Marko Mil Popović

     Čuo je da mu je neko kuca na vrata. Štrecnuo se, ko bi to mogao biti. Pogledao je na sat, ostalo je još nekoliko minuta do podneva. Ko li mu je pred vratima i to još po ovakvoj kiši. U stvari, ko to zna, da je danas ostao kući i još ga ne mrzi da kisne. Jutros se javio da ne dolazi na posao, slagao je da je bolestan.      Da ga ne proveravaju, da li je zaista bolestan ili ne. Ma, ne, nemoguće, baš ima bujnu maštu.      Naterao je sebe i ustao sa kreveta. Pauzirao je igricu i krenuo ka vratima. Pogledao je na špijunku, video je mladu devojku kako stoji ispred njegovih vrata. Otključao je i preko svoje volje upitao - Izvolite, kako vam mogu pomoći?      - Potrebna mi je profesorka Milovanović.      - Vrata do mojih.      - Znam, maločas sam zvonila kod nje. Nema je.      - Pa sigurno je na fakultetu. Predpostavljam da ste vi njen student. Što je tamo ne potražite.    ...

          Počela je da vrišti. Bila je uplašena, bila je usamljena. Još jutros je bila u svojoj kući, sa svojim roditeljima. Majka ju je tešila, dok je otac, kako samo očevi znaju gledao je suznih očiju iz kojih je isijavala ljubav prema svojoj jedinici. Plašila se, morala je da ide u bolnicu, na preglede koji su trebali da traju narednih nekoliko dana. Prvi put je trebala biti bez roditelja, prvi put se odvojiti od njih, prvi put su joj rekli da je bolesna, nije do tada znala šta to znači. I sad odjedanput, majka ju je pakovala, spremala za odlazak u bolnicu i ostanak dve ili tri noći bez nje, bez njenog zagrljaja, bez očeve priče za laku noć i onog poljubca, zbog kog je volela buditi se.           Velika prostorija, sa još većim prozorima, čudan miris sa kojim se do sad nije susretala, nepoznati krevet i još tri nepoznata prazna kreveta. Bila je sama u bolničkoj sobi, ne bila je usamljena u mraku, bez igde ikoga. Medicinska s...

     Uzeo je kašiku slatkog od šljiva i popio gutljaj vode. Leglo mu je, baš-baš. Otvorio je fioku i uzeo još jednu kašičicu i ponovo zahvatio u teglu. Šljiva se presijavala, a šećerni soft se lagano slivao u sudoperu. Jako je otvorio usta i smazao je.      Okrenuo se u pravcu frižidera, pozivnica je i dalje stajala prikačena magnetom i bez prestanka mu se obraćala, ajde, ajde. Bio je spreman da krene, ali nekako mu je bilo mrsko. Sama pomisao povratka i viđanje znanih i neznanih ljudi, dragih i manje dragih, sve to mu je izazivalo neku nelagodu.      Zanimalo ga je, zašto su ga pobogu zvali. Sa Ljubomirom je ostao u dobrim odnosima, ali ga je viđao kad bi sa porodicom dolazio za Beograd. To bi bili srdačni, mada kratki trenuci, tokom kojih bi se poigrao malo sa decom, sa Svetlanom bi pričao o pravljenju vina i Ljuba bi ga zasmejavao.       Čak se nije ni trudio da bude blizak sa njima, ali oni su ga kroz sve te godine jed...

     Lagano je zatvarao prozor od spavaće sobe, mada istini za volju, ta spavaća soba mu je istovremeno bila i trpezarija, radna soba, kao dnevni boravak. Svakako voleo je taj deo svog stana, doduše šta je drugo i mogao voleti, mali hodnik, još manju kuhinju ili kupatilo. Mada, moguće, bar je kupatilo bilo prostrano, sa lepom kadom za kupanje, veš mašinom, malim lavaboom, kao i klozetskom šoljom, koju je ako ćemo iskreno govoriti možda i najviše voleo. Okrenuvši ručku od prozora zaustavio je i dotok zvukova koji su dolazili od spolja. Osetio je mir i osluškivao tek po koji zvuk, koji je dolazio iz komšinog stana.      Tek komša je bio priča za sebe. Profesor francuskog jezika, bez stalnog zaposlenja, ali uvek u nekim akcijama. Proćelavu glavu je uvek sakrivao raznoraznim kačketima i naravno da nikad nikom nije želeo da prizna da je prevalio pedesetu godinu. Takve stvari su tek na kraju mogle biti otkrivene. Kroz njegov stan je prodefilovalo čak i previše st...