Marko Mil Popović

Izvukao je svoj novčanik i otvorivši ga video je lepu, svežu, skoro nekorišćenu novčanicu od pet gibraltarskih funti. Stavio ju je na sto. Nije bilo logike, ali mnogo toga čudnog mu se od jutros dogodilo, tako da je odlučio da se preterano ne obazire. Stariji gospodin, uposlenik tajne policije pogledao je novčanicu i privukao ju je sebi. Skinuo je jedne naočare i iz džepa izvukao druge, što je i sam rekao za blizinu. Pogledao je novčanicu i krenuo da sriče serijski broj, izvukao je malu beležnicu i sa minijaturnom grafitnom olovkom je upisao brojeve. Sad vam je vraćam. Dobio sam šta sam želeo. Zbogom! Zbogom i vama. Gledao je u leđa siluete tog starijeg gospodina. Ponovo je stavio šešir na glavu i ubrzo nestao. On je primakao šoljicu kafe ustima i uzeo prvi gutljaj. Prilično se već o’ladila. Ponovo je pomislio, baš čudan dan. Uzeo je i čašicu sa rakijom i ispio ostatak. Baš mu je prijala. Naručio je još jednu. Mogu li da platim? Nara...

Izvadio je novac i uzeo neke dnevne novine i flašicu vode. Englez sa Gibraltara mu se zahvalio i nakon još nekog trenutka su se razišli. To mu se često dešavalo, upozna nekog, taj neko bude mu i simpatičan, porazgovaraju i onda jednostavno ti ljudi nestanu iz njegovog života. Valjda je, uvek bi pomislio, to nešto sasvim normalno. Mada bilo bi mu uvek pomalo žao. Okrenuo se, pred očima mu se pojavila njegova omiljena kafanica. Seo je i od dobro poznatog konobara naručio komplet, kafa, rakija, ratluk, uvek za njega sa orasima i mala čaša vode. Nagnuo je prvi gutljaj lepe, mirišljave šljivovice, kad je za njegov sto seo stariji čovek, obučen u tamno sivo odelo. Spustio je šešir na sto i gledao u njegovom pravcu. Umalo da vas izgubim! Gledao je zabezeknuto, spustio pogled ka šeširu, pa podigao i gledao ga u oči. A ko ste vi? Tajna policija! Kakva sad tajna policija. Nikad čuo za vas. Zato se i zovemo tajna policija da niko ne bi čuo za n...

Gledajući u turiste shvatio je da je nestao strah od toga da ga neko prati, možda je samo to umislio u svojoj glavi. Ma ako ga i prate, nek mu lepo priđu i da budu mirni i on i oni, a ne ovako, bilo mu je skroz bezveze. Iza starijeg bračnog para samo se nazirala sjajna žuta kosa, nešto nalik na slamu. Zagledao se, prvo je video šiljati nos, a onda i celo lice mladog, mršavog čoveka. Čim je uhvatio njegov pogled nasmejao se i brzim korakom mu je prišao. Da li ste vi ovde lokalac? Rekao bih, mada nisam siguran. Zašto vas to zanima. Nisam stigao zameniti novac. Na granici su bili vrlo neljubazni prema nama. Imate menjačnicu ovde u blizini. Oni će vam zameniti novac i to koliko god vam treba. Ma ja bih samo da kupim vodu i novine. Koliko je to u vašoj valuti. Oko sto dinara. Ovde primaju dinare. Da, što? Nisam za to znao, ali odlično. Daću vam pet funti za sto dinara. Ne mogu vam to uraditi. To je mnogo više nego što ...

Bežao je. Još uvek nije bio siguran od koga tačno, ali hod mu je bio ubrzan. Nije znao kako se pojavio u ovoj uzanoj, a dugačkoj ulici. Pomislio je, od koga bežim. Okretao se oko sebe, ali mu ništa nije bilo jasno. Gledao je okolne zgrade, možda ih se sećao, od nekad, od ranije, ali kako je dospeo ovde. Pogledao je u jednom pravcu, video je visoku kulu sa satom na njoj. Skroz na drugom kraju se nazirao veliki gradski park. Ništa mu nije bilo jasno. Stao je, ukočio se. Ne želim bežati, ne znam od koga bežim i kako onda da znam da sam mu pobegao. Stajao je na sredini ulice, dok su ljudi mirno prolazili pored njega. Niko ga nije ni primećivao, mada kad je razmislio, ako je i bežao od nekog, a jeste, međutim tog nekog sada nema. Da li ga prati sa neke pristojne udaljenosti? Osvrtao se oko sebe, ali sumnjivo lice nije mogao pronaći. Autobus je zastao. Video je mnoštvo turista, koji su lagano izlazili iz autobusa. Razdragani ljudi, veselost se izlivala iz...