Marko Mil Popović

     Jutro je svitalo. Polako su ostavljali uspavano Vranje za sobom, približavali se Davidovcu i skretanju ka manastiru Prohor Pčinjski. Danica je htela što pre da prođu granicu. Međutim, Perović je insistirao da pređu preko manjeg prelaza, kako je rekao: „Budite bez brige, šef smene vas čeka“. Nije želela Dušanu da kaže za poruku koju je dobila od Vasilevskog. Nije bilo potrebe da ga uznemirava, reći će mu kad se približe granici, imaće dovoljno vremena da se pripremi. Javila je Peroviću, a on se pohvalno izrazio o Kurbanovu. Rekao joj je, pripadnik stare škole, nije smeo da tvrdi, ali prilično je bio siguran da nije umešan u kriminalne aktivnosti koje je njegov nekadašnji štićenik otkrio.                    Ono što je kopkalo i Perovića i Danicu jeste na koji način su Rusi dolazili do informacija. Dušana Armenskog su tražili, ali njegov profil nije bio vruć, u crvenom. Trudili su se da ga sakrij...

                  Iz dva ogromna dimnjaka i dalje je kuljao crni dim. Usidrili su se, lučki grad Salonika ga je čekala. Put iz Napulja je bio naporan. Oluja koja im je bila stalni pratilac prvo ih je na nekoliko dana usidrila u Kataniji, a onda, zbog opravke parnih mašina, morali su da se zadrže u Atini još celu nepredviđenu nedelju. Ali napokon je stigao, spustio je nogu na tlo drevne Salonike. Drvene i kamene kuće su se pružale svuda dokle je pogled dopirao. Na tlu umiruće imperije osećao se užurbani ritam severnog Levanta.        Morao je pobeći iz Francuske. Ni u Napulju nije bilo sigurno. Međutim, znajući da u Saloniki i okolini živi mnogobrojna kolonija njegovih sunarodnika, nadao se da će moći da se uklopi u okolinu i da nastavi sa svojim poslovima.          Momak je vukao dva ogromna kovčega u kojima se nalazilo njegovo celokupno bogatstvo. - Profesore De Kolo, da li i ovo no...

            Ušao je u Daničin stan, nekada davno i njihov zajednički. Sedam lepih godina, kao i poslednje dane pred odlazak iz Beograda proveo je u njemu.             Kad su krenuli da se zabavljaju nije bio siguran da li želi da živi sa njom, koristio ga je kao povremeno prenoćište. Tada mu je to izgledalo kao prava studentska ljubav. On je bio beogradsko dete sigurno, ušuškano u roditeljskom domu, dok je ona došla iz manje sredine, iz unutrašnjosti sa naumom da u Beogradu završi studije i zaposli se u muzeju u svom rodnom gradu.            Oboje su odustali od svog nauma. Na četvrtoj godini krenuli su da rade honorarno kod čuvenog antikvara i trgovca umetničkim delima Alekse Perovića. Samo njegovo preseljenje kod nje nije bilo njihova ideja, već mentorova igra sa dvoje mladih ljudi. Iskoristio je trenutak, upravo sklopljen dobar posao, napravivši ne proslavu već feštu, par gutljaja...

          Žurno koračajući ušao je u zgradu nekadašnje Stare kasarne, u kojoj je već godinama bio smešten bitoljski muzej. Monumentalnost te zgrade, njen istorijski značaj, kao u ljudi koji su nekada u njoj boravili su upotpunjavali estetski izgled ove prelepe građevine. Debeljuškasti gospodin je protrčavao pored spomen-sobe Mustafe Kemala Ataturka kad ga je kolega zaustavio. - Vasilevski, javite se direktoru. Čuo je da sutra putujete za Ohrid, najverovatnije nešto želi od Vas.           Zastao je, nije očekivao da će danas morati da se zadržava na poslu. Sve obaveze je prebacio za sledeću nedelju, nije znao šta može da očekuje. Žurno je krenuo u svoju kancelariju po dokumentaciju koju je sutra planirao da ponese u Ohrid i da produži do direktora. Otključao je stočić, koverta je bila dobro zalepljena i krenuo je ka kabinetu.           - Uđite, Vasilevski, čekaju Vas već više od pola sata - rekla je...

Teška metalna vrata su se ponovo otvorila. Zvončići iznad su najavili stariji bračni par, koji je znatiželjno gledao u njegovom pravcu. Provukao se nekako iza njih, zamenili su mesta, i ljubazno se javili Danici, što mu je bio signal da je poznaju od ranije. Mahnuo joj je i pridržavajući vrata koja su se lagano zatvarala, prošao kroz njih i dalje gledajući u njenom pravcu. Krajičkom oka je uspeo da uhvati njen pogled kojim ga je ispraćala i krenuo je u pravcu parka i spomenika vojvode Vuka. Bio je zadovoljan kako je prošao ponovni susret sa Danicom. Znao je da će ona uvek poslušati Perovića, da će zbog svega što je njihov mentor do sad uradio za nju, čak preći preko toga da treba da bude bebisiterka. Ali se kao i kod svake žene pribojavao njene reakcije na ponovni susret sa njim.  Bio je svestan da je stari mentor dobro pripremio teren za njegov dolazak. Očajnički mu je bila potrebna pomoć, obojica su znali da je Danica jedina bila dovoljno staložena i spretna, da ga bez prevelikog...

          Zvončići na vratima galerije su najavili njegov ulazak. Stara gvozdena vrata i dalje su se teško otvarala. Međutim, znao je da Perović kao neko ko drži do tradicije i nije podložan promenama, teško da će ih zameniti laganim aluminijumom ili, daleko bilo, nekom plastikom. Pomučio se dok ih je otvorio. Još teže su se otvarala, nego pre deset godina kad je ovde po poslednji put zakoračio. Kao i tad, kada je odlazio, žena koja ga je ispraćala, čekala je na istom mestu.            On je podigao pogled sa stare kvake, koja mu je i dalje bila u ruci, ali Danica je još uvek pisala i nije podizala pogled. Velika stona lampa je osvetljavala njeno lice. Kosa joj je bila uvezana u rep, a naočare za blizinu su stajale na vrhu nosa. Osmotrio ju je. Stil oblačenja nije se bitno promenio za sve ove godine, tanka bluza i lagani blejzer koji se pripijao uz telo. Perović je bio u pravu, nije se puno promenila. Godine razdvojenosti ...

            Delovalo mu je da će se navići na svoju novu dnevnu rutinu. Svako jutro prelaziće Bendlerov most i u samoj blizini Tiergarten parka ulaziće u Poslanstvo. Tek je stigao u Berlin, ali s obzirom da dobro poznaje jezik, bio je siguran da će se vrlo brzo snaći.           Poslanstvo kraljevine SHS, nalazilo se u jednom od dva kvarta gde su se nalazila predstavništva zemalja u tadašnjoj Vajmarskoj republici. Odmah pored nalazile su se ambasade Španije i Italije. Voleo je pomisliti, dovoljno otmen kraj. Ulica u kojoj se nalazilo poslanstvo, nosilo je starinski i pomalo sentimentalni naziv Regententrase. Sama zgrada, kad je zidana nije bila predviđena da bude poslanstvo. Međutim, starinska vila, koja je nakon rata jeftino plaćena, kupljena je zbog otmenosti samog kvarta, ali ne i zbog same neugledne zgrade.           Razgledajući kvart i upoznajući se sa komšilukom u kome se nadao da će pro...

Perović je prekinuo svoj govor. Gledajući u staru fotografiju, koja je stajala na njegovom stolu, duboko je uzdahnuo. Utonuo je u neki polusan. Sećao se Mimarinih priča iz perioda posle Drugog rata. Nekadašnja zgrada bivšeg sedišta Nacionalsocijalističke partije na Kengzingplacu u Minhenu je, nakon sloma Hitlerovog režima, pretvorena u Centralni biro za vraćanje umetničkog blaga.  Tokom 1949. godine, Topić, tada već iskusni trgovac umetničkim delima, postao je član državne reparacione komisije na restituciji kulturnih i umetničkih dobara, koja su tokom rata izneta iz zemlje. Tu je skovan plan, da sem umetničkih dela koja su bila oteta, da se dokopa i onih koja nikad nisu ni pripadala bivšoj Kraljevini. Taj nekadašnji austrougarski vojnik, koji je rane iz Prvog rata sa bojnog polja kod Pijave, nosio do kraja svog burnog i nadasve zanimljivog života, sa svojom ljubavnicom, a nakon toga i suprugom Viltrud Mersman, je izveo pakleno dobar plan i iz Centralnog biroa izneo više od stotinu...