Naišao je prevoz. Dugački autobus je bio prilično prazan i sem njega ušla su još dva putnika. Dvoje srednjoškolaca, koji su delili slušalice od mobilnog telefona. Išli su pribijeno, jedno uz drugo i nisu mnogo marili za druge ljude. Dobro ih je osmotrio, devojka je imala neke čudne cipele ili možda patike sa velikim platformama. Momak u starkama i dalje je bio prilično viši od nje, tako da je sve vreme bio nagnut nad njom, da joj slušalica ne bi ispadala iz uveta. Naravno to je koristio da bi se saginjao i ljubio je, ona se cerekala, nekad uzvraćajući, a nekad koketno, odbijajući ga.
Seo je u prednji deo autobusa, sa desne strane, na duplo sedište. Ispred njega su bile dve starije žene, nasuprot njih, sedeo je muškarac u radničkom kombinezonu, koji se najverovatnije vraćao sa posla. Autobus je skrenuo polulevo i hvatajući petlju, penjao se ka mostu. Posmatrao je svetla na gradilištu, savsku obalu nije mogao da raspozna. Koliko je u mraku mogao videti, nazirale su se nedovršene konstrukcije zgrada, a u daljini su se videla svetla Beograda.
Čudan je to osećaj, vratio se u svoj rodni grad. Neke stvari su stotinama godina ostajale iste, imao je utisak da se ništa nije promenilo. Ipak sa druge strane, osećao se kao stranac, nije mogao prepoznati Beograd, sve mu je bilo strano. Čak i zvuk Gazele je bio drugačiji, ili ga je jednostavno samo zaboravio.
Na prvoj stanici autobus se još više ispraznio, niko nov nije ušao. Koliko ga je sećanje služilo, imao je još dve stanice da se vozi. Na autoputu su bila upaljena svetla, gledao je automobile dok su prolazili i pokušavao da se skoncentriše na sve što je bilo potrebno za sutrašnji sastanak.
Vrata su se ponovo otvorila. Znao je da je na dobroj stanici, spustio se autobuskim stepenicama i zakoračio na novobeogradski asfalt. Osmotrio je, pokušao da se orijentiše u kom pravcu bi trebalo da krene. Parni brojevi su bili sa njegove strane i pokušavajući da pronađe svoje večerašnje prenoćište, krenuo je lagano ka jednoj od sivih zgrada u nizu. Još blizu četrdeset brojeva i bio je blizu. Slušao je glasove ljudi koji su prolazili, svetla Novog Beograda su bila svuda oko njega, šarene osvetljene i neosvetljene reklame. Jednostavno neka atmosfera, koju je zaboravio i koja mu se lagano vraćala. Kao da nije ni bio odsutan sve ove godine.
Na interfonu je pisalo Đorđević. Iako često prezime, u zgradi sa preko pedeset stanova, bilo je jedino. Pozvonio je i čuvši glas sa druge strane, odgovorio je - Kapetan Siniša me šalje.
Nije bilo odgovora, samo se čula elektronska brava i kako se otključavaju ulazna vrata. Ušavši unutra, pogledao je sandučiće i sabrao da treba da se popne do petog sprata. Obzirom da nije imao previše poverenja u liftove, istrčao je gore i video jedna poluotvorena vrata.
- Dobro veče - rekao je ulazeći i lagano zatvarajući vrata.
- Očekivao sam Vas. Siniša je pred odlazak rekao da budem spreman, da Vas mogu očekivati. Mada, trebalo je da stignete još pre dva dana.
- Da, da, poprilična gužva – odgovorio je dok je krajičkom oka premeravao stan. Stajali su u hodniku iz kog se direktno ulazilo u dnevni boravak, a u čijem produžetku je bila velika terasa.
- Rečeno mi je dovoljno. Kao penzionisani mornar uvek sam na raspolaganju starim kolegama i njihovim prijateljima. Jovan Đorđević, rečni kapetan u penziji - na kraju reče i pruži ruku.
- Dušan Armenski, istoričar umetnosti, na trenutnom proputovanju kroz Beograd - odgovorio mu je i snažno stegnuo ruku.
- Rekao bih da se osećate na Savu. Kad padne vodostaj i uspori se tok reke, nije baš preterano čista.
- Da, planirao sam da moj ulazak u Beograd bude preko Save, mada, da doplovim do pristaništa, ne baš i da doplivam. Međutim, okolnosti su nalagale drugačije – reče sa osmehom na licu.
- Mogu da Vam ponudim kupatilo i čiste stvari. Vaše ćemo oprati, biće suve do jutra.
Poslušao ga je i izuvši mokre cipele, pogledao u pravcu svog domaćina. Jovan mu je potvrdno klimnuo glavom, dodavši: - Rekao bih da nosimo sličan broj, naći ćemo već nešto. Nego, čime Vas je Siniša hranio na brodu, siguran sam da nije manjkalo.
- Uhhhh, on i momci su znali da naprave izuzetne obroke. Uvek puno obaveza, ali na kraju dana su umeli da se počaste.
- Poznajući Sinišu, niste se baš najeli ribe.
- Mislim da je ostalim članovima posade zabranjeno da razmišljaju o njoj.
- Da, tako to bude, kad previše vremena provodite na vodi. Mada, nadam se da volite morske plodove, već sam počeo za sebe da ih spremam.
- Siguran sam da će prijati. Za sad iz kuhinje osećam samo da se dinsta neki luk.
- Gospodine Armenski, Vi se poslužite kupatilom, dok ja završim večeru za nas dvojicu.
Skidao je zadah Save sa sebe. Tek sad je mogao osetiti koliko je bio neprijatan po svoju okolinu. Bio je zahvalan starom mornaru, kako na prenoćištu, tako i na slobodnoj kadi, uz čiji odvod su se lagano slivali ostaci rečne vode koja se zalepila za njegovo telo.
Izašavši iz kupatila uputio se direktno ka trpezariji, jelo je perfektno mirisalo. - Sa uživanjem ću jesti, samo mi morate reći šta je.
- Dušane, dovoljno godina imam da možemo slobodno da pređemo na ti.
- Apsolutno se slažem!
- Kad čovek provede previše vremena na moru, nauči se svemu. Danas ćemo večerati mornarski rižoto.
- Bez prasetine? - nasmejao se.
- Naravno, dragi dečače. Puno belog, crnog luka, škampi, školjke i lignje. Mada mnogi za lignju kažu da je morsko prase. Puno pirinča, orijentalni začini i belo vino.
- Deluje ukusno, još i vino, rekao bih vrhunski izbor.
- Da, belo vino, njega koristim samo za kuvanje, za bolje i nije. Mada budite bez brige, uz ovakvo jelo ide kvalitetno crno vino, ili kako stranci vole da ga zovu - crveno.
- Slažem se sa izborom.
- Ovo je meni, kao penzionisanom mornaru, retka prilika da imam u isto vreme begunca i tako uvaženog gosta. Mislim da smo zaslužili portugalsko vino. Nekoliko boca čuvam za specijalne prilike. Mislim da mu je večeras kucnuo čas.
- Portugalsko? To je tek iznenađenje!
- Na njih sam se navikao na prekookeanskim rutama. Dok sam radio ture na Indijskom okeanu, išli smo često u posete bratskom narodu Mozambika. Dušane, sedi, sipaj, ima tu još priče, ostaćeš gladan ako me budeš pratio u reč.
Sipao je hranu i usput pitao: - Sve razumem, ali Mozambik?
- Vrlo jednostavno! Poslednja zemlja u kojoj se primio komunizam. Kod nas je polovinom osamdesetih već krenulo sve da se ruši, a oni su se oslobađali portugalske kolonijalne vlasti. Bili su idealno tržište za nas.
- Mora da je bilo lepo tamo?!
- Prelepe žene, najlepše Afrikanke, mada, lud narod. Da li znaš da na zastavi uz sve ostale simbole imaju i kalašnjikov?
- Do sad nisam znao, ali verujem svaku reč. Mora da su ga puno koristili i baš zavoleli.
- Dušane, dobro došao i dobra te sreća pratila u Beogradu! Živeli!
- Živeli i hvala na izuzetnom gostoprimstvu!
Ostatak večeri je prošao uz još jednu bocu vina i razgovor o Beogradu. Stari mornar je posle dugo vremena imao ravnopravnog sagovornika, od lepih trenutaka i krstarenja preko Rta dobre nade ili plovidbe uzburkanim vodama Ognjene zemlje do razgovora o Luvru i Leonardu.
Oba sagovornika prećutno su se trudila da ne spominju razloge ovako iznenadnog i nadasve čudnog dolaska jednog bivšeg Beograđanina. Ali zato priče o Savi, brodu, mornarima, umetničkim slikama i dalekim zemljama, kod obojice su otvorile neke zatvorene stranice i podsetile ih, pogotovo starog mornara, na događaje iz godina koje su nepovratno prolazile.