Marko Mil Popović

     Čuo je kucanje na vratima, dva brza i nakon nekoliko sekundi još jedno jako udaranje. Ispljunuo je pastu i krenuo ka njima. Znao je da je Siniša, takav je dogovor bio, do jutra nikom da ne otvara i da čeka njegov znak.       - Uđi! Mislim da smo u tajmingu, zar ne?      - Dobri smo od jutros. Iskreno spavao sam prilično sigurno. Posle nedelja provedenih na brodu, ovakav krevet je grehota ne iskoristiti za dubok san.      - Definitivno, kad Aleksa izabere, uvek bira po svojim afinitetima, kao što se da videti iz priloženog.      - Još da sam imao i veliku sliku sa brodom iznad glave…      - Siniša, da li smo spremni za današnji dan?      - Nas dvojica jesmo, a nadam se da su i prijatelji iz moskovske policije.      - Deluju prilično ozbiljno. Mislim da su spremni da sve počiste i da se ovo što pre zaboravi.      - Zašto tako misliš? Zar im nije ...

    Neke tajne ne pripadaju samo istoriji – one oblikuju sudbine onih koji se usude da ih potraže.     U završnom poglavlju uzbudljive trilogije započete romanima „U potrazi za Riberom” i „Čuvari ključa”, istoričar umetnosti Dušan Armenski suočava se sa zagonetkom koja je vremenom prerasla u mit. Trag izgubljenog kulturnog blaga iz Drugog svetskog rata – zagonetnog opusa slika „Nemačke gospođice” – vodi ga kroz zamršene lavirinte prošlosti, gde se granica između umetnosti, istine i opasnosti neprimetno briše.     „Valterova beležnica” donosi elegantno vođenu priču u kojoj se istorijska misterija prepliće sa unutrašnjim lomovima junaka. Ovo je dinamično, a istovremeno duboko sentimentalno i zrelo finale koje postavlja pitanje: kolika je zapravo cena razotkrivanja vešto čuvanih istina?     „Valterova beležnica” nije samo priča o potrazi za remek-delima koja su prerasla u legendu, to je roman o pamćenju, zaboravu i ceni koju plaća...

Geopolitički vrtlog na Tibru: Italija, Rim i Kraljevina Jugoslavija (1920–1941) Da bi se u potpunosti razumela istorijska drama koja se odvijala unutar zidova jugoslovenskog poslanstva u Rimu, potrebno je ogoliti širu geopolitičku sliku Međuratnog perioda. Rim između dva svetska rata nije bio samo pozornica umetničke inspiracije naših pisaca diplomata, on je bio epicentar otvorenog, napetog i često fatalnog antagonizma usmerenog direktno protiv opstanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Jugoslavije). Rađanje neprijateljstva: Italijanski revizionizam i „Osakaćena pobeda“ Koren sukoba između Rima i Beograda zasađen je još 1915. godine tajnim Londonskim ugovorom, kojim su Sile Antante obećale Kraljevini Italiji ustupanje značajnih delova istočne obale Jadrana (Istru, skoro celu Dalmaciju sa ostrvima) kako bi je uvukle u Prvi svetski rat. Međutim, stvaranjem zajedničke jugoslovenske države 1918. godine i principima američkog predsednika Vudroa Vilsona o samoopredeljenju...

     Posao u Solunu je uspešno završen i bilo je vreme da se krene dalje. Nakon porodice Itudis, posetio je još nekoliko uglednih familija iz Salonike. Svi oni su želeli da u svojim domovima imaju miris Evrope, kojoj se drevna Vizantija ponovo neumitno približavala.       Sad je pomalo osećao žal što nije imao dovoljno poverenja u platežnu moć svojih mušterija. Bilo mu je krivo što iz Napulja nije poneo više slika, jer su svakako bile roba koja je imala svoje mušterije. Njegov momak je upakovao ostatak i krenuli su ka Beru, usputnoj stanici ka Bitolju. Za taj gradić u unutrašnjosti je čuo da je diplomatsko sedište severnog dela imperije i poslednja stanica za ljude njegovih veština.      Drum ka novom odredištu je bio prilično neprijatan za duža putovanja. Severni deo drevne Makedonije je bio negostoljubiv. Visoke temperature su ga mučile, počele su mnogo ranije nego što se nadao. Borio se sa njima, skrivajući se u kočiji, koja je po nje...

     Kada se u istoriji srpske književnosti i diplomatije pomene zlatno doba između dva svetska rata, pred očima nam se ukazuje plejada književnih titana koji su sudbinu otadžbine branili u evropskim salonima. Dok je Miloš Crnjanski bio „čovek oluje”, Jovan Dučić princ salonskog sjaja, a Milan Rakić tihi knez parnasovske mere, Ivo Andrić je predstavljao nešto sasvim drugačije. Bio je to čovek duboke tišine, proračunat, hladnokrvno uzdržan i pre svega – hirurški precizan posmatrač ljudske prirode i istorijskih potresa.      Njegov diplomatski put obuhvatiće najvažnije evropske prestonice, od Berlina pod kukastim krstovima, pa sve do Rima i Vatikana, mesta gde je zapravo započela njegova velika diplomatska odiseja. Rim u Andrićevom životu nije bio samo geopolitička arena, već prostor duboke lične transformacije, sakupljanja građe i tihih književnih razgovora sa savremenicima kroz prozor diplomatske prepiske.      Pre nego što će obući frak elit...

     Kada prvi put stignete u Trebinje (meni već, ili tek, peti put), odmah vam bude jasno zašto ga zovu najlepšim gradom Zahumlja, ili Savine Hercegovine. Nema ovde one gradske užurbanosti i nervoze, jer čim pređete preko reke, obuzme vas neobičan miris juga, mešavina smole sa visokih borova, pelina i svežine koju nosi Trebišnjica. Svetlost ovde nije obično sunce, ona se odbija od belog kamena i pravi atmosferu u kojoj svaki putnik poželi da uspori, sedne i ostane bar dan duže nego što je planirao.      Nad celim krajem dominira Leotar. Njegova gola, siva i moćna silueta stoji kao prirodna tvrđava. Dok iznova proživljavate jutra sa Leotara, tek tada shvatate koliko je ovaj krš oblikovao ljude koji ovde žive – čvrste, ponosne, ali neobično gostoljubive.      Moja poseta Trebinju i ovaj put počinje odlaskom na brdo Crkvina. Odatle se grad vidi kao na dlanu, crveni krovovi od ćeramide, zeleni pojas uz reku i mostovi koji spajaju obale.  ...

     Ima gradova u koje dođete kao gost, a iz njih odete sa osećajem da ste tamo ostavili deo sebe, I da je deo va šeg duha ostao  medju zidinama I ulicama toga grada. Za mene je Trebinje upravo takvo mesto. Dok ovih dana posmatram kako se u gradu pod Leotarom spušta zavesa na 14. izdanje Mediteranskog festivala filma, ne mogu a da se ne prisetim izuzetnog puta koji su Alpe Adria Festivali i Predrag Pedja Milojević prešli da bi ovaj festival postao trajni svetionik umetnosti.      Danas, dok gledam kako se projekcije smenjuju, a grad diše pod sloganom „Vrata ostaju otvorena“, sećanja me vraćaju na 2024. godinu i moje gostovanje na ovoj manifestaciji. Tada se u meni stvorila večna misao da festival nije samo smotra pokretnih slika, već prostor gde se umetnosti prepliću u svom izvornom obliku.      Predstaviti dva romana „U potrazi za Riberom“ i „Čuvare ključa“ u prostorijama Gradske biblioteke u Trebinju te 2024. godine bilo je znatno viš...