Marko Mil Popović

Zavukla mu je ruku u džep od pantalona i izvukla ključ od stana. Otključala je i ušli su u malo predsoblje. Lagano, ali ipak dovoljno snažno je zatvorila vrata i automatska brava se zaključala. Prošli su do dnevnog boravka, koji je istovremeno bio i spavaća soba i on se brzo spustio u svoj krevet. Nakon zadimljenog bara, šetnja posleponoćnim ulicama im je prijala. Držala ga je čvrsto pod ruku i duboko su disali. Ona je pričala, a on ju je polusvesno slušao. Takav je bio i kad je seo na svoj krevet. Pomogla mu je da svuče pantalone i lagano mu podigla noge i nekako smestila u ležeći položaj. Otvorio je oči i s mnogo tuge u očima pogledao u njenom pravcu. Gledala je i ona njega i, nedozvoljavajući suzi da krene, čekala da on sklopi oči. Ostala je tako nepomična možda i nekoliko minuta, a onda je osetila, čula kako spava. Obrisala je suze i izvukla telefon iz džepa. Očekivala je Mikijev poziv ili poruku. Nije je bilo. Otišla je...

       Lidija je zaštitnički napravila blok ka njemu, ali ju je on uhvatio za rame i šapnuo da pronađe Mikija dok ne prođe ova oluja. Pogledala je u pravcu bivše drugarice i bez reči ih je napustila. Uvek je bila previše zaštitnički nastrojena – pokušala je duhovitom dosetkom da razbije led. Mogli bi to nazvati lojalnošću, ali s druge strane neki drugi ne znaju šta to znači. Bilo mi je teško kad sam izgubila najbolju drugaricu. Mislila sam da ćemo ostati prijateljice do kraja života, da ćemo biti kume jedna drugoj, da ćemo decu zajedno odgajati. Svako pravi izbore u svom životu. Nekad čak i kad dobro izaberemo ispadne da smo pogrešili. Može se i tako reći, godine nas nauče da prihvatimo izbore drugih ljudi i da idemo napred, da nastavimo dalje. Tako je, naučimo se. Nadam se da imaš drugu najbolju drugaricu. Ima ih, ali sam s godinama postala izbirljivija. Kaže mi Lidija, videla te...

         Još uvek su mu u glavi odzvanjali zvukovi bubnjeva i nekontrolisanog basa, ali s obzirom da su se nalazili u lokalnom baru i da je koncert, mada možda je bolje reći performans, da je bio gotov još pre pola sata, polako je dolazio k sebi. Komša je kao i uvek imao upravo, mnoštvo kvazi muzičara i pokušaja intelektualne elite, svi su morali da zapale po cigaretu i da hvale savšrsenstvo tonova, melodije, kao svega ostalog što su umetnici, i to kakvi umetnici želeli da im prikažu, a i pružili su im. Još jedno smaračko veče, što i nije loše, već je popio dve loze, a treća je pristizala. Kako je šanker spustio čašu na šank, osetio je nečiji dah na svom vratu i video žensku ruku kako grabi čašu i uzima gutljaj. Okrenuo se, to je bila samo Lidija, večita školska drugarica i Mikijeva sad već dugogodišnja devojka. Znala sam da ću te pronaći za šankom, a i - sad već reče mršteći se – znala sam da je ovo loza, uh b...

         Lagano je zatvarao prozor od spavaće sobe, mada istini za volju, ta spavaća soba mu je istovremeno bila i trpezarija, radna soba, kao i dnevni boravak. Svakako voleo je taj deo svog stana, doduše šta je drugo i mogao voleti, mali hodnik, još manju kuhinju ili kupatilo. Mada, moguće, bar je kupatilo bilo prostrano, sa lepom kadom za kupanje, veš mašinom, malim lavaboom, kao i klozetskom šoljom, koju je ako ćemo iskreno govoriti možda i najviše voleo. Okrenuvši ručku od prozora zaustavio je i dotok zvukova koji su dolazili od spolja. Osetio je mir i osluškivao tek po koji zvuk, koji je dolazio iz komšinog stana. Tek komša je bio priča za sebe. Profesor francuskog jezika, bez stalnog zaposlenja, ali uvek u nekim akcijama. Proćelavu glavu je uvek sakrivao raznoraznim kačketima i naravno da nikad nikom nije želeo da prizna da je prevalio pedesetu godinu. Takve stvari su tek na kraju mogle biti otkrivene. Kroz njeg...