Lepo mesto. Napokon. Posle svih onih košmara kroz koje je prošao, napokon nešto lepo da sanja. Zamislio se. Sanjam! Da sanjam i svestan sam toga. Mozak mi se još nije skroz isključio. To je i dobro i loše. Nastala je pauza. Obasjavalo ga je sunce. Počeo je da šeta, prelepo jezero. Nekoliko mlađih devojaka je prošlo pored njega. Zakikotale su se i produžile svojim putem. Spustio je pogled, bio je pristojno obučen. Isto kao i juče na poslu. Plava košulja sa ruskom kragnom. Farmerke! Brzo je spustio pogled na šlic, bio je zakopčan. Odahnuo je, dobro je. Pogledao je u pravcu stopala, imao je ganc nove martinke. Konac se žutio, bile su skroz nove, presijavale su se. Pomislio je, otkud mi martinke, nisam ih nosio barem pet ili šest godina. Ma to je skroz dobro, čak nisu ni teške, osećao je da lebdi. Bacio je pogled ponovo u pravcu jezera, zaista je bilo prelepo. Video je pri dnu veliku st...
Vreme priče I razonode