Marko Mil Popović

     Posao u Solunu je uspešno završen i bilo je vreme da se krene dalje. Nakon porodice Itudis, posetio je još nekoliko uglednih familija iz Salonike. Svi oni su želeli da u svojim domovima imaju miris Evrope, kojoj se drevna Vizantija ponovo neumitno približavala.       Sad je pomalo osećao žal što nije imao dovoljno poverenja u platežnu moć svojih mušterija. Bilo mu je krivo što iz Napulja nije poneo više slika, jer su svakako bile roba koja je imala svoje mušterije. Njegov momak je upakovao ostatak i krenuli su ka Beru, usputnoj stanici ka Bitolju. Za taj gradić u unutrašnjosti je čuo da je diplomatsko sedište severnog dela imperije i poslednja stanica za ljude njegovih veština.      Drum ka novom odredištu je bio prilično neprijatan za duža putovanja. Severni deo drevne Makedonije je bio negostoljubiv. Visoke temperature su ga mučile, počele su mnogo ranije nego što se nadao. Borio se sa njima, skrivajući se u kočiji, koja je po nje...

     Kada se u istoriji srpske književnosti i diplomatije pomene zlatno doba između dva svetska rata, pred očima nam se ukazuje plejada književnih titana koji su sudbinu otadžbine branili u evropskim salonima. Dok je Miloš Crnjanski bio „čovek oluje”, Jovan Dučić princ salonskog sjaja, a Milan Rakić tihi knez parnasovske mere, Ivo Andrić je predstavljao nešto sasvim drugačije. Bio je to čovek duboke tišine, proračunat, hladnokrvno uzdržan i pre svega – hirurški precizan posmatrač ljudske prirode i istorijskih potresa.      Njegov diplomatski put obuhvatiće najvažnije evropske prestonice, od Berlina pod kukastim krstovima, pa sve do Rima i Vatikana, mesta gde je zapravo započela njegova velika diplomatska odiseja. Rim u Andrićevom životu nije bio samo geopolitička arena, već prostor duboke lične transformacije, sakupljanja građe i tihih književnih razgovora sa savremenicima kroz prozor diplomatske prepiske.      Pre nego što će obući frak elit...

     Kada prvi put stignete u Trebinje (meni već, ili tek, peti put), odmah vam bude jasno zašto ga zovu najlepšim gradom Zahumlja, ili Savine Hercegovine. Nema ovde one gradske užurbanosti i nervoze, jer čim pređete preko reke, obuzme vas neobičan miris juga, mešavina smole sa visokih borova, pelina i svežine koju nosi Trebišnjica. Svetlost ovde nije obično sunce, ona se odbija od belog kamena i pravi atmosferu u kojoj svaki putnik poželi da uspori, sedne i ostane bar dan duže nego što je planirao.      Nad celim krajem dominira Leotar. Njegova gola, siva i moćna silueta stoji kao prirodna tvrđava. Dok iznova proživljavate jutra sa Leotara, tek tada shvatate koliko je ovaj krš oblikovao ljude koji ovde žive – čvrste, ponosne, ali neobično gostoljubive.      Moja poseta Trebinju i ovaj put počinje odlaskom na brdo Crkvina. Odatle se grad vidi kao na dlanu, crveni krovovi od ćeramide, zeleni pojas uz reku i mostovi koji spajaju obale.  ...

     Ima gradova u koje dođete kao gost, a iz njih odete sa osećajem da ste tamo ostavili deo sebe, I da je deo va šeg duha ostao  medju zidinama I ulicama toga grada. Za mene je Trebinje upravo takvo mesto. Dok ovih dana posmatram kako se u gradu pod Leotarom spušta zavesa na 14. izdanje Mediteranskog festivala filma, ne mogu a da se ne prisetim izuzetnog puta koji su Alpe Adria Festivali i Predrag Pedja Milojević prešli da bi ovaj festival postao trajni svetionik umetnosti.      Danas, dok gledam kako se projekcije smenjuju, a grad diše pod sloganom „Vrata ostaju otvorena“, sećanja me vraćaju na 2024. godinu i moje gostovanje na ovoj manifestaciji. Tada se u meni stvorila večna misao da festival nije samo smotra pokretnih slika, već prostor gde se umetnosti prepliću u svom izvornom obliku.      Predstaviti dva romana „U potrazi za Riberom“ i „Čuvare ključa“ u prostorijama Gradske biblioteke u Trebinju te 2024. godine bilo je znatno viš...

     - Gospodine Voroncevič, imate liniju, srpska ambasada.      - Spojite me, preuzeću u kancelariji - izvinio se kolegama i napustio konferencijsku salu.      Prolazio je dugačkim hodnikom, hod mu je bio užurban. Izričito je naredio Vasiljevu da mu se ne javlja, stiskao je pesnicu i pokušavao da se umiri. Ušavši u svoj prostrani kabinet uzeo je slušalicu - Vasiljev, moronu, zar ti nisam rekao da me ne zoveš, pogotovo ne na službeni broj u zgradi!      - Grešite, Voroncevič, major Kurbanov je na vezi. Mada,     hvala što ste nam potvrdili rezultate istrage.      - Kurbanov, da li znate sa kim razgovarate? Kakva istraga? Vodite računa o tonu obraćanja?      - Da li ste svesni kako su se osećali u srpskoj policiji kad su shvatili u kakve neprilike ste ih doveli      Osećao je da ga prolazi jeza. Pokušavao je da ostane pribran. Shvatio je da je tajna akcija kompromitovana, al...

     Kada govorimo o zlatnom dobu srpske književnosti i diplomatije između dva svetska rata, oči javnosti najčešće su uprte u olujni nemir Miloša Crnjanskog ili raskošni, aristokratski sjaj Jovana Dučića. Međutim, temelje onoga što će postati prepoznatljivi stil jugoslovenske diplomatije u Večnom gradu postavio je čovek koji je bio sušta suprotnost salonskoj pompi i političkoj galami – Milan Rakić.      Dok je Dučić šarmirao dvorove, a Crnjanski iz senke beležio propast Evrope, Rakić je u Rimu vodio tihu, duboko dostojanstvenu i nadasve tešku diplomatsku borbu. Sa diplomatskim frakom koji mu je stajao prirodno, kao nasledni deo porodičnog identiteta, i sa pesničkom dušom duboke misaonosti, on je u samom praskozorju Musolinijeve diktature pokazao kako se kulturom i intelektom brani integritet sopstvene zemlje.      Za razliku od mnogih svojih savremenika koji su do diplomatskih visina morali da se probijaju kroz balkansko blato i političke kul...

       - Očekivao sam Vas tek sutra, ipak posle duge vožnje potrebno je malo odmora. Mada, vidim da ste nasmejani, nadam se da je put za Ohrid bio koristan.      - Naporno, ali kao što ste rekli, klupko je krenulo da se odmotava.      - Ataše Kurbanov vam je bio od koristi?      - Možda, videćemo. Očekujem Dušana da se javi. Pokušavala sam da ga dobijem, ali je nedostupan.      - Siniša je sa njim, biće sve u redu. Da li je između Vas dvoje sve kako valja? Niste odavali utisak da Vam je previše drago što se vraća, da Vam je stalo do dragog Armenskog.      - Sa Dušanom je sve u redu - zarumenela se - ali ipak malo se brinem, on sve prilično bezbrižno shvata, lakomislen je.      - Dobro je što se brinete za njega, ali naš momak je sve, samo ne lakomislen.      - Ja njima na noge ne bih smela da idem. Moskva je velika, opasna, a on je na nepoznatom terenu.  ...

     Knez srpske poezije u fraku diplomatije      Kada se u svesti našeg naroda pomene ime Jovana Dučića, prva asocijacija su njegovi prefinjeni, klesani stihovi, melanholični zalasci sunca i filozofski eseji o ženi, sreći i caru Radovanu. Međutim, Dučić je bio mnogo više od pesnika, on je bio najblistavija figura mlade jugoslovenske diplomatije između dva svetska rata. Dok je Miloš Crnjanski bio „čovek oluje“, prkosan i ranjiv posmatrač propasti sveta, Dučić je bio sušta suprotnost – knez srpske književnosti, čovek manira, raskoši i aristokratske poze.      U salonima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije, Dučić je važio za diplomatskog barda koji je šarmirao kraljevske dvorove širom Evrope. Ipak, među svim evropskim prestonicama, Rim je u njegovom životu i službi zauzimao posebno, gotovo mitsko mesto. U Večnom gradu, koji se tih godina transformisao pod mramornim, hladnim kulisama fašističkog režima Benita Musolinija, Jovan Dučić je bio kra...

     Put od aerodroma do policijske uprave u Žitnoj nije bio previše komplikovan, dovoljno je bilo da se prate uputstva sa navigacije. Siniša je poznavao moskovske ulice. Znao je gde treba da preseče i skrati put, ali gužva jedne metropole nije se mnogo razlikovala u odnosu na bilo koji višemilionski grad na bilo kom meridijanu u svetu.      Bili su koncentrisani. Pratili su put kako zahteva ispred, tako povremeno gledajući u retrovizore, da li ima upadljivih vozila koja bi mogla da izazovu podozrenje u njima.      Moskva je još uvek bila grad pun kontrasta. Putnik koji je prošao njom pre desetak godina primetio bi i shvatio da su se desile drastične promene na licu glavnog grada Ruske federacije. Mogli su se videti dobro očuvani automobili iz vremena perestrojke, koji su uspešno izdržavali hladne ruske zime, ali i sve toplija leta, koja su grejala daleki istok evropskog kontinenta. Takođe, pored njih su prolazili modeli automobila koje Armen...