Marko Mil Popović

Još jedan sunčani aprilski dan. Pupoljci su postajali predivni cvetovi. Zelenilo lišća i trave je prekrivalo sivilo grada. Istovremeno se budio život, koji se posle duge i hladne zime, kao sveža krv u čoveku rasprostirao u najskrivenije delove grada. Dolazak proleća se primećivao i u njegovoj kancelariji. Pomislio je u sebi, stoj, stoj! Šta to radiš čoveče, da nisi kojim slučajem krenuo da pišeš ljubavnu priču. Nasmejao se sam sebi. Kako je uopšte uspelo da mu padne na pamet tako nešto besmisleno, pa još sa naglaskom na jedan sunčan aprilski dan. Ma bio bi maestralan pisac ljubića. Da, da, samo mu je još to trebalo u životu. Sa radija se čuo piskavi glasić neke nesrećnice, koju su slagali da ima talenta. Oni koji bi želeli da je odvuku u krevet, bi rekli čak i anđeoski glas. Laž je najubojitije oružje, tako najlakše dođeš do nečijeg, ajde da ne bude prost srca, bilo muškog ili ženskog. Nije imao ništa protiv toga, ali ne možete zam...

Radio Beograd 2, emisija Kulturni krugovi Prijatan i inspirativan razgovor sa Arijanom Handan Čarli Parker svira bosa novu i priče o tri pisca Preslušajte emisiju na donjem linku Radio Beograd 2 emisija Kulturni krugovi, četvrtak, 17. jun 2025.godine

  Uvod Jedan od najznačajnijih i najuglednijih žitelja Čukarice iz prve polovine 20. veka, sem što je bio dvorski apotekar, Jovan Viktorović je bio i dugogodišnji odbornik skupštine grada Beograda, jedan od osnivača Rotari kluba u Beogradu kao i veliki dobrotvor i humanitarni radnik.   Viktorovićeva vila Porodično vezan za Matiju Bana (bio je oženjen njegovom praunukom Milicom), nastavio je Banovo delo, tako je između ostalog bio darodavac placa za izgradnju škole Josif Pančić, kao i jedan od ljudi koji su finansirali izgradnju škole. Bio je vlasnik vile, sigurno najlepše kuće predratnog Banovog brda na adresi Požeška 28, u kojoj se već 80 godina nalazi, prvo vrtić, a potom i uprava Predškolske ustanove Čukarica. Poput svog vlasnika i sama vila je imala interesantnu sudbinu, koja je isto tako zanimljiva za našu priču. Takođe, prvo njegov otac Mihajlo, a nakon njegove smrti Jovan, bili su vlasnici apoteke na Prestolonasledn...

  Krenuli su svako na svoju stranu. Osećao se prilično izmoreno. Šta mu se upravo dogodilo. Kako je od svih dana, baš danas naleteo na nju. Taman je prestao da misli o njoj. Dobro ne baš skroz, ali mnogo ređe nego ranije. I to je bio napredak, zar ne. Da li će sad ponovo da misli o njoj svaki dan. U glavi je čuo glasno i dugo i to ne malo, nego veliko A sa znakom uzvika, koje mu je udaralo o zidove i malog i velikog mozga. Kakav dan, tek je krenuo, a već mu je preseo. Mada lepa je, možda i lepša nego što je bila, ili što se on seća. Onako malecka, mršava sa svojom kovrdžavom kosom, ipak rekao bi da ju je pomalo ispravljala, nije više imala onakve lokne kao što ih se on sećao. Možda ih se sećao kako je želeo, a ustvari su bile iste kao i ranije. Ma ko će ga znati. Ali što je morao da naleti na nju, to ga je mučilo, baš užas. Skrenuo je ka parku, ulazio je duboko u njega, kad je na klupi video stariju ženu. Zete, tačan si, svaka čast. Znala sam ...

  Čuo je škripu guma. Do sada nije obraćao pažnju na saobraćaj koji je tekao glavnom ulicom, samo je piljio u semafor i čekao da se upali zeleno svetlo za pešake. Okrenuo se i video golobradog mladića kako pokušava da ubaci brzinu u rikverc i da auto koji je proklizao do pešačkog prelaza, da vrati metar, metar i po unazad. U tom trenutku se upalilo zeleno svetlo, taman kad je pomislio da krene, osetio je nečiju ruku na ramenu. To je bio kolega sa prethodnog posla. Nasmejali su se jedno drugom i u prolazu ovaj ga je pitao kako si, šta ima novo. Uspeli su da prozbore nekoliko rečenica i brzinski su pokušali da se vrate na svoje zamišljene maršrute. Mahnuo mu je i krenuo. Na žalost tih nekoliko banalnih i ne baš smislenih reči i rečenica ga je usporilo. Dok je prelazio deo ulice sa strane na kojoj se nalazio, već je krenulo da se pali zeleno svetlo za vozila, dok se ono drugo manje za pešake uveliko crvenilo. Stao je na polovini ulice, na p...

Među šesnaest priča, koliko ih se nalazi u ovoj zbirci, sabralo se mnoštvo detalja koji se, koliko god da se rasipaju u svojoj razuđenosti, ujedno i spajaju u celinu savremenog života prestonice. U njima žive obični, urbani ljudi, od kojih se neki provlače kroz više priča, balansirajući na tankom žiletu sreće i tuge, prošlosti i budućnosti, podsvesti i svesti, smisla i besmisla, u večitoj potrazi za ljubavlju i receptom kako da im ona ne izmakne. Ova knjiga se, po svemu sudeći, može čitati i kao odraz našeg vremena, naših nada, strahova i stremljenja – jer daje sliku, ali i priliku nama samima u beskrajnom lavirintu želja i mogućnosti sa kojima se budimo i ležemo, u kolotečini dana koju zovemo život. Priče iz ove zbirke mogle bi se posmatrati i kroz nekoliko žanrova, pri čemu prednjače psihološki, a zatim i ljubavni motivi. U neku ruku, svaka priča mogla bi se podvesti pod psihološku, ali su najupadljivije one u kojima se kroz snove potkradaju najdublje...

Kao i uvek previše razmišljaš, prilazio mu je, noseći u desnoj ruci bocu nekog pića i dve čaše. Da li da kažem dobro jutro, rekao bih da je sunce tek izašlo. Može, može, dobro jutro baš lepo zvuči. Nego Pisac, otkud ti u mom snu. Pa upravo si mi ukrao nekoliko rečenica iz knjige, greh bi bio da se i ja ne pojavim. Zastao je na trenutak. Da li sam te citirao? Od reči do reči. Odavno mi se nije desilo da neko zna napamet moju knjigu. Pa rekoh, red je da pozdravim čoveka koji sem što zna, istovremeno i sanja moju knjigu. Super, mada šteta što je ovo samo san. Ma snovi su nekad i više nego dobri. Nego – pogledao je u pravcu flaše – Izvini, samo je ovo ostalo u šanku. Martel, sedam godina star. Nekad je bilo boljih pića, ali i ovo će prijati. Spustio je čaše na stenu i nasuo im po više od pola. Da nije malo rano? Nikad nije rano, a i voleo bih da naz...

Lepo mesto. Napokon. Posle svih onih košmara kroz koje je prošao, napokon nešto lepo da sanja. Zamislio se. Sanjam! Da sanjam i svestan sam toga. Mozak mi se još nije skroz isključio. To je i dobro i loše. Nastala je pauza. Obasjavalo ga je sunce. Počeo je da šeta, prelepo jezero. Nekoliko mlađih devojaka je prošlo pored njega. Zakikotale su se i produžile svojim putem. Spustio je pogled, bio je pristojno obučen. Isto kao i juče na poslu. Plava košulja sa ruskom kragnom. Farmerke! Brzo je spustio pogled na šlic, bio je zakopčan. Odahnuo je, dobro je. Pogledao je u pravcu stopala, imao je ganc nove martinke. Konac se žutio, bile su skroz nove, presijavale su se. Pomislio je, otkud mi martinke, nisam ih nosio barem pet ili šest godina. Ma to je skroz dobro, čak nisu ni teške, osećao je da lebdi. Bacio je pogled ponovo u pravcu jezera, zaista je bilo prelepo. Video je pri dnu veliku stenu u obliku kocke, krenuo je da se spušta ka njoj...

     Proveravao je dugmad na svojoj košulji. Na desnom rukavu je bilo zakopčano na drugoj rupici, pomislio je, dobro je. Međutim, na levoj ruci se prešao, ta druga rupica mu je stezala ruku, u stvari stezala je sat, koji je nosio. Otkopčao je dugme i provlačeći ga kroz prvi otvor, napravio je više mesta. Promrdao je ruku i pogledao na svoj sat. Ostalo je još tri minuta do dvadeset časova. Okrenuo se ka velikim staklenim vratima, pogledao je u svoj odraz. Pomislio je opa, opa, izgledam ko prokleti tajni agent.      Namestio je kravatu i okrenuo se u pravcu hotelskog parkinga. Tražio je pogledom Vladana, koji inače nije imao običaj da kasni, ali eto danas izgleda da će zakasniti. Njegova ideja je i bila da se zajedno pojave na promociji novog modela automobilske kuće iz Štutgarta. Nije baš bio ljubitelj nemačkih automobila, ali znao je da su nemci široke ruke na ovakvim dešavanjima.        Vrteo je film, realno večeras nije ni im...

     Prošla je pored dečije sobe. Vrata su kao i uvek bila odškrinuta. Provirila je kroz njih. Zaspali su. Lagano je prošla hodnikom i ugasila svetlo. Ušla je u spavaću sobu i umorno sela na ivicu bračnog kreveta. Uzela je mleko za telo i krenula da maže ruke. Lagano je prelazila i sve do svojih tankih laktova je ostavljala trag mleka, koje je koža brzo upijala. Pogledala je dlanove i shvatila je da joj ostalo još dosta mleka na njima, zavukla ih je ispod spavačice i lagano namazala stomak.      Iako i dalje skoro neprimetan, osećala je kako iz dana u dan i iz godine u godinu sve više raste. Plašila se starosti, trideset i deveta godina, još četiri meseca i ulazila je u petu deceniju života. Svoju majku je prezirala u tim godinama, smatrala je da joj je to doba daleko, a eto bila je godina kao nekad njena majka, baka.      Pogledala je na sat. Bilo je blizu ponoći. Suprug je započeo drugu smenu pre nekoliko sati. Još jedna noć prospavana u...