Marko Mil Popović

     Sedeo je u malom restoranu, preko puta Kensingtonskih vrtova. Za šankom mu je nekoliko veselih Engleza pravilo društvo, bučno navijajući za svoje favorite i uz svaki pogodak strelice u tablu, nazdravljali novim gutljajem piva. U dubini restoranske sale bilo je mnogo tiše. Ljudi su zaokupljeni svojim mislima skoro šaputali i do njega je stizao samo šum prigušenih glasova. Sa radija se čula muzika Bitlsa. Iako je u zrelim godinama, voleo da čuje novu muziku. Tekstovi nisu oduševljavali ovog pesnika, ali ritam, koji su momci sa severa stvarali, godio je njegovom uhu i ponovo budio buntovni duh.      Ispio je poslednji gutljaj kvalitetnog indijskog čaja sa uljem bergamota. Pio ga je različito od Londonaca. Bez šećera i bez mleka, samo sa dodatkom nekoliko kapi limuna, kako je i navikao da ga pije tokom rimskih dana. Iako okružen ljudima koji su pili viski, uživao je da ih gleda dok vatrene kapi nestaju u njihovim grlima. Sebi, kao nekadašnjem aktivnom spor...

     Čuo je kucanje na vratima, dva brza i nakon nekoliko sekundi još jedno jako udaranje. Ispljunuo je pastu i krenuo ka njima. Znao je da je Siniša, takav je dogovor bio, do jutra nikom da ne otvara i da čeka njegov znak.       - Uđi! Mislim da smo u tajmingu, zar ne?      - Dobri smo od jutros. Iskreno spavao sam prilično sigurno. Posle nedelja provedenih na brodu, ovakav krevet je grehota ne iskoristiti za dubok san.      - Definitivno, kad Aleksa izabere, uvek bira po svojim afinitetima, kao što se da videti iz priloženog.      - Još da sam imao i veliku sliku sa brodom iznad glave…      - Siniša, da li smo spremni za današnji dan?      - Nas dvojica jesmo, a nadam se da su i prijatelji iz moskovske policije.      - Deluju prilično ozbiljno. Mislim da su spremni da sve počiste i da se ovo što pre zaboravi.      - Zašto tako misliš? Zar im nije ...

    Neke tajne ne pripadaju samo istoriji – one oblikuju sudbine onih koji se usude da ih potraže.     U završnom poglavlju uzbudljive trilogije započete romanima „U potrazi za Riberom” i „Čuvari ključa”, istoričar umetnosti Dušan Armenski suočava se sa zagonetkom koja je vremenom prerasla u mit. Trag izgubljenog kulturnog blaga iz Drugog svetskog rata – zagonetnog opusa slika „Nemačke gospođice” – vodi ga kroz zamršene lavirinte prošlosti, gde se granica između umetnosti, istine i opasnosti neprimetno briše.     „Valterova beležnica” donosi elegantno vođenu priču u kojoj se istorijska misterija prepliće sa unutrašnjim lomovima junaka. Ovo je dinamično, a istovremeno duboko sentimentalno i zrelo finale koje postavlja pitanje: kolika je zapravo cena razotkrivanja vešto čuvanih istina?     „Valterova beležnica” nije samo priča o potrazi za remek-delima koja su prerasla u legendu, to je roman o pamćenju, zaboravu i ceni koju plaća...

     Posao u Solunu je uspešno završen i bilo je vreme da se krene dalje. Nakon porodice Itudis, posetio je još nekoliko uglednih familija iz Salonike. Svi oni su želeli da u svojim domovima imaju miris Evrope, kojoj se drevna Vizantija ponovo neumitno približavala.       Sad je pomalo osećao žal što nije imao dovoljno poverenja u platežnu moć svojih mušterija. Bilo mu je krivo što iz Napulja nije poneo više slika, jer su svakako bile roba koja je imala svoje mušterije. Njegov momak je upakovao ostatak i krenuli su ka Beru, usputnoj stanici ka Bitolju. Za taj gradić u unutrašnjosti je čuo da je diplomatsko sedište severnog dela imperije i poslednja stanica za ljude njegovih veština.      Drum ka novom odredištu je bio prilično neprijatan za duža putovanja. Severni deo drevne Makedonije je bio negostoljubiv. Visoke temperature su ga mučile, počele su mnogo ranije nego što se nadao. Borio se sa njima, skrivajući se u kočiji, koja je po nje...

     - Gospodine Voroncevič, imate liniju, srpska ambasada.      - Spojite me, preuzeću u kancelariji - izvinio se kolegama i napustio konferencijsku salu.      Prolazio je dugačkim hodnikom, hod mu je bio užurban. Izričito je naredio Vasiljevu da mu se ne javlja, stiskao je pesnicu i pokušavao da se umiri. Ušavši u svoj prostrani kabinet uzeo je slušalicu - Vasiljev, moronu, zar ti nisam rekao da me ne zoveš, pogotovo ne na službeni broj u zgradi!      - Grešite, Voroncevič, major Kurbanov je na vezi. Mada,     hvala što ste nam potvrdili rezultate istrage.      - Kurbanov, da li znate sa kim razgovarate? Kakva istraga? Vodite računa o tonu obraćanja?      - Da li ste svesni kako su se osećali u srpskoj policiji kad su shvatili u kakve neprilike ste ih doveli      Osećao je da ga prolazi jeza. Pokušavao je da ostane pribran. Shvatio je da je tajna akcija kompromitovana, al...

       - Očekivao sam Vas tek sutra, ipak posle duge vožnje potrebno je malo odmora. Mada, vidim da ste nasmejani, nadam se da je put za Ohrid bio koristan.      - Naporno, ali kao što ste rekli, klupko je krenulo da se odmotava.      - Ataše Kurbanov vam je bio od koristi?      - Možda, videćemo. Očekujem Dušana da se javi. Pokušavala sam da ga dobijem, ali je nedostupan.      - Siniša je sa njim, biće sve u redu. Da li je između Vas dvoje sve kako valja? Niste odavali utisak da Vam je previše drago što se vraća, da Vam je stalo do dragog Armenskog.      - Sa Dušanom je sve u redu - zarumenela se - ali ipak malo se brinem, on sve prilično bezbrižno shvata, lakomislen je.      - Dobro je što se brinete za njega, ali naš momak je sve, samo ne lakomislen.      - Ja njima na noge ne bih smela da idem. Moskva je velika, opasna, a on je na nepoznatom terenu.  ...

     Put od aerodroma do policijske uprave u Žitnoj nije bio previše komplikovan, dovoljno je bilo da se prate uputstva sa navigacije. Siniša je poznavao moskovske ulice. Znao je gde treba da preseče i skrati put, ali gužva jedne metropole nije se mnogo razlikovala u odnosu na bilo koji višemilionski grad na bilo kom meridijanu u svetu.      Bili su koncentrisani. Pratili su put kako zahteva ispred, tako povremeno gledajući u retrovizore, da li ima upadljivih vozila koja bi mogla da izazovu podozrenje u njima.      Moskva je još uvek bila grad pun kontrasta. Putnik koji je prošao njom pre desetak godina primetio bi i shvatio da su se desile drastične promene na licu glavnog grada Ruske federacije. Mogli su se videti dobro očuvani automobili iz vremena perestrojke, koji su uspešno izdržavali hladne ruske zime, ali i sve toplija leta, koja su grejala daleki istok evropskog kontinenta. Takođe, pored njih su prolazili modeli automobila koje Armen...

     Rodivši se u nekadašnjoj dvojnoj monarhiji i naučen da većinu života provede van svoje zemlje, sedeo je u kancelariji i gledao dopis koji je pisao za generala. Bio je svestan da je imao sreće što je ostao u službi. Mada, ko je još imao sreće živeći kao izgnanik daleko od svoje otadžbine i svojih sunarodnika.      Prostorije izbegličke vlade u Najtbridžu možda nisu bile najprikladnije za rad, pogotovo za jednog pisca. Međutim, bio je uveren da je to jedini način da se u ovom trenutku pomogne državi koja je pod okupacijom i pokuša da uradi nešto korisno.      Stari prijatelj se pojavio na vratima njegove kancelarije. Iako se mnogo toga promenilo, iskra njihovog prijateljstva je još uvek tinjala. Nisu zaboravili beogradske priče, kada je stari profesor voleo da ga sluša dok priča o Berlinu i Rimu. Kao i ćaskanja o zajedničkim poznanicima sa kojima je prvo kao ataše za kulturu, a nakon toga i kao šef presbiroa, sarađivao.     ...

     - Voroncevič je.      - Da čujem Vas. Da li je sve u redu? Da li je prtljag stigao u Moskvu?      - Vasiljev, da li Vi to mene zajebavate? Da li smatrate da sam toliki magarac?      - Ništa Vas ne razumem, nemate razloga da tako pričate sa mnom.      - Pričaću kako mi se hoće, ili ste kvarni ili ste kompletan idiot.      - Sve sam uradio kako ste tražili. U čemu je sad problem?      - Paket nije stigao, u tome je problem. Da li sad razumete?      - Kako nije stigao? Kupljena je karta za danas, let iz Beča na njegovo ime, na njegov pasoš. Proverena informacija, garantujem Vam.      - Ta osoba za koju garantujete ili Vas je izigrala ili je otkrivena. Armenski se danas nije pojavio na Puškinu. Pratili smo sve letove iz zapadne Evrope, nije ga bilo, ali zato se naš istoričar umetnosti pojavio na Domodedovu. Šta imate na to da kažete?     ...