11.
Iz dva ogromna dimnjaka i dalje je kuljao crni dim. Usidrili su se, lučki grad Salonika ga je čekala. Put iz Napulja je bio naporan. Oluja koja im je bila stalni pratilac prvo ih je na nekoliko dana usidrila u Kataniji, a onda, zbog opravke parnih mašina, morali su da se zadrže u Atini još celu nepredviđenu nedelju. Ali napokon je stigao, spustio je nogu na tlo drevne Salonike. Drvene i kamene kuće su se pružale svuda dokle je pogled dopirao. Na tlu umiruće imperije osećao se užurbani ritam severnog Levanta.
Morao je pobeći iz Francuske. Ni u Napulju nije bilo sigurno. Međutim, znajući da u Saloniki i okolini živi mnogobrojna kolonija njegovih sunarodnika, nadao se da će moći da se uklopi u okolinu i da nastavi sa svojim poslovima.
Momak je vukao dva ogromna kovčega u kojima se nalazilo njegovo celokupno bogatstvo. - Profesore De Kolo, da li i ovo nosimo u hotel?
- Sve ide u hotel. Trebalo bi da nas čeka kočija. Svi sanduci idu gde i ja.
- Kako Vi kažete, profesore, blizu je hotel. Nadam se da imaju adekvatan podrum, dovoljno mračan i suv gde bi platna mogla da stoje.
- Kako god, ionako ne nameravam da se predugo zadržavam, već kasnim, moram brzo delovati. Moje prepiske sa zainteresovanim kupcima su već odavno stigle na njihove kućne adrese.
Napokon je podigao glavu, tek sad je video Saloniku u svoj svojoj raskoši i bedi. Grad koji su Grci zvali Tesaloniki, a ostali narodi većinom slovenski, jednostavno Solun.
Kula stražara je stajala na ulazu u luku. Tvrđava se izdizala u brdima iznad grada, drvene kuće u kojima je živela gradska sirotinja su se ređale po obroncima grada. Koliko god sve to neugledno izgledalo, profesoru De Kolou se činilo povoljnim. Znao je, da što je po lokalno stanovništvo situacija nepovoljnija, šanse da njegov posao uspe, povećavale su se. Sadržaj njegovih kovčega, koji su bili puni kradenih umetnička dela, ubedljivih i manje ubedljivih kopija, jednostavno on je u mirisu ustajalog lučkog vazduha znao da prepozna i oseti miris novca.
Grad je bio košnica naroda: Grka, Turaka, Jevreja, Jermena, skupina raznih slovenskih naroda, kao i potomaka krstaša i ostalih vagabunda različitih životnih priča i afiniteta. Bio je među svojima. Salonika je bila samo usputna stanica. Planirao je da se otisne od mora i da krene ka unutrašnjosti evropskog dela, nekada moćne imperije.
Sa sobom je uvek nosio najlepša i najskupocenija odela. Voleo je ordenje, nestalih, nepostojećih italijanskih državica, da kači i da se šepuri njima. Iako nije bio profesor, postojali su razlozi da ga ljudi tako oslovljavaju. Titule konta, grofa, barona izvlačio je iz levog rukava svojih čipkanih košulja. Na taj način stvarao je utisak drevne evropske aristokratije, koja se spuštala u narod i novim skorojevićima adaptirala potpuno novu, skoro nestvarnu porodičnu istoriju.
Kako je sam voleo reći, nema velike razlike između kralja i konjušara. Kad ugaze u konjsku balegu, obojica se isto osećaju. “Ja samo konjušarima dajem mogućnost da se na vreme operu i pravo da isto tako lepo mirišu kao i oni na koje su se ugledali”.
Video je dečkića kome je luka izgleda bila radno mesto. Mahnuo mu je rukom i ovaj je dotrčao do njega. - Da li znaš za porodicu Itudis?
- Da, gospodine!
- Onda sigurno znaš gde žive?
- Kako ne bih znao. Prelepa vila, na pola puta između Gradske kuće i Nacionalne banke.
- Odnećeš im ovu karticu. Kaži im da ih očekujem, sedamnaest časova, Stari hotel. Napojnica je dovoljna da potrčiš.
- Naravno, gospodine, budite bez brige. Biću blizu hotela, samo tražite Stavrosa, uvek će me naći. Vama uvek na usluzi!
- Onda ćemo se družiti, a sad trči koliko te noge nose.
U svakoj luci je upoznao bar po jednog Stavrosa. Ti dečkići između desete i petnaeste godine bili su mnogo sposobniji nego što su njihova lica odavala. Znao je da su poverljivi i nepotkupljivi. Što je najbitnije za ljude poput njega, bili su uvek tačni i umeli da prepoznaju šta mu je bilo potrebno. On je to zvao jednostavno, žeđ za životom i želja za održanjem.
Krenuo je ka hotelu. Trg Elefteris je bio blizu. Iako je bila velika suša, gradska fontana je žuborila. Video je desetine vrabaca koji su se na njoj hladili i pili vodu. Natovarena kola su se lagano kotrljala kaldrmom Salonike. Konji su tromo gazili, samo se povremeno čuo bič i psovke kočijaša.
12.
Jutro je svitalo. Polako su ostavljali uspavano Vranje za sobom, približavali se Davidovcu i skretanju ka manastiru Prohor Pčinjski. Danica je htela što pre da prođu granicu. Međutim, Perović je insistirao da pređu preko manjeg prelaza, kako je rekao: „Budite bez brige, šef smene vas čeka“. Nije želela Dušanu da kaže za poruku koju je dobila od Vasilevskog. Nije bilo potrebe da ga uznemirava, reći će mu kad se približe granici, imaće dovoljno vremena da se pripremi. Javila je Peroviću, a on se pohvalno izrazio o Kurbanovu. Rekao joj je, pripadnik stare škole, nije smeo da tvrdi, ali prilično je bio siguran da nije umešan u kriminalne aktivnosti koje je njegov nekadašnji štićenik otkrio.
Ono što je kopkalo i Perovića i Danicu jeste na koji način su Rusi dolazili do informacija. Dušana Armenskog su tražili, ali njegov profil nije bio vruć, u crvenom. Trudili su se da ga sakriju, ali informacije su odnekud curile. Perović je imao poverenja u svoje prijatelje, dobro je plaćao njihove usluge, ali kako je od njih dolazilo do odliva informacija, to nije mogao da utvrdi. Svakako je na polasku iz Beograda rekao Danici da saslušaju Kurbanova i da vode računa da li on ostavlja prismotru u Ohridu, ili možda neko iz ambasade takođe motri na Kurbanova.
Ona je tek bila u blagom šoku. Nakon više od petnaest godina rada u galeriji, bez obzira na prošlost, bila je spremna da pomogne Dušanu. Međutim, nije se školovala za operativca preko kog se prenose informacije, da mora da ih u hodu obrađuje i da izbegava zamke stranih tajnih službi. Zdrav razum joj je govorio koji je sledeći korak. Do sad je bila dobra u celoj ovoj zbrci, ali bila je svesna činjenice da je izložena svetu koji je za nju bio stran.
Zato je stalno bila na oprezu i skrenuvši ka prilazu manastiru i graničnom prelazu, tek sad je izvadila pasoš i predala ga Dušanu. - Poklon od Alekse. Dobio si nov pasoš i nov identitet, bar za naredna dvadeset i četiri sata.
- Hvala Aleksi, ali mislim da je moj ipak malo vredniji - rekao je pružajući ruku ka Danici.
- Možda i jeste, ali s obzirom da nisi ušao u Srbiju, ne možeš ni izaći iz nje. Čekaju nas njegovi prijatelji, ali bolje je da te ne unose u sistem, da ne pravimo problem ni našima, ni Makedoncima.
Otvorio je pasoš i pogledao podatke, i dalje se zvao Dušan, ali umesto Armenski pisalo je Maričić - Koristim tvoje devojačko prezime, bar ću lako upamtiti.
- Uvek je bilo moje i ostalo. Perović je mislio da je baš prikladno, bio je ponosan na svoju malu podvalu.
- Ti, ne nosiš prezime bivšeg muža, vratila si svoje - reče gledajući u njenom pravcu.
- Naravno, mentor i njegov omiljeni učenik su morali malo i da tračare. Svesna sam da vam je to nedostajalo, ali mislila sam da ste imali pametnijih tema za razgovor.
- Ne, ne, ne, samo mi je uzgred rekao da si bila udata i da si već neko vreme razvedena, čak ni ime nije spomenuo.
- Nisam nikad ni menjala, takav je bio dogovor. Nenad je bio, mislim svesniji od mene da se nećemo održati, zato nije insistirao, nego se vodio logikom, da dok traje nek traje.
- Izvini, nisam za to znao, a ne bi smelo ni da me interesuje.
Zastali su na vidikovcu iznad manastira. Čula su se jutarnja zvona. Brundanje malog motora je napokon utihnulo, izvukla je ključ i izašli su iz auta. Priroda je bila prelepa, guste krošnje drveća, trava je mirisala. Okolna brda i manastirska dolina stvarale su nestvaran pejzaž. Čoveku se moglo činiti da se nalazi na kraju sveta, daleko od svih problema koji su svakodnevno sustizali svakog od njih.
Protegao se maksimalno koliko je mogao, dok je ona pažljivo gledala u pravcu manastirske kapije i zvonika koji je stražario nad dolinom.
- Dušane, dodaj mi flašicu sa vodom - rekla je ne spuštajući pogled.
Prišao joj je i pogledao u pravcu u kom je ona gledala. - Prelepo, zar ne?
- Da, prelepo, kad bi čovek mogao ovde i ostati i udaljiti se od svega.
- Možda bi i mogao, ali svet neće nas zaboraviti.
- Svesna sam toga, zato i ovo sve radimo, da bi te ipak pustili.
Nakratko se ponovo samo čula tišina. Gledali su u pravcu manastira, svako sa svojim mislima. Krajičkom oka ju je posmatrao, lice joj je bilo nepokretno. Takva je bila i tokom vožnje, gledala je na put i trudila se da ne priča mnogo. On se navikao na ovaj način života, da nije bilo onog zastrašivanja od pre nekoliko meseci u Parizu, mogao je reći da je samo psihički pritisak bio prejak. Ovako više nije bio siguran na šta su spremni, da li je taj auto trebalo da ga zastraši ili zauvek ukloni.
Napokon se okrenula ka njemu i gledajući ga rekla: - Imaćemo doček u Ohridu, nadam se da će biti prijateljski.
- Ko, neko od Rusa?
- Da, ataše za kulturu, Vasilevski mi je juče popodne javio. Perović kaže da je Kurbanov van ove priče, vrstan poznavalac umetnosti. Možda može i da pomogne. Moraćemo da ga saslušamo, ko zna, možda i on ima informacije koje su nama potrebne.