Marko Mil Popović

     U Rimu je tog proleća bilo izuzetno toplo. Gospodin u drugoj polovini pete decenije lagano je šetao obučen u diplomatsko odelo. Kravatu je skinuo i čekao da je stavi tek pred ulaz u Poslanstvo. Njegova supruga je volela da ga gleda dok se svakog jutra oblačio. Samo njegova pesnička melanholija joj je budila nadu da će sve biti u redu i jedino je ona mogla da savlada pesimizam Rima u kome se uveliko pričalo da će uskoro biti rata.       Sirotinja, koja je jedva čekala da prođe zima, živeći od danas do sutra, raštrkala se po gradskim ulicama, tramvaji su krstarili gradom, noseći buku za sobom. Blato koje je ostavljalo svoje tragove po večnom gradu, pretvaralo se u prašinu i vijugalo na vetru, na istom onom vetru o kom je on maštao sećajući se snežnih vrhova Špicbergena.        Dok ga je misao vodila negde daleko na sever ka Hiperboreji, približavao se poslanstvu i obavezama koje su ga čekale. Nameštajući kravatu i rukama lagano p...

       - Vasilevski, ovde je prelepo. Sedeti na mestu gde se stvarala istorija, osećati je. Ovaj amfiteatar postoji više od dva milenijuma, stariji je od samog hrišćanstva.      - Trebalo nam je blizu osamdeset godina od početnih iskopavanja do ovoga što imamo danas, ali vredelo je.      - Fasciniran sam, nadam se da se i našim prijateljima dopada. Rus je ustao i prvo pružio ruku Danici. - Gospođice, očaran sam, a onda je prišao i Armenskom - Znači ovo je naš prijatelj koji je potresao Moskvu. Budite sigurni glas o Vama se daleko čuje.      - Gospodine Kurbanov, drago mi je što ste se sami pozvali, ali morate shvatiti da imam određenu averziju prema ruskim diplomatama. Umete da budete vrlo nezgodni.      - Budite uvereni da ćemo danas pričati samo o umetnosti. Inače bilo mi je posebno drago kad sam čuo da Vas nisu pronašli pri ulasku u Beograd. To nam daje određenu prednost.      - Vi ste znal...

     Prošli su Kumanovo, Skoplje, Gostivar, Mavrovo i Kičevo. Lagano su se približavali Ohridu, čije se jezero sve više videlo i poslednjih nekoliko kilometara su vozili uz njega. Ušli su u grad i sišavši sa bulevara uputili su se ka hotelu koji im je Perović preporučio i čiju rezervaciju im je organizovao. Stali su na parkingu koji se kao i hotel nalazio uz samu obalu.       Mali automobil, prema kome je Dušan bio prilično skeptičan, odradio je vrhunski posao. Buka, koja ga je najviše plašila, bila je skoro neprimetna. Iako malih dimenzija, bio je čak i udoban, sa dovoljno velikim prtljažnikom za njihove torbe. Zaista je to bio prikladan auto za ovaj jednodevni, poslovni, čak opasni poduhvat, koji je Dušanu, kada je video drevni grad i prelepo jezero, izgledao samo kao izlet.      Otvorio je zadnja vrata i uzeo odelo koje mu je bilo potrebno za današnji sastanak sa Vasilevskim i ruskim atašeom za kulturu, za kog još uvek nije znao šta ž...

            Jutro je svitalo na Dorćolu. Aleksa Perović je već bio budan, ležao je u krevetu, u sobi u kojoj se daleke 1929. godine rodio. Znao je da se životni put, bogat događajima i ljudima jednostavno približavao kraju ciklusa. Bilo mu je potrebno vremena da se rasani. Okrenuo je lice ka prozoru i pritisnuvši dugme, debele azurne zavese su se pomerale i lagano otkrivale prve sunčeve zrake. Izbrojao je do tri i hitro ustao tražeći papuče koje su stajale pored kreveta. U kući sem njega i Radeta, ličnog pomoćnika, kog je Armenski znao kao svečano obučenog mladića nije bilo nikog. Rade je znao njegovu dnevnu rutinu; ustajanje u sedam, lekovi nakon petnaestak minuta i prva zajednička kafa, koja je čekala tačno u pola osam. Perović je svako jutro, uz vesti sa radija, pripremao dnevni plan aktivnosti.       Poslednje dve nedelje su mu bile vezane za svog učenika. Danas je želeo da se posveti poslu, dolazile su mu mušterije iz Beča. Zan...

     - Aleksej, Vama malo-pomalo stižu strogo poverljive pošiljke. Ambasador će se u jednom trenutku zapitati zašto ga preskaču.      - Danas nisam raspoložen za Vaše pametovanje. Dajte mi šta je moje, da potpišem.      - Kolega Vasiljev, nema potrebe da budete neprijatni. Samo kažem da smo počeli da primećujemo da nas preskačete.      Uzeo je svoju fasciklu i krenuo ka kancelariji. Na nos mu je izlazila para. Na naplatu mu je došla stara usluga koju je dugovao kolegi sa kojim je studirao na Vrapčijem brdu, sada visokom oficiru iz Jasenova. On ga je i poslao u Beograd, kao priključenog člana Spoljne obaveštajne službe. U Beogradu je trebalo da uživa, da prima lepu platu, da je troši i da popunjava nevažne formulare.       Međutim, dosije Armenski ga je sve više zamarao. Bio je upleten u nešto o čemu nije imao mnogo informacija. Jurio je begunca za kojim nije raspisana međunarodna poternica, koji je predstavl...

     Jutro je svitalo. Polako su ostavljali uspavano Vranje za sobom, približavali se Davidovcu i skretanju ka manastiru Prohor Pčinjski. Danica je htela što pre da prođu granicu. Međutim, Perović je insistirao da pređu preko manjeg prelaza, kako je rekao: „Budite bez brige, šef smene vas čeka“. Nije želela Dušanu da kaže za poruku koju je dobila od Vasilevskog. Nije bilo potrebe da ga uznemirava, reći će mu kad se približe granici, imaće dovoljno vremena da se pripremi. Javila je Peroviću, a on se pohvalno izrazio o Kurbanovu. Rekao joj je, pripadnik stare škole, nije smeo da tvrdi, ali prilično je bio siguran da nije umešan u kriminalne aktivnosti koje je njegov nekadašnji štićenik otkrio.                    Ono što je kopkalo i Perovića i Danicu jeste na koji način su Rusi dolazili do informacija. Dušana Armenskog su tražili, ali njegov profil nije bio vruć, u crvenom. Trudili su se da ga sakrij...

                  Iz dva ogromna dimnjaka i dalje je kuljao crni dim. Usidrili su se, lučki grad Salonika ga je čekala. Put iz Napulja je bio naporan. Oluja koja im je bila stalni pratilac prvo ih je na nekoliko dana usidrila u Kataniji, a onda, zbog opravke parnih mašina, morali su da se zadrže u Atini još celu nepredviđenu nedelju. Ali napokon je stigao, spustio je nogu na tlo drevne Salonike. Drvene i kamene kuće su se pružale svuda dokle je pogled dopirao. Na tlu umiruće imperije osećao se užurbani ritam severnog Levanta.        Morao je pobeći iz Francuske. Ni u Napulju nije bilo sigurno. Međutim, znajući da u Saloniki i okolini živi mnogobrojna kolonija njegovih sunarodnika, nadao se da će moći da se uklopi u okolinu i da nastavi sa svojim poslovima.          Momak je vukao dva ogromna kovčega u kojima se nalazilo njegovo celokupno bogatstvo. - Profesore De Kolo, da li i ovo no...

            Ušao je u Daničin stan, nekada davno i njihov zajednički. Sedam lepih godina, kao i poslednje dane pred odlazak iz Beograda proveo je u njemu.             Kad su krenuli da se zabavljaju nije bio siguran da li želi da živi sa njom, koristio ga je kao povremeno prenoćište. Tada mu je to izgledalo kao prava studentska ljubav. On je bio beogradsko dete sigurno, ušuškano u roditeljskom domu, dok je ona došla iz manje sredine, iz unutrašnjosti sa naumom da u Beogradu završi studije i zaposli se u muzeju u svom rodnom gradu.            Oboje su odustali od svog nauma. Na četvrtoj godini krenuli su da rade honorarno kod čuvenog antikvara i trgovca umetničkim delima Alekse Perovića. Samo njegovo preseljenje kod nje nije bilo njihova ideja, već mentorova igra sa dvoje mladih ljudi. Iskoristio je trenutak, upravo sklopljen dobar posao, napravivši ne proslavu već feštu, par gutljaja...

          Žurno koračajući ušao je u zgradu nekadašnje Stare kasarne, u kojoj je već godinama bio smešten bitoljski muzej. Monumentalnost te zgrade, njen istorijski značaj, kao u ljudi koji su nekada u njoj boravili su upotpunjavali estetski izgled ove prelepe građevine. Debeljuškasti gospodin je protrčavao pored spomen-sobe Mustafe Kemala Ataturka kad ga je kolega zaustavio. - Vasilevski, javite se direktoru. Čuo je da sutra putujete za Ohrid, najverovatnije nešto želi od Vas.           Zastao je, nije očekivao da će danas morati da se zadržava na poslu. Sve obaveze je prebacio za sledeću nedelju, nije znao šta može da očekuje. Žurno je krenuo u svoju kancelariju po dokumentaciju koju je sutra planirao da ponese u Ohrid i da produži do direktora. Otključao je stočić, koverta je bila dobro zalepljena i krenuo je ka kabinetu.           - Uđite, Vasilevski, čekaju Vas već više od pola sata - rekla je...