Prošli su Kumanovo, Skoplje, Gostivar, Mavrovo i Kičevo. Lagano su se približavali Ohridu, čije se jezero sve više videlo i poslednjih nekoliko kilometara su vozili uz njega. Ušli su u grad i sišavši sa bulevara uputili su se ka hotelu koji im je Perović preporučio i čiju rezervaciju im je organizovao. Stali su na parkingu koji se kao i hotel nalazio uz samu obalu.
Mali automobil, prema kome je Dušan bio prilično skeptičan, odradio je vrhunski posao. Buka, koja ga je najviše plašila, bila je skoro neprimetna. Iako malih dimenzija, bio je čak i udoban, sa dovoljno velikim prtljažnikom za njihove torbe. Zaista je to bio prikladan auto za ovaj jednodevni, poslovni, čak opasni poduhvat, koji je Dušanu, kada je video drevni grad i prelepo jezero, izgledao samo kao izlet.
Otvorio je zadnja vrata i uzeo odelo koje mu je bilo potrebno za današnji sastanak sa Vasilevskim i ruskim atašeom za kulturu, za kog još uvek nije znao šta želi od njega. Ulaskom u hol hotela i prilaskom recepciji bio je zadovoljan. Znao je da stari prijatelj pati od previše ukusa, ali ovo je bilo taman ono što im je potrebno.
Predao je pasoše na recepciji i rekao: - Imamo rezervaciju na prezime Maričić.
Mlada devojka koja ga je odmerila i brzo pregledala pasoše, okrenula je glavu i potvrdila mu je. – Da, juče su stigle rezervacija i uplata.
- Hvala Vam puno, jedva čekamo da uđemo u sobu. Put je bio inspirativan, ali i naporan.
- Gospodine Maričiću, dve sobe su u pitanju, ali bez brige, jedna je pored druge - reče mu sa blagim osmehom na usnama.
- Naravno, naravno, hvala Vam puno.
- Sobe su sa pogledom na jezero, sa velikim terasama. Želim vam prijatan boravak.
Uzeo je oba ključa i pogledao u Daničinom pravcu. Iako je vozila celu noć, njegov izraz lica ju je razveselio. Krenuli su ka drugom spratu i uzput mu je rekla: - Možda je Perović i želeo da ti rezerviše jednu sobu, ali Rade je bistar momak, vodi računa o poslovnom bontonu. Otključala je vrata i dodala: - Vidimo se za pola sata u hotelskom restoranu.
Ušao je u sobu. Pogled je bio impresivan, celo jezero se videlo kao na dlanu, vrata od terase su bila otvorena i puštala su jezero da se useli u sobu. Stavio je odelo na krevet i otišao do ogromnog kupatila da se istušira i spremi za sastanak od kog je mnogo toga očekivao.
Obukao je svetlo sportsko odelo, bela košulja i malo tamnija kravata, bio je ponosan na sebe. Sišao je u hol i seo u restoran. Čekao je Danicu da dođe. Spuštala se stepenicama, a on je gledao u njenom pravcu, podigavši levu obrvu. Ona je nosila malu crnu haljinu, golih ramena i kose skupljene u rep, prilazila je njihovom stolu. Primetio je i blagu šminku na njenom licu, koja je isticala kestenjaste oči.
Znali su se više od pola života. Uvek ju je smatrao lepom, ali bio je iznenađen njenom pojavom. Nakon sedam sati vožnje izgledati odmorno i biti spreman za današnje naporne razgovore, to može samo surovi profesionalac ili možda žena koja želi da se dopadne svom saučesniku u avanturi.
Hitro je ustao. - Nismo se videli, samo, ne više od pola sata, ali moram ti reći da izgledaš prelepo.
Pružila je ruku prema licu, ali je i naglo spustila. - Nadam se da je dovoljno poslovno. Tek kad sam krenula da se pakujem, shvatila sam da baš nemam preteran izbor prikladne garderobe.
- Odlično je, prelepo izgledaš - i dalje je gledao u nju.
Sad je prošla rukom kroz kosu. - Svakako je Aleksa mogao da pomisli i na mene. Ti izgledaš poput tajnog agenta, nadam se da ću moći da ti pariram.
- Izvoli, sedi! Naručio sam nam po espreso i sok. Taman imamo vremena da popijemo nešto dok čekamo Vasilevskog. Da li si se čula sa njim?
- Dolazi. Tu je za petnaestak minuta. Sam je.
- Rus?
- Kurbanov će nam se pridružiti malo kasnije, čekaće nas. Nego, prelepo je ovde, ceo grad je kao muzej na otvorenom.
- Da. Nije čudo što su već četrdeset godina pod zaštitom Uneska. Zaista je prelepo! Sad razumem Perovića što voli ovde da letuje. Umorni smo, a osećam kao da nam se baterije same pune.
- Kad završimo sa Kurbanovim, mislila sam da odemo do galerije ikona, možda pronađemo nešto zanimljivo.
- Naravno, svakako želim da obiđemo ceo stari grad. Treba iskoristiti današnji dan.
- Samo pod uslovom da nas Rus ne strelja ili kidnapuje. Iskreno, očekivala sam da ćeš biti pod stalnim oprezom, dok se ti ponašaš prilično nonšalantno.
- Rus da je želeo da mi naudi, ne bi se najavljivao. Atašei za kulturu su najbolji špijuni, ali atentatori sigurno nisu. Uveren sam da smo mi njemu potrebni, a ne on nama. Budi opuštena! Vasilevski ga je od Bitolja već prilično zamorio. Rus je prva pozitivna stvar koja mi se u poslednje vreme desila.
- Kako možeš biti hladan. Da li si siguran?
- U stvari slagao sam. Ponovno viđanje sa tobom je prva, Rus neka bude druga dobra stvar.
Ponovo je brzo prošla rukom kroz kosu i onda naglo podigla glavu i mahnuvši pozvala Vasilevskog koji se približavao bašti restorana.
Videvši kolege sa postdiplomskih studija Todor Vasilevski je prilazio stolu i glasno vikao: - Napokon, dobro došli u Makedoniju.
Ustali su i srdačno se pozdravili sa debeljuškastim Makedoncem. - Vasilevski ti si još veći nego dok si živeo u Beogradu.
- Kad upoznaš moju ženu, sve će ti biti jasno. Najbolja kuvarica u Makedoniji, a i šire. Nego, kako vas dvoje ponovo zajedno? Stara informacija iz Beograda je da si ti u Parizu, a Danice, ti si se udala, toliko znam. Kad si me pozvala, bio sam u šoku. Prvo, otkud vas dvoje zajedno, a onda me je iznenadilo da Dušanu trebaju informacije iz našeg muzeja.
- Ne znam odakle da počnem. Prvo, više nisam udata, a drugo i ja sam juče, posle toliko godina, ponovo videla Dušana. I sama se privikavam na ovo novo iskustvo.
- Istrpela me je ceo put do Ohrida, to znači da sam prvi krug prošao, za ostalo videćemo. Drago mi je da te vidim. Kad završimo sa Rusom, pričaćemo naširoko. Nego da li si uspeo da nešto saznaš?
- Muzej je bio tabula rasa, ali u Istorijskom arhivu sam pronašao nekoliko zanimljivih papira. Torba je kod kolega ovde u Ohridu. Tu je na sigurnom, dok ne završimo razgovor sa Kurbanovim.
- Ko je taj čovek. Da li traži Dušana lično ili su mu potrebne informacije od njega?
- Vas dvoje dobro znate da ja nisam od onih koji umeju da čuvaju tajnu. Kad smo seli u atašeov auto, uspeo sam da desetak minuta držim jezik za zubima. Mada, sve što sam mu rekao, već je znao. Armenski, na tragu su ti, ali onako sa plavom kosom i plavim očima izgleda mi miroljubivo, čak dobroćudno.
- Vrlo moguće. Nažalost neki njegovi sunarodnici, koje sam upoznao, mnogo su krvoločniji.
- Da li možemo da mu verujemo? - pitala je Danica, gledajući u Vasilevskog.
- Mislim da možete. Krenuo je samo sa vozačem, sitan čovek, tih, ne verujem da je plaćeni ubica.
- Hajde vas dvoje, bitno je da smo pozitivni, sve ostalo dolazi uz dobre misli. Nego gde se nalazimo sa Rusom?
- Želeo je da bude siguran, prvo zbog svojih, a onda i zbog tebe. On te smatra za francuskog agenta.
- Kad me vidi u vašem društvu, mislim da će shvatiti da je cela moja logistika prilično skromna. Nego gde je on?
- Čeka nas u amfiteatru. Kaže da su najlepši razgovori uvek pod otvorenim, vedrim nebom - pogledao je na sat. Imali su još blizu pola sata, želeo je da ih iskoristi i ispriča se sa starim prijateljima.
Nastaviće se