Marko Mil Popović

       - Vasilevski, ovde je prelepo. Sedeti na mestu gde se stvarala istorija, osećati je. Ovaj amfiteatar postoji više od dva milenijuma, stariji je od samog hrišćanstva.      - Trebalo nam je blizu osamdeset godina od početnih iskopavanja do ovoga što imamo danas, ali vredelo je.      - Fasciniran sam, nadam se da se i našim prijateljima dopada. Rus je ustao i prvo pružio ruku Danici. - Gospođice, očaran sam, a onda je prišao i Armenskom - Znači ovo je naš prijatelj koji je potresao Moskvu. Budite sigurni glas o Vama se daleko čuje.      - Gospodine Kurbanov, drago mi je što ste se sami pozvali, ali morate shvatiti da imam određenu averziju prema ruskim diplomatama. Umete da budete vrlo nezgodni.      - Budite uvereni da ćemo danas pričati samo o umetnosti. Inače bilo mi je posebno drago kad sam čuo da Vas nisu pronašli pri ulasku u Beograd. To nam daje određenu prednost.      - Vi ste znal...

     Prošli su Kumanovo, Skoplje, Gostivar, Mavrovo i Kičevo. Lagano su se približavali Ohridu, čije se jezero sve više videlo i poslednjih nekoliko kilometara su vozili uz njega. Ušli su u grad i sišavši sa bulevara uputili su se ka hotelu koji im je Perović preporučio i čiju rezervaciju im je organizovao. Stali su na parkingu koji se kao i hotel nalazio uz samu obalu.       Mali automobil, prema kome je Dušan bio prilično skeptičan, odradio je vrhunski posao. Buka, koja ga je najviše plašila, bila je skoro neprimetna. Iako malih dimenzija, bio je čak i udoban, sa dovoljno velikim prtljažnikom za njihove torbe. Zaista je to bio prikladan auto za ovaj jednodevni, poslovni, čak opasni poduhvat, koji je Dušanu, kada je video drevni grad i prelepo jezero, izgledao samo kao izlet.      Otvorio je zadnja vrata i uzeo odelo koje mu je bilo potrebno za današnji sastanak sa Vasilevskim i ruskim atašeom za kulturu, za kog još uvek nije znao šta ž...

            Jutro je svitalo na Dorćolu. Aleksa Perović je već bio budan, ležao je u krevetu, u sobi u kojoj se daleke 1929. godine rodio. Znao je da se životni put, bogat događajima i ljudima jednostavno približavao kraju ciklusa. Bilo mu je potrebno vremena da se rasani. Okrenuo je lice ka prozoru i pritisnuvši dugme, debele azurne zavese su se pomerale i lagano otkrivale prve sunčeve zrake. Izbrojao je do tri i hitro ustao tražeći papuče koje su stajale pored kreveta. U kući sem njega i Radeta, ličnog pomoćnika, kog je Armenski znao kao svečano obučenog mladića nije bilo nikog. Rade je znao njegovu dnevnu rutinu; ustajanje u sedam, lekovi nakon petnaestak minuta i prva zajednička kafa, koja je čekala tačno u pola osam. Perović je svako jutro, uz vesti sa radija, pripremao dnevni plan aktivnosti.       Poslednje dve nedelje su mu bile vezane za svog učenika. Danas je želeo da se posveti poslu, dolazile su mu mušterije iz Beča. Zan...

     - Imao sam boljih planova za danas, ali kiša, šta ćeš. Nego zašto si zapela baš danas da se vidiš sa mentorkom.      - Sutra branim diplomski, a ona mi se ne javlja. Donela sam joj neke izmene, pa ako možemo danas da ih izmenimo.      - Toliko bitno i hitno.      - Ne možeš ni zamisliti. Nego Zdravko, hoćeš da ja zakuvam kafu ili ti.      - Odavno mi neko nije skuvao kafu. Naravno, ako ti nije problem.      - Naravno da hoću, da pokušam bar malo da se zahvalim na gostoprimstvu.      - E sad, gostoprimstvo!      - Ja ne bi smela da primim stranca u kuću.      - Ni mene?      - Ni tebe.      - A sad kad više nismo stranci.      - Pa ne znam, morao bi da mi pozvoniš na vrata, tek tad bi odlučila. Nego, gde su ti kašičice.      - Druga fioka sa desne strane.      Čuo je samo kaši...

     - Aleksej, Vama malo-pomalo stižu strogo poverljive pošiljke. Ambasador će se u jednom trenutku zapitati zašto ga preskaču.      - Danas nisam raspoložen za Vaše pametovanje. Dajte mi šta je moje, da potpišem.      - Kolega Vasiljev, nema potrebe da budete neprijatni. Samo kažem da smo počeli da primećujemo da nas preskačete.      Uzeo je svoju fasciklu i krenuo ka kancelariji. Na nos mu je izlazila para. Na naplatu mu je došla stara usluga koju je dugovao kolegi sa kojim je studirao na Vrapčijem brdu, sada visokom oficiru iz Jasenova. On ga je i poslao u Beograd, kao priključenog člana Spoljne obaveštajne službe. U Beogradu je trebalo da uživa, da prima lepu platu, da je troši i da popunjava nevažne formulare.       Međutim, dosije Armenski ga je sve više zamarao. Bio je upleten u nešto o čemu nije imao mnogo informacija. Jurio je begunca za kojim nije raspisana međunarodna poternica, koji je predstavl...

     Kulturno-istorijska celina Topčider     Topčider se prostire na teritoriji tri Gradske opštine, Savski venac, Rakovica i Čukarica. Po prostoru koji zauzima i po vrednostima koje sadrži, jedna od nesumljivo najvećih prostornih kulturno-istorijskih celina u gradu.      Po značaju svojih prirodnih i estetskih vrednosti kao i po svom kulturno-istorijskom značaju, ona bez sumnje prevazilazi granice grada i republike. Prostorna kulturno-istorijska celina „Topčider“ je 1987. godine utvrđena za kulturno dobro od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju (Odluka,  „Sl.glasnik SRS“ br.47/87) zbog posebnih prirodnih, estetskih, kulturnih i istorijskih vrednosti koje sadrži.      Značajniji prostori i objekti koji su bili osnov za proglašenje prostorne kulturno-istorijske celine „Topčider“ za kulturno dobro od izuzetnog značaja za Čukaricu su: park-šuma Košutnjak, Fabrika šećera i Kovnica novca, Sportski...

     Čuo je da mu je neko kuca na vrata. Štrecnuo se, ko bi to mogao biti. Pogledao je na sat, ostalo je još nekoliko minuta do podneva. Ko li mu je pred vratima i to još po ovakvoj kiši. U stvari, ko to zna, da je danas ostao kući i još ga ne mrzi da kisne. Jutros se javio da ne dolazi na posao, slagao je da je bolestan. Da ga ne proveravaju, da li je zaista bolestan ili ne. Ma, ne, nemoguće, baš ima bujnu maštu.      Naterao je sebe i ustao sa kreveta. Pauzirao je igricu i krenuo ka vratima. Pogledao je na špijunku, video je mladu devojku kako stoji ispred njegovih vrata. Otključao je i preko svoje volje upitao - Izvolite, kako vam mogu pomoći?      - Potrebna mi je profesorka Milovanović.      - Vrata do mojih.      - Znam, maločas sam zvonila kod nje. Nema je.      - Pa sigurno je na fakultetu. Predpostavljam da ste vi njen student. Što je tamo ne potražite.      - Zato što je ta...

     Jutro je svitalo. Polako su ostavljali uspavano Vranje za sobom, približavali se Davidovcu i skretanju ka manastiru Prohor Pčinjski. Danica je htela što pre da prođu granicu. Međutim, Perović je insistirao da pređu preko manjeg prelaza, kako je rekao: „Budite bez brige, šef smene vas čeka“. Nije želela Dušanu da kaže za poruku koju je dobila od Vasilevskog. Nije bilo potrebe da ga uznemirava, reći će mu kad se približe granici, imaće dovoljno vremena da se pripremi. Javila je Peroviću, a on se pohvalno izrazio o Kurbanovu. Rekao joj je, pripadnik stare škole, nije smeo da tvrdi, ali prilično je bio siguran da nije umešan u kriminalne aktivnosti koje je njegov nekadašnji štićenik otkrio.                    Ono što je kopkalo i Perovića i Danicu jeste na koji način su Rusi dolazili do informacija. Dušana Armenskog su tražili, ali njegov profil nije bio vruć, u crvenom. Trudili su se da ga sakrij...

          Kulturna baština Čukarice - Uvod           Sakralni objekti i spomenici kulture na Čukarici             Kulturna baština ili kulturno nasleđe, obuhvata dobra koja su nasleđena od prethodnih generacija ili koja se stvaraju u sadašnjosti, a imaju karakterističnu vrednost za ljude i treba da budu sačuvana za buduće generacije. Ova dobra najčešće su pod režimom zaštite, imaju simbolički značaj u svesti ljudi, a sa ekonomske strane predstavljaju turistički potencijal. Kulturna baština utiče na identitet određenog naselja, regiona ili države, a kada su u pitanju objekti Svetske baštine oni imaju posebnu vrednost za celokupno čovečanstvo.            Kulturna baština se deli na materijalnu i nematerijalnu. U materijalnu kulturnu baštinu spadaju: izuzetne građevine (sakralne ili svetovne), spomenici, materijalna umetnička dela. U nematerijalnu kulturnu bašti...

                  Iz dva ogromna dimnjaka i dalje je kuljao crni dim. Usidrili su se, lučki grad Salonika ga je čekala. Put iz Napulja je bio naporan. Oluja koja im je bila stalni pratilac prvo ih je na nekoliko dana usidrila u Kataniji, a onda, zbog opravke parnih mašina, morali su da se zadrže u Atini još celu nepredviđenu nedelju. Ali napokon je stigao, spustio je nogu na tlo drevne Salonike. Drvene i kamene kuće su se pružale svuda dokle je pogled dopirao. Na tlu umiruće imperije osećao se užurbani ritam severnog Levanta.        Morao je pobeći iz Francuske. Ni u Napulju nije bilo sigurno. Međutim, znajući da u Saloniki i okolini živi mnogobrojna kolonija njegovih sunarodnika, nadao se da će moći da se uklopi u okolinu i da nastavi sa svojim poslovima.          Momak je vukao dva ogromna kovčega u kojima se nalazilo njegovo celokupno bogatstvo. - Profesore De Kolo, da li i ovo no...