Marko Mil Popović

     Prošli su Kumanovo, Skoplje, Gostivar, Mavrovo i Kičevo. Lagano su se približavali Ohridu, čije se jezero sve više videlo i poslednjih nekoliko kilometara su vozili uz njega. Ušli su u grad i sišavši sa bulevara uputili su se ka hotelu koji im je Perović preporučio i čiju rezervaciju im je organizovao. Stali su na parkingu koji se kao i hotel nalazio uz samu obalu.       Mali automobil, prema kome je Dušan bio prilično skeptičan, odradio je vrhunski posao. Buka, koja ga je najviše plašila, bila je skoro neprimetna. Iako malih dimenzija, bio je čak i udoban, sa dovoljno velikim prtljažnikom za njihove torbe. Zaista je to bio prikladan auto za ovaj jednodevni, poslovni, čak opasni poduhvat, koji je Dušanu, kada je video drevni grad i prelepo jezero, izgledao samo kao izlet.      Otvorio je zadnja vrata i uzeo odelo koje mu je bilo potrebno za današnji sastanak sa Vasilevskim i ruskim atašeom za kulturu, za kog još uvek nije znao šta ž...

                  - Aleksej, Vama malo-pomalo stižu strogo poverljive pošiljke. Ambasador će se u jednom trenutku zapitati zašto ga preskaču.      - Danas nisam raspoložen za Vaše pametovanje. Dajte mi šta je moje, da potpišem.      - Kolega Vasiljev, nema potrebe da budete neprijatni. Samo kažem da smo počeli da primećujemo da nas preskačete.      Uzeo je svoju fasciklu i krenuo ka kancelariji. Na nos mu je izlazila para. Na naplatu mu je došla stara usluga koju je dugovao kolegi sa kojim je studirao na Vrapčijem brdu, sada visokom oficiru iz Jasenova. On ga je i poslao u Beograd, kao priključenog člana Spoljne obaveštajne službe. U Beogradu je trebalo da uživa, da prima lepu platu, da je troši i da popunjava nevažne formulare.       Međutim, dosije Armenski ga je sve više zamarao. Bio je upleten u nešto o čemu nije imao mnogo informacija. Jurio je begunca za kojim nije ra...

     Čuo je da mu je neko kuca na vrata. Štrecnuo se, ko bi to mogao biti. Pogledao je na sat, ostalo je još nekoliko minuta do podneva. Ko li mu je pred vratima i to još po ovakvoj kiši. U stvari, ko to zna, da je danas ostao kući i još ga ne mrzi da kisne. Jutros se javio da ne dolazi na posao, slagao je da je bolestan.      Da ga ne proveravaju, da li je zaista bolestan ili ne. Ma, ne, nemoguće, baš ima bujnu maštu.      Naterao je sebe i ustao sa kreveta. Pauzirao je igricu i krenuo ka vratima. Pogledao je na špijunku, video je mladu devojku kako stoji ispred njegovih vrata. Otključao je i preko svoje volje upitao - Izvolite, kako vam mogu pomoći?      - Potrebna mi je profesorka Milovanović.      - Vrata do mojih.      - Znam, maločas sam zvonila kod nje. Nema je.      - Pa sigurno je na fakultetu. Predpostavljam da ste vi njen student. Što je tamo ne potražite.    ...

     Kulturno-istorijska celina Topčider     Topčider se prostire na teritoriji tri Gradske opštine, Savski venac, Rakovica i Čukarica. Po prostoru koji zauzima i po vrednostima koje sadrži, jedna od nesumljivo najvećih prostornih kulturno-istorijskih celina u gradu.      Po značaju svojih prirodnih i estetskih vrednosti kao i po svom kulturno-istorijskom značaju, ona bez sumnje prevazilazi granice grada i republike. Prostorna kulturno-istorijska celina „Topčider“ je 1987. godine utvrđena za kulturno dobro od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju (Odluka,  „Sl.glasnik SRS“ br.47/87) zbog posebnih prirodnih, estetskih, kulturnih i istorijskih vrednosti koje sadrži.      Značajniji prostori i objekti koji su bili osnov za proglašenje prostorne kulturno-istorijske celine „Topčider“ za kulturno dobro od izuzetnog značaja za Čukaricu su: park-šuma Košutnjak, Fabrika šećera i Kovnica novca, Sportski...

11.      Iz dva ogromna dimnjaka i dalje je kuljao crni dim. Usidrili su se, lučki grad Salonika ga je čekala. Put iz Napulja je bio naporan. Oluja koja im je bila stalni pratilac prvo ih je na nekoliko dana usidrila u Kataniji, a onda, zbog opravke parnih mašina, morali su da se zadrže u Atini još celu nepredviđenu nedelju. Ali napokon je stigao, spustio je nogu na tlo drevne Salonike. Drvene i kamene kuće su se pružale svuda dokle je pogled dopirao. Na tlu umiruće imperije osećao se užurbani ritam severnog Levanta.      Morao je pobeći iz Francuske. Ni u Napulju nije bilo sigurno. Međutim, znajući da u Saloniki i okolini živi mnogobrojna kolonija njegovih sunarodnika, nadao se da će moći da se uklopi u okolinu i da nastavi sa svojim poslovima.      Momak je vukao dva ogromna kovčega u kojima se nalazilo njegovo celokupno bogatstvo. - Profesore De Kolo, da li i ovo nosimo u hotel?      - Sve ide u hotel. Trebalo bi da nas čeka...

          Kulturna baština Čukarice - Uvod           Sakralni objekti i spomenici kulture na Čukarici             Kulturna baština ili kulturno nasleđe, obuhvata dobra koja su nasleđena od prethodnih generacija ili koja se stvaraju u sadašnjosti, a imaju karakterističnu vrednost za ljude i treba da budu sačuvana za buduće generacije. Ova dobra najčešće su pod režimom zaštite, imaju simbolički značaj u svesti ljudi, a sa ekonomske strane predstavljaju turistički potencijal. Kulturna baština utiče na identitet određenog naselja, regiona ili države, a kada su u pitanju objekti Svetske baštine oni imaju posebnu vrednost za celokupno čovečanstvo.            Kulturna baština se deli na materijalnu i nematerijalnu. U materijalnu kulturnu baštinu spadaju: izuzetne građevine (sakralne ili svetovne), spomenici, materijalna umetnička dela. U nematerijalnu kulturnu bašti...

9.      Žurno koračajući ušao je u zgradu nekadašnje Stare kasarne, u kojoj je već godinama bio smešten bitoljski muzej. Monumentalnost te zgrade, njen istorijski značaj, kao u ljudi koji su nekada u njoj boravili su upotpunjavali estetski izgled ove prelepe građevine. Debeljuškasti gospodin je protrčavao pored spomen-sobe Mustafe Kemala Ataturka kad ga je kolega zaustavio. - Vasilevski, javite se direktoru. Čuo je da sutra putujete za Ohrid, najverovatnije nešto želi od Vas.      Zastao je, nije očekivao da će danas morati da se zadržava na poslu. Sve obaveze je prebacio za sledeću nedelju, nije znao šta može da očekuje. Žurno je krenuo u svoju kancelariju po dokumentaciju koju je sutra planirao da ponese u Ohrid i da produži do direktora. Otključao je stočić, koverta je bila dobro zalepljena i krenuo je ka kabinetu.      - Uđite, Vasilevski, čekaju Vas već više od pola sata - rekla je sekretarica i najavila ga.      - Stupivš...