Vladan ga je prihvatio rukom za desno rame i krenuli su da se probijaju kroz gužvu svečanog hotelskog hola. Mnoštvo zvanica. Svi nešto kao važni. Prazne priče o tehničkim mogućnostima, karakteristikama, ekologiji i euro normama. Kroz žamor su se čula najrazličitija tumačenja uvođenja elektromotora, prirodna ili eko koža, ajde, mada najinteresantniji su bili oni, koje je fascinirala jačina sijalica koje su osvetljavale ovo veliko i luksuzno zdanje.
Vladan ga je gurao i provlačio sve dok nisu stigli do ogromne banket sale. Prolazili su preko plesnog podijuma, i prešavši ga uputili se ka srebrnom kabrioletu. Hostesa je sedela u njemu i svakom se pojedinačno i podjednako smeškala. Ponovo ga je povukao za ruku i rekao - Sedi ovde, ovo su naša mesta. Odmah smo do stola od budžovana iz moje firme.
Posadio ga je na stolicu, a onda hitro mahnuo rukom i pokazao mu prstima, samo dva minuta. Zbrisao je i ostavio ga u gomili ljudi, ali ipak samog. Prešao je pogledom po sali, razni, kako bi rekao, da razni ljudi, gledao je njihove fizionomije, bili su mu slični, ali ipak nekako i različiti. Nekoliko ljudi je već sedelo za stolom, pričali su međusobno. Nije ih poznavao, pretpostavljao je da su Vladanove kolege, prijatelji, ko će ga znati. Ovaj je tako brzo odmaglio da nije imao vremena ni kurtoazno da ih upozna. Taj minut je tako sporo prolazio, a tek, kad je ušao u drugi, imao je osećaj da neko namerno usporava kazaljku na satu.
Odjednom je osetio Vladanove ruke na svojim ramenima. Okrenuo se i pogledao u njegovom pravcu. Ovaj je imao razvučen osmeh i brzo mu je predstavio svoju večerašnju pratilju.
Da te upoznam, ovo je Marina. Marina, imam čast da te upoznam sa jednim pravim i uz to živim književnikom.
Nežno mu je pružila ruku. Gledala je u njegovom pravcu, iz malih zelenkastih očiju se video ispitivački pogled. Ocenjivala ga je, da li je zaista pisac, ili je Vladan ponovo preterivao. Osetio je o čemu razmišlja. Prekinuo je njene misli i rekao - Vladan uvek govori istinu, zaista prelepo izgledate. Zarumenela se, ali to je bio jedini način da joj pomogne da ga ne procenjuje previše.
- Oh, hvala vam, nisam znala da me je uopšte spominjao.
- Moj drugar je sramežljiv, ali i iskren - razvukao je osmeh gledajući druga kako iz ladno bele, prelazi u crvenu fazu lica.
- Naravno da sam iskren, to mi je i srednje ime. Nego, pisac da te upoznam, ovo je Sanja, Marinina i moja koleginica. Ona će biti za istim stolom sa nama. Marina i ja smo ti sa desne strane, Sanja, biće odmah, tu pored tebe, to je okej?
Da, da, naravno, svakako - pogledao je u dosta izražajnije lice devojke, koja je prilično nepoverljivo gledala u njegovom pravcu.
On je tek sad shvatio da se nalazi na dvostrukom sastanku. Bio je siguran da jedini nije znao za to. Sanja ga je gledala, učinilo mu se da je bila svesna da on nije imao pojma o Vladanovoj navlakuši. Osećao je da joj je neprijatno. Nasmešio se i privukavši stolicu pomogao joj je da sedne.
- I batice šta kažeš, glamurozno, zar ne? Ni ne možeš zamisliti šta smo sve morali da uradimo da bi ovo ovako izgledalo.
- Da, da, vrlo elegantno. Dosta ste novca uložili. Siguran sam da će vam prodaja skočiti nakon ove večeri.
- Moguće, moguće, nadamo se. Nego znaš i Sanja je neka vrsta pisca, siguran sam da imate mnogo zajedničkih tema za razgovor.
- Pogledao je u pravcu svoje večerašnje pratilje. Sekla je pogledom svog kolegu, dok se ovaj kliberio. Tek kad je spustila pogled ka njemu, shvatila je da je posmatra. Bio mu je simpatičan taj trenutak, te jedne milisekunde, od zgromiću te, do šta mi se to večeras dešava.
- Batice, Marina i ja moramo da dočekamo još neke goste, a vas dvoje, eto vremena da se upoznate. Brzo ćemo.
Šmugnuli su. Ostavili su ih same. Aj dobro, nisu bili sami, dvoje ih je, ali dva stranca. Oboje su osećali neprijatnost. Pogledao je u njenom pravcu. Vrlo simpatična, pa rekao bi blizu, skoro tridesetogodišnjakinja. Sem što je osećao neprijatnost u njenom stavu, sedenju, rekao bi naizgled prijatna devojka, ženica, da što da ne. Lepo nenapadno obučena, blaga šminka. Znala je da večeras treba nekog da upozna, ali za razliku od Vladanove pratilje, tome nije pridavala veliku bitnost. U trenutku je pomislio, možda je došla preko svoje volje, da li je on njen teret da bi se drugarica pojavila. Tek sad je shvatio da je njegov stajling, ala prokleti tajni agent malo i neumesan. Da li se obrukao dolazeći ovako obučen, mada Vladan mu je rekao obuci se najelegantnije što možeš, ipak ovo je gala večera. Ma ko će ga znati...
Neprijatnu tišinu je ona prekinula. - Uvek napravi ovakvu zbrku. Nešto zakuva i pobegne.
- Ma, navikao sam, mada odavno mi nije ovako nešto uradio.
- Da te ostavi samog sa nepoznatom ženskom osobom i da pobegne u nepoznatom pravcu.
Nasmejao se, dopalo mu se to što je rekla. Osetio je ironiju u njenom glasu. Da i glas, bio je topao, mekan, imao je neku dozu sigurnosti u sebe i reči koje izgovara - Pa blizu istine...
- Nego, da li si ti stvarno pisac. Zamlaćuje Marinu već mesecima sa tobom. Kad bi ga neko čuo pomislio bi da te nabacuje njoj, a ne da je želi za sebe. Jedva da sam pronašla tek nekoliko objava o tebi.
Razvukao je osmeh, a njen pogled je napravio blagi gard, shvativši da mu je upravo priznala da je istraživala na netu o njemu.
- Piskaram po nešto, nažalost većini ljudi to nije zanimljivo, tako da me nema, baš, puno u vestima. Hvala što si jedna od retkih, koje su se zainteresovale za mene.
- Htela sam da vidim da li zaista postojiš, ništa drugo. - rekla je ipak i ona se nasmešivši.
- Ma naravno, da nisam još jedno mitsko biće iz njegove mašte.
- Upravo tako, ipak ga ti bolje poznaješ, znaš šta možeš očekivati.
- Ipak na moju žalost blizu sam mitskog bića. Nadao sam se da ću biti ipak malo poznatiji.
- Koliko poznatiji? - počela je već opuštenije da priča.
- Pa, hajde de, na primer Aleksandar Dima, tvorac grofa Monte Krista.
- Dobro znam ko je on, ali ipak sam veći fan Crne lale, Grof je nekako previše poznat, malo i precenjen, zar ne?
- Pa, da, možda. Kažeš Crna lala, odličan izbor. Malo neočekivan, ali da, moram se složiti sa tobom.
Vladan je zaseo za stolicu. Držao je svoju pratilju za ruku. Pogledao je u pravcu svojih prijatelja.
- Batice, da li si ti to uspeo da započneš razgovor sa našim mrgudom iz kancelarije.
- Nisi zanimljiv - odbrusila mu je.
- Nisam zanimljiv poput mog prijatelja, čuvenog književnika.
- Prekinuo si nas, to je nepristojno.
- O, pardon, madam.
- Da, Crna lala - nastavila je - pravo remek delo, a ipak nije toliko komercijalno. Okrenula se u njegovom pravcu - sve što radimo je nekako previše, preterano, čak i Vladanova razdraganost. Znaš, pozvala ga je da se približi - Da nije ovako preteran, Marina bi ga mnogo manje maltretirala, mnogo ranije bi mu se predala.
- Znači muškarac mora biti malo manje napadan. Ali kako onda da ti stavi do znanja da mu se dopadaš.
- Postoji ta granica gde žena zna. Oseti se.
- I kad osetiš, šta onda radiš?
- Razmišljam da li da dam šansu ili ne.
- Bude li kad komplikovano? - prilično je ozbiljno pitao.
- Uvek je komplikovano - nasmejala se - Znaš večeras sam bar deset puta odlučila da ne dođem na promociju.
- Zbog mene?
- Između ostalog. Mada, znaš najgore je dođi na promociju automobila koji vredi kao tvojih deset godišnjih plata i da se kao i svi - pokazala je rukom preko sale - ostali pretvaraš da ćeš ga kupiti. Naše mušterije ne dolaze na ovakva okupljanja, oni uplate sredstva i ne dolaze ni u prodajni salon, već im se automobili dovoze kućama.
- I šta sad, da li si pogrešila?
- Pa simpatičan si u tom prokleti tajni agent odelu.
Razvukao je osmeh, prvo je saznao da voli Aleksandra Dimu, ali je mnogo veće iznenađenje bilo da voli i Houru, još i njegovu himnu. - Nismo svi rođeni da budemo heroji ulice, zar ne?
- Da, mada znaš i to bi u jednom trenutku bilo dosadno i naporno - nasmejala se i napravila kratku pauzu. Prošla je rukom kroz kosu, pa dodala - Da li si ti pogrešio što si večeras došao? - sad već sa malo manje sigurnosti je pitala.
Još malo joj se približio - Iskreno, ne. Drago mi je što sam došao.
- Kad sam te videla sa Vladanom, u jednom trenutku nisam želela prići stolu. Htela sam pobeći.
- To je taj prvi utisak koji ostavljam na žene. Šta ćeš, neki se rode sa tim - ponovo se nasmejao.
- Ne, ne, zbog tebe, zbog mene.
- Hvala što ipak nisi pobegla. Znaš bilo bi mi dosadno sa njim - pokazao je prstom na prijatelja - a i ne volim baš vašeg proizvođača automobila.
- Ne volim ga ni ja, ali dok plaćaju, dobro je.
Počela su da se gase svetla, to je značilo da će promocija novog modela fabrike iz Štutgarta vrlo brzo početi. Primakla mu se još malo. Osetio je njen dah kako mu se približava. Tiho mu se obratila - Još jedno pitanje.
- Koliko god treba.
- Da li voliš džez?
- Pa, između ostalog, da. Što?
- Na dvadesetak minuta hoda je lep džez klub. Volela bih da nastavimo razgovor na nekom mirnijem, lepšem mestu.
- Rekao bih da sam prikladno obučen, zar ne - i dalje se smeškao.
- Samo skini kravatu i uklopićeš se. Sviraju Bosa Novu, taman smo u elementu.
- Hmmm, da li svira Čarli Parker?
- Ti znaš...
- Pa naravno, možeš li manje očekivati od jednog pisca.
- Da, i ja i moja sumnjičavost, nego, hajdemo, pre nego što nas zarobe na dva sata.
Ustali su od stola. Vladan je zabezeknuto gledao u njihovom pravcu. Upoznao ih je pre deset minuta. Neuspešni i lenji pisac i dežurni mrgud iz kancelarije. Da li je realno, a onda se okrenuo ka svojoj pratilji - Vidiš, rekoh ti da sam Kupidon, spajam nespojivo.
- Vladane, hvala na pozivu, Marina, nadam se da ćemo imati prilike da se bolje upoznamo. Zar ne Vladane?
- Batice, tako je, tako je, vidimo se u četvoro, zar ne. Da i Sanjice, nemoj da radiš ništa što ja ne bi - namignuo joj je.
Uzvratila mu je pogled, bio je mnogo blaži nego prvi put. Uhvatila je svog pratioca ispod ruke i krenuli su napolje.
On je pogledao u ogromno ogledalo, lepo su izgledali tako zajedno. Skinuo je kravatu i pogledao u njenom pravcu. Uzela ju je i lagano sklupčavši ubacila u svoju torbicu. Uhvatila ga je za ruku, osetio je njenu toplinu. Prijalo mu je.