Jutro je svitalo. Polako su ostavljali uspavano Vranje za sobom, približavali se Davidovcu i skretanju ka manastiru Prohor Pčinjski. Danica je htela što pre da prođu granicu. Međutim, Perović je insistirao da pređu preko manjeg prelaza, kako je rekao: „Budite bez brige, šef smene vas čeka“. Nije želela Dušanu da kaže za poruku koju je dobila od Vasilevskog. Nije bilo potrebe da ga uznemirava, reći će mu kad se približe granici, imaće dovoljno vremena da se pripremi. Javila je Peroviću, a on se pohvalno izrazio o Kurbanovu. Rekao joj je, pripadnik stare škole, nije smeo da tvrdi, ali prilično je bio siguran da nije umešan u kriminalne aktivnosti koje je njegov nekadašnji štićenik otkrio.
Ono što je kopkalo i Perovića i Danicu jeste na koji način su Rusi dolazili do informacija. Dušana Armenskog su tražili, ali njegov profil nije bio vruć, u crvenom. Trudili su se da ga sakriju, ali informacije su odnekud curile. Perović je imao poverenja u svoje prijatelje, dobro je plaćao njihove usluge, ali kako je od njih dolazilo do odliva informacija, to nije mogao da utvrdi. Svakako je na polasku iz Beograda rekao Danici da saslušaju Kurbanova i da vode računa da li on ostavlja prismotru u Ohridu, ili možda neko iz ambasade takođe motri na Kurbanova.
Ona je tek bila u blagom šoku. Nakon više od petnaest godina rada u galeriji, bez obzira na prošlost, bila je spremna da pomogne Dušanu. Međutim, nije se školovala za operativca preko kog se prenose informacije, da mora da ih u hodu obrađuje i da izbegava zamke stranih tajnih službi. Zdrav razum joj je govorio koji je sledeći korak. Do sad je bila dobra u celoj ovoj zbrci, ali bila je svesna činjenice da je izložena svetu koji je za nju bio stran.
Zato je stalno bila na oprezu i skrenuvši ka prilazu manastiru i graničnom prelazu, tek sad je izvadila pasoš i predala ga Dušanu. - Poklon od Alekse. Dobio si nov pasoš i nov identitet, bar za naredna dvadeset i četiri sata.
- Hvala Aleksi, ali mislim da je moj ipak malo vredniji - rekao je pružajući ruku ka Danici.
- Možda i jeste, ali s obzirom da nisi ušao u Srbiju, ne možeš ni izaći iz nje. Čekaju nas njegovi prijatelji, ali bolje je da te ne unose u sistem, da ne pravimo problem ni našima, ni Makedoncima.
Otvorio je pasoš i pogledao podatke, i dalje se zvao Dušan, ali umesto Armenski pisalo je Maričić - Koristim tvoje devojačko prezime, bar ću lako upamtiti.
- Uvek je bilo moje i ostalo. Perović je mislio da je baš prikladno, bio je ponosan na svoju malu podvalu.
- Ti, ne nosiš prezime bivšeg muža, vratila si svoje - reče gledajući u njenom pravcu.
- Naravno, mentor i njegov omiljeni učenik su morali malo i da tračare. Svesna sam da vam je to nedostajalo, ali mislila sam da ste imali pametnijih tema za razgovor.
- Ne, ne, ne, samo mi je uzgred rekao da si bila udata i da si već neko vreme razvedena, čak ni ime nije spomenuo.
- Nisam nikad ni menjala, takav je bio dogovor. Nenad je bio, mislim svesniji od mene da se nećemo održati, zato nije insistirao, nego se vodio logikom, da dok traje nek traje.
- Izvini, nisam za to znao, a ne bi smelo ni da me interesuje.
Zastali su na vidikovcu iznad manastira. Čula su se jutarnja zvona. Brundanje malog motora je napokon utihnulo, izvukla je ključ i izašli su iz auta. Priroda je bila prelepa, guste krošnje drveća, trava je mirisala. Okolna brda i manastirska dolina stvarale su nestvaran pejzaž. Čoveku se moglo činiti da se nalazi na kraju sveta, daleko od svih problema koji su svakodnevno sustizali svakog od njih.
Protegao se maksimalno koliko je mogao, dok je ona pažljivo gledala u pravcu manastirske kapije i zvonika koji je stražario nad dolinom.
- Dušane, dodaj mi flašicu sa vodom - rekla je ne spuštajući pogled.
Prišao joj je i pogledao u pravcu u kom je ona gledala. - Prelepo, zar ne?
- Da, prelepo, kad bi čovek mogao ovde i ostati i udaljiti se od svega.
- Možda bi i mogao, ali svet neće nas zaboraviti.
- Svesna sam toga, zato i ovo sve radimo, da bi te ipak pustili.
Nakratko se ponovo samo čula tišina. Gledali su u pravcu manastira, svako sa svojim mislima. Krajičkom oka ju je posmatrao, lice joj je bilo nepokretno. Takva je bila i tokom vožnje, gledala je na put i trudila se da ne priča mnogo. On se navikao na ovaj način života, da nije bilo onog zastrašivanja od pre nekoliko meseci u Parizu, mogao je reći da je samo psihički pritisak bio prejak. Ovako više nije bio siguran na šta su spremni, da li je taj auto trebalo da ga zastraši ili zauvek ukloni.
Napokon se okrenula ka njemu i gledajući ga rekla: - Imaćemo doček u Ohridu, nadam se da će biti prijateljski.
- Ko, neko od Rusa?
- Da, ataše za kulturu, Vasilevski mi je juče popodne javio. Perović kaže da je Kurbanov van ove priče, vrstan poznavalac umetnosti. Možda može i da pomogne. Moraćemo da ga saslušamo, ko zna, možda i on ima informacije koje su nama potrebne.