njemu, ali ju je on uhvatio za rame i šapnuo da pronađe Mikija dok ne prođe ova oluja. Pogledala je u pravcu bivše drugarice i bez reči ih je napustila. Uvek je bila previše zaštitnički nastrojena – pokušala je duhovitom dosetkom da razbije led. Mogli bi to nazvati lojalnošću, ali s druge strane neki drugi ne znaju šta to znači. Bilo mi je teško kad sam izgubila najbolju drugaricu. Mislila sam da ćemo ostati prijateljice do kraja života, da ćemo biti kume jedna drugoj, da ćemo decu zajedno odgajati. Svako pravi izbore u svom životu. Nekad čak i kad dobro izaberemo ispadne da smo pogrešili. Može se i tako reći, godine nas nauče da prihvatimo izbore drugih ljudi i da idemo napred, da nastavimo dalje. Tako je, naučimo se. Nadam se da imaš drugu najbolju drugaricu. Ima ih, ali sam s godinama postala izbirljivija. Kaže mi Lidija, videla te...

         Još uvek su mu u glavi odzvanjali zvukovi bubnjeva i nekontrolisanog basa, ali s obzirom da su se nalazili u lokalnom baru i da je koncert, mada možda je bolje reći performans, da je bio gotov još pre pola sata, polako je dolazio k sebi. Komša je kao i uvek imao upravo, mnoštvo kvazi muzičara i pokušaja intelektualne elite, svi su morali da zapale po cigaretu i da hvale savšrsenstvo tonova, melodije, kao svega ostalog što su umetnici, i to kakvi umetnici želeli da im prikažu, a i pružili su im. Još jedno smaračko veče, što i nije loše, već je popio dve loze, a treća je pristizala. Kako je šanker spustio čašu na šank, osetio je nečiji dah na svom vratu i video žensku ruku kako grabi čašu i uzima gutljaj. Okrenuo se, to je bila samo Lidija, večita školska drugarica i Mikijeva sad već dugogodišnja devojka. Znala sam da ću te pronaći za šankom, a i - sad već reče mršteći se – znala sam da je ovo loza, uh b...

         Lagano je zatvarao prozor od spavaće sobe, mada istini za volju, ta spavaća soba mu je istovremeno bila i trpezarija, radna soba, kao i dnevni boravak. Svakako voleo je taj deo svog stana, doduše šta je drugo i mogao voleti, mali hodnik, još manju kuhinju ili kupatilo. Mada, moguće, bar je kupatilo bilo prostrano, sa lepom kadom za kupanje, veš mašinom, malim lavaboom, kao i klozetskom šoljom, koju je ako ćemo iskreno govoriti možda i najviše voleo. Okrenuvši ručku od prozora zaustavio je i dotok zvukova koji su dolazili od spolja. Osetio je mir i osluškivao tek po koji zvuk, koji je dolazio iz komšinog stana. Tek komša je bio priča za sebe. Profesor francuskog jezika, bez stalnog zaposlenja, ali uvek u nekim akcijama. Proćelavu glavu je uvek sakrivao raznoraznim kačketima i naravno da nikad nikom nije želeo da prizna da je prevalio pedesetu godinu. Takve stvari su tek na kraju mogle biti otkrivene. Kroz njeg...

Opsovao je u sebi i istrčao iz kancelarije. Mali lift je već bio prepun, a tri raspričane starije gospođe su svojom pričom samo pojačavale stisnutost u toj maloj kutiji. Nameštao je frizuru, sređivao revere od kaputa, na muzgavom ogledalu proveravao da li je zarazni osmeh isti kao dok je on bio student. Izašao je iz zgrade i nonšalantnim, dodao bi istovremeno opakim korakom krenuo ka parku, smišljajući kako sesti sasvim slučajno pored nje. Na primer, izvući novine, kao čitati ih i onda sasvim slučajno pitati za knjigu, a ostalo je već laganica i deo njegovog iskustva. Sa velikom dozom samouverenosti je skrenuo ka parku, osmeh mu je činio lice sjajnim i sigurnim u zamisao. Skrenuo je iza zidića i umesto devojke sa knjigom u rukama, stajao je samo tetrapak soka od borovnice i prazna klupa. Razočarenje i to sa razdvajanjem te tužne reči na slogove. Izvadio je telefon iz džepa i okrenuo Petra. Telefon je uporno z...

Još jedan sunčani aprilski dan. Pupoljci su postajali predivni cvetovi. Zelenilo lišća i trave je prekrivalo sivilo grada. Istovremeno se budio život, koji se posle duge i hladne zime, kao sveža krv u čoveku rasprostirao u najskrivenije delove grada. Dolazak proleća se primećivao i u njegovoj kancelariji. Pomislio je u sebi, stoj, stoj! Šta to radiš čoveče, da nisi kojim slučajem krenuo da pišeš ljubavnu priču. Nasmejao se sam sebi. Kako je uopšte uspelo da mu padne na pamet tako nešto besmisleno, pa još sa naglaskom na jedan sunčan aprilski dan. Ma bio bi maestralan pisac ljubića. Da, da, samo mu je još to trebalo u životu. Sa radija se čuo piskavi glasić neke nesrećnice, koju su slagali da ima talenta. Oni koji bi želeli da je odvuku u krevet, bi rekli čak i anđeoski glas. Laž je najubojitije oružje, tako najlakše dođeš do nečijeg, ajde da ne bude prost srca, bilo muškog ili ženskog. Nije imao ništa protiv toga, ali ne možete zam...

  Krenuli su svako na svoju stranu. Osećao se prilično izmoreno. Šta mu se upravo dogodilo. Kako je od svih dana, baš danas naleteo na nju. Taman je prestao da misli o njoj. Dobro ne baš skroz, ali mnogo ređe nego ranije. I to je bio napredak, zar ne. Da li će sad ponovo da misli o njoj svaki dan. U glavi je čuo glasno i dugo i to ne malo, nego veliko A sa znakom uzvika, koje mu je udaralo o zidove i malog i velikog mozga. Kakav dan, tek je krenuo, a već mu je preseo. Mada lepa je, možda i lepša nego što je bila, ili što se on seća. Onako malecka, mršava sa svojom kovrdžavom kosom, ipak rekao bi da ju je pomalo ispravljala, nije više imala onakve lokne kao što ih se on sećao. Možda ih se sećao kako je želeo, a ustvari su bile iste kao i ranije. Ma ko će ga znati. Ali što je morao da naleti na nju, to ga je mučilo, baš užas. Skrenuo je ka parku, ulazio je duboko u njega, kad je na klupi video stariju ženu. Zete, tačan si, svaka čast. Znala sam ...