9.
Žurno koračajući ušao je u zgradu nekadašnje Stare kasarne, u kojoj je već godinama bio smešten bitoljski muzej. Monumentalnost te zgrade, njen istorijski značaj, kao u ljudi koji su nekada u njoj boravili su upotpunjavali estetski izgled ove prelepe građevine. Debeljuškasti gospodin je protrčavao pored spomen-sobe Mustafe Kemala Ataturka kad ga je kolega zaustavio. - Vasilevski, javite se direktoru. Čuo je da sutra putujete za Ohrid, najverovatnije nešto želi od Vas.
Zastao je, nije očekivao da će danas morati da se zadržava na poslu. Sve obaveze je prebacio za sledeću nedelju, nije znao šta može da očekuje. Žurno je krenuo u svoju kancelariju po dokumentaciju koju je sutra planirao da ponese u Ohrid i da produži do direktora. Otključao je stočić, koverta je bila dobro zalepljena i krenuo je ka kabinetu.
- Uđite, Vasilevski, čekaju Vas već više od pola sata - rekla je sekretarica i najavila ga.
- Stupivši u direktorovu kancelariju primetio je poznato lice, ali nije znao zašto je danas i on tu prisutan.
- Nadam se da poznajete atašea za kulturu ruske ambasade, gospodin Kurbanov.
- Da, da, imali smo prilike u par navrata da se sretnemo i upoznamo.
- Poštovani gospodine Vasilevski, čast je ponovo videti Vas. Razgovarao sam sa Vašim direktorom, čujem sutra planirate za Ohrid. Ja sam na proputovanju kroz Vašu prelepu zemlju i s obzirom da i ja idem tamo, drznuo sam se da se obavežem mom prijatelju da ćete sutra putovati sa mnom. Udobna kožna sedišta vozila naše ambasade svakako su bolja od neudobnih međugradskih autobusa.
- Vasilevski, ovo je zaista čast. Taman ćete imati prilike da razmenite svoja iskustva sa našim prijateljem.
Počeo je da steže fasciklu. Najgore misli su mu pale na pamet, graške znoja su počele da se stvaraju na čelu, ali sabrao se i rekao: - Naravno, odlična ideja. Taman možemo da nastavimo naš razgovor od pre nekoliko meseci sa otvaranja one velike izložbe u Skoplju.
- Moj šofer će doći po Vas. Vi ste beše u ulici Cara Samuila, ako dobro pamtim?
- Da. Lepo je što to znate, hvala Vam na brizi. Onda do sutra.
- Da, do sutra. Dobro se naspavajte, imam mnogo toga o čemu bih želeo da pričamo, iskreno se radujem razgovoru sa Vama.
S obzirom na svoju fizionomiju hitro je izašao iz direktorovog kabineta, izvadio je maramicu i obrisao čelo. Uzeo je mobilni telefon i napisao poruku: „Rus, ataše za kulturu dolazi sa mnom. Šta da radim? Vasilevski.“
Njegovo gledanje u ekran telefona nije dugo trajalo. „Da li je sam ili ima pratnju?“
- „Samo sa šoferom“.
- „To je dobro. Vidimo se na dogovorenom mestu. Ukoliko bude promena, u kontaktu smo“.
Malo ga je oraspoložila hladnokrvnost iskazana u poruci koju je dobio. Znao je da je dužan Aleksi Peroviću i njegovim ljudima. Dobrodošlica koju je imao tokom postdiplomskih studija u Beogradu, kao i znanje i kontakti koje je tamo stekao dosta su mu pomogli u radu koji je obavljao u muzeju. Čak i samo zaposlenje koje je dobio u svom rodnom gradu išlo je preko veze u Beogradu.
Znao je to da ceni i bez obzira na sve nelagodnosti koje su bile moguće, bio je svestan da je ovo posao koji se mora obaviti. Rusa je poznavao usputno, nije bio opasan. Palo mu je na pamet ako ih i napadnu, on i Dušan će moći da savladaju atašea i njegovog vozača. Promrdao je glavom, pomislio je: “Kakve mi gluposti padaju na pamet? Kakva bi to bila tuča!?”
Pogledao je u sadržaj koverte. Spisi su bili tu, ali nedostajala je fotografija o kojoj mu je pričao kolega iz obližnjeg arhiva. Ponovo je počeo da se nervira. “Stvarno, čovek ne može baš ni na koga da se osloni, čak ni na prijatelja, sa kojim svakodnevno ispija po čašu do dve žolte”.
Ponovo je uzeo telefon. Posle dva do tri zvonjenja čuo je dobro poznat glas. - Da!
- Todor je. Nisi mi sve spakovao što smo se dogovorili.
- Naravno da nisam. Ako si mislio da ćeš se jeftino izvući, grdno si se prevario.
- Pa šta sad? Dobro znaš da mi je potrebna ta fotografija, ona uz ove papire pravi celinu priče koja me interesuje.
- Tačno je. To i ja znam, ali nju moram da skinem sa zida arhiva. Neko će primetiti da fali.
- Kako misliš sa zida? Gde li stoji?
- Pa u centralnom hodniku. Pored nje svaki dan prođe bar stotinu ljudi, vrlo je nezgodno.
- Molim te, tebi je nešto nezgodno? Kaži šta tražiš za uzvrat!
- E, tek sad pričamo. Znaš nešto sam ogladneo, treba mi neko ko će danas da mi plati ručak.
- Tako ptico, tako kaži. Ako ja platim ručak, da li dobijam fotografiju?
- Ako plaćaš ručak, onda će i fotografija morati da ide na restauraciju.
- Za koliko mogu da očekujem tebe i fotografiju?
- Za pola sata. U kafanici!
- Hajde, izrode, čekam te - rekao je i počeo se smejati.
Izašao je iz zgrade, osmotrio oko sebe i krenuo ka gradskom parku. Nije mu bilo svejedno, ali možda će ga baš razgovor sa prijateljem malo oraspoložiti. Krošnje drveća su se nadvijale nad njim, šetalište je upravo bilo očišćeno, samo se u pozadini čuo zvuk kosilica koje su šišale izraslu travu. Park je bio pun dece, navikao je na njihovu graju, opuštalo ga je, pokušavao je da se smiri.
Koračao je sigurnim hodom. Pomislio je: “Samo da prođe sutrašnji dan”. Ni u trenutku nije hteo da odustane. Bio je svestan da mora održati obećanje dato beogradskom kolekcionaru.
10.
Ušao je u Daničin stan, nekada davno i njihov zajednički. Sedam lepih godina, kao i poslednje dane pred odlazak iz Beograda proveo je u njemu.
Kad su krenuli da se zabavljaju nije bio siguran da li želi da živi sa njom, koristio ga je kao povremeno prenoćište. Tada mu je to izgledalo kao prava studentska ljubav. On je bio beogradsko dete sigurno, ušuškano u roditeljskom domu, dok je ona došla iz manje sredine, iz unutrašnjosti sa naumom da u Beogradu završi studije i zaposli se u muzeju u svom rodnom gradu.
Oboje su odustali od svog nauma. Na četvrtoj godini krenuli su da rade honorarno kod čuvenog antikvara i trgovca umetničkim delima Alekse Perovića. Samo njegovo preseljenje kod nje nije bilo njihova ideja, već mentorova igra sa dvoje mladih ljudi. Iskoristio je trenutak, upravo sklopljen dobar posao, napravivši ne proslavu već feštu, par gutljaja vrhunskog francuskog vina i uspeo je da ih ubedi da krenu zajedno da žive. Na taj način vezao ih je jedno za drugo i njih, kao tim, uspeo da uvuče u svoj svet trgovine umetničkim delima i eksponatima.
Njena sistematičnost, oštro oko za detalje i ljubav prema lepom su uvek fascinirali Perovića. Dušan je bio totalna suprotnost u odnosu na nju, jurio je za novim pronalascima, uspevao da iskopa zaboravljene predmete i slike. Pri kupoprodaji umetnina bio je čak suroviji od svog mentora. Znao je kako da spusti cenu, ubeđujući prodavce da sve to čini za njihovo dobro. Dok bi pri prodaji znao da iskoristi sve ljudske boljke prema lepom, prema samoj umetnosti. Uskoro, novac koji je krenuo da zarađuje kod Perovića bio više nego dovoljnan za život sa Danicom. Tako je uspevao da joj ostavi da se u potpunosti posveti istraživanju i sastavljanju jedne od najvećih prodajnih zbirki na našim prostorima.
Miris stana je ostao isti kao nekada. Uredno poređano cveće, ormani sveže opranog veša i parfem koji je u naznakama ostajao satima nakon njenog izlaska iz stana. Na kuhinjskom stolu još uvek je stajala figurica belog konjića. Nju su pronašli na pančevačkom buvljaku i zbog svoje neuglednosti kod prodavca nije imala veliku cenu. Prodao ju je za faktički u bescenje, ne znajući da prodaje češki porcelan star više od dve stotina godina.
Čuvala je uspomenu na njega. To mu je godilo. Osmotrio je prostor, nije bilo tragova prisustva muškarca u stanu. Njene papuče su bile odmah uz ulazna vrata, stvari raspoređene po foteljama. Na njihovom francuskom ležaju bio je samo jedan veliki jastuk, uredno poređane stvari. Nije znao da objasni razlog, ali osećao se spokojno šetajući kroz svoj nekadašnji stan. Uz taj čudnovato prijatan osećaj spustio se na trosed u dnevnoj sobi i dozvolio sebi da malo odmori, dok ne dođe vreme da je, kao nekad dočeka sa posla i pripremi hranu koju je volela.
Tih sat i po vremena je prošlo u trenu. Naglo se trgao, odvikao se od odmora, prijalo mu je. Pogledao je na sat, imao je vremena za sebe da se spremi, a taman i da skuva obećan ručak. Frižider je bio prilično prazan, ali testenina, paradajz sos, bosiljak, beli luk i parmezan su bili dovoljni da napravi ukusno jelo. Bio je siguran u svoje umeće. Nije želeo da uključi mali televizor, koji je ostao iz perioda njihovog zajedničkog života. Otvorio je vrata od terase i uživao u zvukovima sa beogradskih ulica, buka tramvaja, žagor ljudi i čekanje.
Stigla je neki minut nakon pola sedam. Sunce je još uvek dobro grejalo. Okrenula se po stanu, njena redovna navika iz vremena dok su živeli zajedno. Bila je zadovoljna, a onda je primetila papirne kese, kutije i odeću koju je doneo za večerašnji put.
- Budi bez brige, bio sam fin gost. Kupatilo, dnevna soba i morao sam do kuhinje da bih nam spremio ručak. U spavaću nisam ulazio, trosed je bio dovoljan.
- Dobar dan, ponovo – nasmejala se - malo je čudno videti te u ovom stanu, opet.
- Bez brige, krećemo za nekoliko sati, valjda ćemo oboje izdržati.
- Ne, ne, nisam tako mislila, naravno da si dobrodošao. Samo taj neki osećaj, čudno je.
- Znam, šalio sam se, i meni je bilo čudno da ponovo uđem ovde. Mada, naviknemo se na loše stvari, kako ne bismo i na dobre. Uspeo sam čak i da odspavam malo, to mi se odavno nije desilo. Da li ćemo da ručamo? Spremio sam nešto brzo i lagano, siguran sam da će ti se dopasti.
- Primeti se da si bio vredan. Daj mi koji trenutak i brzo ćemo.
Izašao je na terasu. Gledao je ljude kako prolaze ulicom, prodavce sladoleda, izloge prodavnica, ptice koje su bile poređane po uličnim kablovima. On je ponovo bio u svom nekadašnjem stanu, žena sa kojom je proveo prelepe trenutkne bila je blizu njega. Opet, nakon nekoliko godina je u rodnom gradu, sve je na izgled delovalo idilično. Neko od prolaznika ko bi ga slučajno osmotrio, mogao bi slobodno reći da je čovek kome ništa ne nedostaje u životu.
Nažalost realnost je bila malo drugačija. Pre samo dva i po meseca nepoznat automobil je naleteo na njega. Ljudi koji su želeli da njihov posao ostane tajna planirali su da ga ućutkaju. Srećom bio je samo ugruvan, spasila su ga svetla koja su dolazila iz suprotnog pravca, tako da je vozač morao da se vrati neobavljena posla. Pretnje koje je dobijao tokom proteklih meseci ga nisu pokolebale, smatrao je da radi ispravnu stvar. Znao je da mora da istera istinu na čistac, nije smeo dozvoliti da laž i pohlepa prevladaju, bar ne u umetnosti. Bio je svestan da je toga uvek bilo i uvek će postojati. Od vremena stare antike su vešti falsifikatori uspevali da pređu lakome i lakomislene i da žeđ za novcem i prestižom uspeju da im zamaskiraju lošim i boljim kopijama. Međutim nije mogao očekivati da će ga potraga za jednim sumnjivim, zaboravljenim platnom odvesti u pravcu da ne zna šta mu donosi sledeći dan.
Znao je da ne smeju da ga ubiju, jer bi svima bilo sumnjivo. Tada bi se i francusko ministarstvo kulture, koje je prilično pasivno sve posmatralo, moralo uključiti, a to im nije trebalo. Ali zastrašiti, povrediti, to je već bilo nešto što zakon prljavog novca dozvoljava.
Nije bio usamljen. Imao je podršku mnogih, kako u Parizu, tako i ovde u Beogradu. Imao je Danicu i Aleksu, ali što je više pokušavao da sazna istinu, ona mu je sve brže izmicala. Činilo mu se da je Gordijev čvor sve zamršeniji. Međutim, za razliku od Aleksandra nije smeo koristiti mač, već poput Odiseja morao je biti mudar i lukavstvom izbegavati nevolje koje su ga sustizale.