Marko Mil Popović

     - Imao sam boljih planova za danas, ali kiša, šta ćeš. Nego zašto si zapela baš danas da se vidiš sa mentorkom.      - Sutra branim diplomski, a ona mi se ne javlja. Donela sam joj neke izmene, pa ako možemo danas da ih izmenimo.      - Toliko bitno i hitno.      - Ne možeš ni zamisliti. Nego Zdravko, hoćeš da ja zakuvam kafu ili ti.      - Odavno mi neko nije skuvao kafu. Naravno, ako ti nije problem.      - Naravno da hoću, da pokušam bar malo da se zahvalim na gostoprimstvu.      - E sad, gostoprimstvo!      - Ja ne bi smela da primim stranca u kuću.      - Ni mene?      - Ni tebe.      - A sad kad više nismo stranci.      - Pa ne znam, morao bi da mi pozvoniš na vrata, tek tad bi odlučila. Nego, gde su ti kašičice.      - Druga fioka sa desne strane.      Čuo je samo kaši...

     Čuo je da mu je neko kuca na vrata. Štrecnuo se, ko bi to mogao biti. Pogledao je na sat, ostalo je još nekoliko minuta do podneva. Ko li mu je pred vratima i to još po ovakvoj kiši. U stvari, ko to zna, da je danas ostao kući i još ga ne mrzi da kisne. Jutros se javio da ne dolazi na posao, slagao je da je bolestan. Da ga ne proveravaju, da li je zaista bolestan ili ne. Ma, ne, nemoguće, baš ima bujnu maštu.      Naterao je sebe i ustao sa kreveta. Pauzirao je igricu i krenuo ka vratima. Pogledao je na špijunku, video je mladu devojku kako stoji ispred njegovih vrata. Otključao je i preko svoje volje upitao - Izvolite, kako vam mogu pomoći?      - Potrebna mi je profesorka Milovanović.      - Vrata do mojih.      - Znam, maločas sam zvonila kod nje. Nema je.      - Pa sigurno je na fakultetu. Predpostavljam da ste vi njen student. Što je tamo ne potražite.      - Zato što je ta...