Marko Mil Popović

     Prošli su Kumanovo, Skoplje, Gostivar, Mavrovo i Kičevo. Lagano su se približavali Ohridu, čije se jezero sve više videlo i poslednjih nekoliko kilometara su vozili uz njega. Ušli su u grad i sišavši sa bulevara uputili su se ka hotelu koji im je Perović preporučio i čiju rezervaciju im je organizovao. Stali su na parkingu koji se kao i hotel nalazio uz samu obalu.       Mali automobil, prema kome je Dušan bio prilično skeptičan, odradio je vrhunski posao. Buka, koja ga je najviše plašila, bila je skoro neprimetna. Iako malih dimenzija, bio je čak i udoban, sa dovoljno velikim prtljažnikom za njihove torbe. Zaista je to bio prikladan auto za ovaj jednodevni, poslovni, čak opasni poduhvat, koji je Dušanu, kada je video drevni grad i prelepo jezero, izgledao samo kao izlet.      Otvorio je zadnja vrata i uzeo odelo koje mu je bilo potrebno za današnji sastanak sa Vasilevskim i ruskim atašeom za kulturu, za kog još uvek nije znao šta ž...

            Jutro je svitalo na Dorćolu. Aleksa Perović je već bio budan, ležao je u krevetu, u sobi u kojoj se daleke 1929. godine rodio. Znao je da se životni put, bogat događajima i ljudima jednostavno približavao kraju ciklusa. Bilo mu je potrebno vremena da se rasani. Okrenuo je lice ka prozoru i pritisnuvši dugme, debele azurne zavese su se pomerale i lagano otkrivale prve sunčeve zrake. Izbrojao je do tri i hitro ustao tražeći papuče koje su stajale pored kreveta. U kući sem njega i Radeta, ličnog pomoćnika, kog je Armenski znao kao svečano obučenog mladića nije bilo nikog. Rade je znao njegovu dnevnu rutinu; ustajanje u sedam, lekovi nakon petnaestak minuta i prva zajednička kafa, koja je čekala tačno u pola osam. Perović je svako jutro, uz vesti sa radija, pripremao dnevni plan aktivnosti.       Poslednje dve nedelje su mu bile vezane za svog učenika. Danas je želeo da se posveti poslu, dolazile su mu mušterije iz Beča. Zan...

     - Imao sam boljih planova za danas, ali kiša, šta ćeš. Nego zašto si zapela baš danas da se vidiš sa mentorkom.      - Sutra branim diplomski, a ona mi se ne javlja. Donela sam joj neke izmene, pa ako možemo danas da ih izmenimo.      - Toliko bitno i hitno.      - Ne možeš ni zamisliti. Nego Zdravko, hoćeš da ja zakuvam kafu ili ti.      - Odavno mi neko nije skuvao kafu. Naravno, ako ti nije problem.      - Naravno da hoću, da pokušam bar malo da se zahvalim na gostoprimstvu.      - E sad, gostoprimstvo!      - Ja ne bi smela da primim stranca u kuću.      - Ni mene?      - Ni tebe.      - A sad kad više nismo stranci.      - Pa ne znam, morao bi da mi pozvoniš na vrata, tek tad bi odlučila. Nego, gde su ti kašičice.      - Druga fioka sa desne strane.      Čuo je samo kaši...

     - Aleksej, Vama malo-pomalo stižu strogo poverljive pošiljke. Ambasador će se u jednom trenutku zapitati zašto ga preskaču.      - Danas nisam raspoložen za Vaše pametovanje. Dajte mi šta je moje, da potpišem.      - Kolega Vasiljev, nema potrebe da budete neprijatni. Samo kažem da smo počeli da primećujemo da nas preskačete.      Uzeo je svoju fasciklu i krenuo ka kancelariji. Na nos mu je izlazila para. Na naplatu mu je došla stara usluga koju je dugovao kolegi sa kojim je studirao na Vrapčijem brdu, sada visokom oficiru iz Jasenova. On ga je i poslao u Beograd, kao priključenog člana Spoljne obaveštajne službe. U Beogradu je trebalo da uživa, da prima lepu platu, da je troši i da popunjava nevažne formulare.       Međutim, dosije Armenski ga je sve više zamarao. Bio je upleten u nešto o čemu nije imao mnogo informacija. Jurio je begunca za kojim nije raspisana međunarodna poternica, koji je predstavl...