Marko Mil Popović

     Prošli su Kumanovo, Skoplje, Gostivar, Mavrovo i Kičevo. Lagano su se približavali Ohridu, čije se jezero sve više videlo i poslednjih nekoliko kilometara su vozili uz njega. Ušli su u grad i sišavši sa bulevara uputili su se ka hotelu koji im je Perović preporučio i čiju rezervaciju im je organizovao. Stali su na parkingu koji se kao i hotel nalazio uz samu obalu.       Mali automobil, prema kome je Dušan bio prilično skeptičan, odradio je vrhunski posao. Buka, koja ga je najviše plašila, bila je skoro neprimetna. Iako malih dimenzija, bio je čak i udoban, sa dovoljno velikim prtljažnikom za njihove torbe. Zaista je to bio prikladan auto za ovaj jednodevni, poslovni, čak opasni poduhvat, koji je Dušanu, kada je video drevni grad i prelepo jezero, izgledao samo kao izlet.      Otvorio je zadnja vrata i uzeo odelo koje mu je bilo potrebno za današnji sastanak sa Vasilevskim i ruskim atašeom za kulturu, za kog još uvek nije znao šta ž...

                  - Aleksej, Vama malo-pomalo stižu strogo poverljive pošiljke. Ambasador će se u jednom trenutku zapitati zašto ga preskaču.      - Danas nisam raspoložen za Vaše pametovanje. Dajte mi šta je moje, da potpišem.      - Kolega Vasiljev, nema potrebe da budete neprijatni. Samo kažem da smo počeli da primećujemo da nas preskačete.      Uzeo je svoju fasciklu i krenuo ka kancelariji. Na nos mu je izlazila para. Na naplatu mu je došla stara usluga koju je dugovao kolegi sa kojim je studirao na Vrapčijem brdu, sada visokom oficiru iz Jasenova. On ga je i poslao u Beograd, kao priključenog člana Spoljne obaveštajne službe. U Beogradu je trebalo da uživa, da prima lepu platu, da je troši i da popunjava nevažne formulare.       Međutim, dosije Armenski ga je sve više zamarao. Bio je upleten u nešto o čemu nije imao mnogo informacija. Jurio je begunca za kojim nije ra...

     Čuo je da mu je neko kuca na vrata. Štrecnuo se, ko bi to mogao biti. Pogledao je na sat, ostalo je još nekoliko minuta do podneva. Ko li mu je pred vratima i to još po ovakvoj kiši. U stvari, ko to zna, da je danas ostao kući i još ga ne mrzi da kisne. Jutros se javio da ne dolazi na posao, slagao je da je bolestan.      Da ga ne proveravaju, da li je zaista bolestan ili ne. Ma, ne, nemoguće, baš ima bujnu maštu.      Naterao je sebe i ustao sa kreveta. Pauzirao je igricu i krenuo ka vratima. Pogledao je na špijunku, video je mladu devojku kako stoji ispred njegovih vrata. Otključao je i preko svoje volje upitao - Izvolite, kako vam mogu pomoći?      - Potrebna mi je profesorka Milovanović.      - Vrata do mojih.      - Znam, maločas sam zvonila kod nje. Nema je.      - Pa sigurno je na fakultetu. Predpostavljam da ste vi njen student. Što je tamo ne potražite.    ...