Nova knjiga - Čarli Parker svira bosa novu i priče o tri pisca

Među šesnaest priča, koliko ih se nalazi u ovoj zbirci, sabralo se mnoštvo detalja koji se, koliko god da se rasipaju u svojoj razuđenosti, ujedno i spajaju u celinu savremenog života prestonice. U njima žive obični, urbani ljudi, od kojih se neki provlače kroz više priča, balansirajući na tankom žiletu sreće i tuge, prošlosti i budućnosti, podsvesti i svesti, smisla i besmisla, u večitoj potrazi za ljubavlju i receptom kako da im ona ne izmakne. Ova knjiga se, po svemu sudeći, može čitati i kao odraz našeg vremena, naših nada, strahova i stremljenja – jer daje sliku, ali i priliku nama samima u beskrajnom lavirintu želja i mogućnosti sa kojima se budimo i ležemo, u kolotečini dana koju zovemo život.

Priče iz ove zbirke mogle bi se posmatrati i kroz nekoliko žanrova, pri čemu prednjače psihološki, a zatim i ljubavni motivi. U neku ruku, svaka priča mogla bi se podvesti pod psihološku, ali su najupadljivije one u kojima se kroz snove potkradaju najdublje želje, nade, strahovi i nesigurnosti. Tri priče donose i tri velikana srpske književnosti – Srđana Valjarevića, Miloša Crnjanskog i Ivu Andrića – nagoveštavajući snove jednog pisca i njegovu želju da se, možda i sasvim realno, sa njima izjednači. Oni, sa svoje strane, pomažu likovima da oslušnu sopstvenu dušu i preispitaju odluke koje su doneli. Svaki od tih snova nosi duboku čežnju za onim najboljim u njima samima, onim što u stvarnosti retko dosegnu, pa barem u snovima mogu biti hrabri, galantni, originalni i rečiti.

Psihološki motivi neodvojivi su od svake priče, naročito u postmodernističkom fokusu na unutrašnji svet pojedinca. U njemu se oseća grčevita potraga za mestom u otuđenom svetu današnjice. Likovi su sami kovači svoje sudbine i sopstvenih nesavršenstava; ma koliko da deluju hladno i stabilno, u sebi skrivaju neodlučnosti, nespretnosti, traume, zablude i komplekse. Koračajući čvrsto kroz svakodnevicu, prošlost im često topi asfalt pod nogama, donoseći dah starih ljubavi – tek da ih podseti da su nekada imali nešto što su voleli i što im je iskliznulo iz ruku, uz iluziju da bi im život, da su to zadržali, bio lepši i dragoceniji.

U toj anatomiji ličnih nesigurnosti, posebno se izdvaja ljubavna priča Pešačko ostrvo i još ponešto, u kojoj se, iz ugla sveznajućeg pripovedača koji zalazi u misli mladića i žene koji su nekada bili par, jasno vidi raskorak između spoljnog ponašanja i unutrašnjih emocija. Taj raspon menja perspektivu svega što smo mislili da znamo – o drugima, o ljubavi, o životu – i pokazuje koliko je naše znanje, naročito o emocijama onih koje volimo, krhko i nepotpuno.

Iako sve priče, kao i većina kratkih, imaju radnju u sadašnjosti iz koje se vraćaju u prošlost da bi objasnile odluke i postupke likova, jedna se izdvaja po tome što obuhvata ceo životni raspon. To je ujedno i najduža i najlepša priča zbirke – Čuvar vrata. Podeljena, uslovno rečeno, na tri dela – detinjstvo obeleženo bolešću, mladost kroz težak porođaj i starost koja donosi smrt – ona predstavlja tri ključna trenutka u životu jedne žene. Autor ih povezuje pojavom tajanstvenog lika koji donosi spokoj, oslobađa od straha i najavljuje večnu sreću. Bog lično. Religijska tema ovde se, prvi i jedini put u zbirci, uvodi nenametljivo, ali upečatljivo – kako se i može očekivati od jednog autora koji je i sam teolog.

Umesto uvoda

Zovem se Marko Mil Popović. Odmah bih pojasnio moje srednje ime, tj. Mil. Pre svega, u svetu književnosti i pisane reči postoji dosta Marka Popovića, tako da, sem mene, još trojica se bave pisanjem, plus do pre par godina najpoznatiji Marko Popović bio je naš čuveni arheolog. Da, i sa njim su me mešali. Ovako, Mil dobro zvuči, mada se u Google pretragama ponekad kao Marko Mil Popović pojavi i Marko Miljanov Popović, što realno i godi. Da, Mil je inače delimično vezano za moje porodično nasleđe i imena u mojoj porodici, a delimično zaista ima i umetnički prizvuk, zvuči anglikanski, poput Džona Stjuarta Mila. Tako da, ja sam Marko Mil Popović i dobrodošli na moj blog. Da, bar jedna rečenica i o blogu. Planiram na njemu da vas upoznam sa nekim novim pričama i da polako spremam neku novu zbirku, a u trenucima kreativne dokolice predstaviću vam i pojedine isečke iz mojih romana i već napisanih priča. ...

Topla noć beogradska

Imao je osećaj da je ponovo lagao. Nije bilo namerno, jednostavno desilo se. Nije sad baš bila griža savesti, ali mogao je biti iskreniji. Ustao je iz kreveta i otišao na terasu. U neka ranija i sretnija vremena zapalio bi cigaru, ali nisu mu mnogo falile, jednostavno samo je duboko uzdahnuo i gledao u pravcu reke. Svetla velegrada su se ogledala u reci, a on je i dalje razmišljao da li je bio samo neiskren ili je bio lažov. Zašto je morao da kaže da mu se dopada njen tekst i zašto joj je rekao da ga slobodno objavi. Znao je da je to težak bofl, ali kako joj reći da je netalentovana. U tom prvom trenutku mu je izgledalo mnogo lakše, praktičnije da ne koristi energiju na razmišljanje i slaganje misli koje bi bile adekvatne, iskrene i možda bolne. Udahnuo je duboko i dok je izdisaj uzlazio iz njegovih pluća, prelazeći preko resice i izlazeći kroz usta začuo je dubok gromki glas. Pretoplo je noćas u Beogradu! Okrenuo se prema pravcu odakle je d...

U šetnji sa piscem, treći deo

Primetila je da gazi tucanikom. Držao ju je pod rukom, osećala je miris njegovog parfema. Gledala ga je, zaista odavno nije uživala u muškom društvu. Međutim vrzmalo joj se u glavi zašto je posle toliko godina ponovo na Kosančićevom vencu i zašto pod rukom drži Miloša Crnjanskog. Mlada damo, ti dobro znaš ko je voleo da šeta Kosančićevim vencem i ko je voleo da čita, to nisam ja rekao, već citiram njega, najvećeg Miloša Crnjanskog. Gledala ga je, bilo ju je po malo sramota. Bila je svesna s kim je ovde dolazila, ali sve se nadala da to nije istina. - Pa znam, ali ipak, bilo mi je malo glupo. Nikad nemoj da ti bude glupo. Ne smeta što sam prešao na ti. Ne, ne, ne, nikako, ali da li ja smem. Jesam, kako je on voleo da kaže najveći, ali prelepe žene uvek mogu da budu na ti sa mnom, čak, neophodno je. Kod Hiperborejaca, pa da, tako elegantno ste u Rimu izgledali. Zašto nismo u Rimu? Tvoj je san, ti si htela da budeš ovde. Ali nisam ovde bila deset...

Topla noć beogradska 3. deo

Otpio je veliki gutljaj piva, ponovo mu je zafalila cigara, valjda mu je i dim iz lule otvorio apetit za duvanom. Baš mu je falilo da duboko udahne neku finu aromatičnu cigaru i da je propusti kroz nozdrve, pomislio je uh, kako bi to bilo lepo. Ponovo je uputio svoj pogled ka reci i svetlima koja su se prelamala u njoj, bio je u pravu ovaj gorostas sa Grenlanda, imao je Beograd svojih čari. Eto baš večeras nikad nije bio lepši, mada i ovo pivo koje je uzeo je doprinosilo toj slatkoj maloj čari koja se rađala u njegovim mislima. Taksi je stao ispred njegove zgrade. Iz njega su polako izlazili momak i devojka, ljubili su se i nisu obraćali previše pažnje da li ih neko gleda ili ne. To mu je čak pomalo bilo i slatko, setio se sebe kakav je nekad bio. Njih dvoje su brzo ušli u susedni ulaz i nestali u tami hodnika, dok je dizel motor taksija ravnomerno brundao i nestajao iza kružnog toka. Kako se buka pojavila, tako je jednostavno i brzo nestala, ponovo...

Topla noć beogradska 2. deo

Ma bar je grad lep, možda malo prljav, ali lep. Većini stranaca se dopadne Beograd, ali mi koji ovde živimo nemamo baš neko lepo mišljenje o našem gradu – rekao je pokušavajući da ga nadglasa. Meni je lepa ova vaša gužva, užurbanost. Viđam baš puno ljudi, znaš kod nas na Grenlandu nekad danima i nedeljama ne vidim ni drugog medveda, a ni čoveka. Uželim se čuti tuđu riku ili ljudsku viku. Samo tišina, znaš to je nekad nepodnošljivo, nepregledna belina i bučna tišina. Nego brate, pošto obojica ne možemo da zaspimo da li si za jedno pivo, bar malo da se razladiš – rekao je sa tradicionalnom beogradskom gostoprimljivošću. Dosta sam već popio danas, idi ti samo po njega, ja ću nastaviti da pućkam svoju lulu – povukao je jak dim i zagledao se u daljinu. Dim je lagano izlazio kako iz lule tako i njegovih usta i nestajao u pravcu gradskih ulica. On je za to vreme ušao u svoju spavaću sobu, prošao kroz nju, ušao u mali uzani hodnik i iz njega sti...

Marko Mil Popović

Search This Blog