Čuo je škripu guma. Do sada nije obraćao pažnju na saobraćaj koji je tekao glavnom ulicom, samo je piljio u semafor i čekao da se upali zeleno svetlo za pešake. Okrenuo se i video golobradog mladića kako pokušava da ubaci brzinu u rikverc i da auto koji je proklizao do pešačkog prelaza, da vrati metar, metar i po unazad. U tom trenutku se upalilo zeleno svetlo, taman kad je pomislio da krene, osetio je nečiju ruku na ramenu. To je bio kolega sa prethodnog posla. Nasmejali su se jedno drugom i u prolazu ovaj ga je pitao kako si, šta ima novo. Uspeli su da prozbore nekoliko rečenica i brzinski su pokušali da se vrate na svoje zamišljene maršrute.
Mahnuo mu je i krenuo. Na žalost tih nekoliko banalnih i ne baš smislenih reči i rečenica ga je usporilo. Dok je prelazio deo ulice sa strane na kojoj se nalazio, već je krenulo da se pali zeleno svetlo za vozila, dok se ono drugo manje za pešake uveliko crvenilo. Stao je na polovini ulice, na pešačkom ostrvu, gledajući naredne tri trake za vozila, koje su vodile u suprotnom pravcu. Dok je on čekao, čuo je automobilske sirene, video je sa druge strane ulice žensku siluetu kako brzo trči, da bi i ona stigla na bezbednu, ničiju zemlju između dva smera ove guste i prometne ulice.
Dok je dotrčavala, on je ostao zabezeknut. U njemu su se mešala, ne bolje je reći bućkala osećanja iznenađenosti, čežnje, mržnje, sreće, čega još. Gledao je u njenom pravcu. Nije ga videla, možda ga nije primetila, prepoznala, ipak prošlo je pet, ne pet, možda sedam, osam godina od kad su se videli. Ponovo je pogledao u njenom pravcu, morao se uveriti da je to ona. Već nekoliko puta mu se dešavalo da od neke druge žene pomisli da je to ona. Na kraju bi ipak bilo samo da mu se učinilo, da je želeo da je vidi, a u stvari to bi bila neka druga ženska osoba. Nekad čak ne bi ni ličila na nju, nego samo taj trenutak uobrazilje i želje, ko će ga znati. Uspravio je pogled, jeste bila ona, sad je već dugo promatrao njeno lice. Osetila je, okrenula se ka njemu.
Kasnila je. Istrčala je sa posla na samo pet minuta da bi podigla novac. Na žalost glupi bankomat je progutao njenu karticu. Morala je da uđe u ekspozituru i da se objašnjava sa radnikom obezbeđenja šta se desilo. Tih nekoliko minuta joj je trajalo poput večnosti. Tek kad se pojavio službenik sa ključem za bankomat mogla je da odahne. Međutim, izgubila je tih desetak minuta. Za to vreme drugarica je sedela u njenoj kancelariji i čekala tih nekoliko hiljada dinara, da ih pozajmi do prvog.
Ona i nije bila toliko bitna, na žalost kasnila je i na sastanak, koji joj je drugarica u suzama odložila prvo na pet minuta, pa na desetak izgubljenih u banci i bar još toliko u odlasku i dolasku na posao.
Izjurila je iz banke i krenula ka prvom pešačkom prelazu. Videla je da se pali crveno svetlo, ali je potrčala da bi stigla bar do polovine ove prometne ulice. Pomislila je, ukoliko bi imala sreće, možda bi mogla da se provuče i do druge polovine, svakako bi bila bliža svojoj kancelariji. Dok je pretrčavala, začule su se automobilske sirene, čak i jedna sočna psovka, ali nije se dala pokolebati.
Dok je trčala iz suprotnog smera sve je bolje mogla videti njegovo zbunjeno lice. Stala je na pešačkom ostrvu i ukopavši se u mestu zurila je u semafor s druge strane ulice. Osećala je njegov ispitivački pogled na svom levom obrazu. Zašto prokleti semafor ne menja boju. Pobogu, zar nakon svog današnjeg sranja još i on. Šta da radi, ne sme da ispadne da se pravi da ga nije videla, ispalo bi da ne sme da ga pogleda, kao da je ona za nešto kriva. Naravno da nije bila, sve drugarice su joj tako rekle. Da, on je ispao, on je, on je, šta on. Da, on je trebao da ima više razumevanja za nju, da tako je. Shvatila je da bi bilo glupo da ga izignoriše, ispala bi seljanka, a to ne bi želela da misli o njoj.
Okrenula se - Zdravo, baš dugo se nismo videli!
I dalje je zabezeknuto gledao u njenom pravcu, sve ove godine se nadao da će se nekako ipak i sresti, možda i pomiriti, a sad odjednom sreli su se i šta sad - Baš dugo se nismo videli. Kad sam video žensku osobu da pretrčava ulicu, mogao sam pretpostaviti da si to ti u pitanju.
- Znao si da sam ja i nakon toliko vremena.
- Logično je, mada zaista nakon toliko godina. - Zastao je, zažmirkao je par puta - Otkud ti ovde, ne bih te očekivao sa ove strane mosta.
- Odavno sam sa poslom u starom delu grada. Inače živim i dalje na istoj adresi. Ugrizla se za jezik, zašto je morala da mu kaže gde živi - Ti, šta ima novog kod tebe.
- Uhhh, kad se sretnemo ovako i nakon toliko godina, mnogo toga, a u suštini ne menja se skoro ništa.
- Da li si na kraju otišao na Himalaje?
- Bio, ali pre pet, šest godina. Davno je to bilo - nasmejao se - pogledao je na semafor - Zeleno je, hoćemo li?
Zbunila se, naljutila se na sebe, trebalo je on da bude zbunjen. Da li je on to tera. Pogledala ga je, pogledala u zeleno svetlo na semaforu, ponovo okrenula pogled ka njemu. - Da, zeleno, drago mi je što sam te videla. Videćemo se.
- Da, da, videćemo se!
- Krenuli su svako na svoju stranu. Osećao se prilično izmoreno. Šta mu se upravo dogodilo. Kako je od svih dana, baš danas naleteo na nju. Taman je prestao da misli o njoj. Dobro ne baš skroz, ali mnogo ređe nego ranije. I to je bio napredak, zar ne. Da li će sad ponovo da misli o njoj svaki dan. U glavi je je čuo glasno i dugo i to ne malo, nego veliko A sa znakom uzvika, koje mu je udaralo o zidove i malog i velikog mozga. Kakav dan, tek je krenuo, a već mu je preseo. Mada lepa je, možda i lepša nego što je bila, ili što je se on seća. Onako malecka, mršava sa svojom kovrdžavom kosom, ipak rekao bi da ju je pomalo ispravljala, nije više imala onakve lokne kao što ih se on sećao. Možda ih se sećao kako je želeo, a ustvari su bile iste kao i ranije. Ma ko će ga znati. Ali što je morao da naleti na nju, to ga je mučilo, baš užas. Skrenuo je ka parku, ulazio je duboko u njega, kad je na klupi video stariju ženu.
- Zete, tačan si, svaka čast. Znala sam da ćeš stići. Bled si nešto - rekla je polu brižno, polu zajedljivo.
Devojčica koja je do tad bila na ljuljašci, sišla je sa nje i potrčala ka njemu. Posle manje od dve sekunde bila mu je u naručju, grlila ga je i ljubila.
Starija gospođa je ustala sa klupe, pružila mu torbicu sa flašicom vode i malom kabanicom, mahnula im je i krenula svojim poslom. To jest drugim poslom, posao bake koji je trajao u periodu od osam do dva se završio i devojčicu je sad preuzimao njen tata. Ionako je tatu više volela. Uhvatila ga je za ruku i krenuli su kroz park i lagano obilazeći zgrade spuštali se ka reci.
Držao je ćerku u ruci, dete je bilo izuzetno srećno i non stop mu je pričala gledajući ga u lice. On je, iako se smeškao, bio čudan, uznemiren, trudio se da se to ne vidi na njegovom licu, ali nije znao koliko mu je to uspevalo.
Pomislio je, što ga je pitala za Himalaje, ko da nije imala šta pametnije da ga pita. Okej, pričao je stalno o njima, okej, bio je tamo, ali i sama je znala da on nije alpinista. Bio je do prvog logora i spustio se nazad, nije nikad ni pričao da će osvajati Mont Everest. Što ga je to baš pitala, posle toliko godina. Mogla je da ga pita da li se oženio, da li ima dece, šta god. Što ga nije pitala upravo to, da li je san o Himalajima jedino što joj je palo na pamet o njemu. Zastao je sa mislima o njoj i okrenuo se ka ćerki. To slatko dete je pričalo ne uzimajući dah i bilo mnogo veselo što je baka otišla i što je ponovo sa tatom. U tom trenutku mu je palo na pamet, pa što bi ga pitala da li se oženio i da li ima porodicu, možda nije imala kad, stajali su manje od pola minuta na semaforu, pa ni on nije pitao nju da li se udala, da li ona ima dece.
Penjala se stepenicama, pored nje su prolazile kolege iz kancelarije. Shvatila je da je sastanak završen. Šef ju je čekao na vratima. Klimao je glavom, znala je da ga je izneverila, slegla je ramenima. Zaustavio ju je na trenutak, šapnuo je da je sve u redu, ali da polugodišnji izveštaj moraju danas da šalju kako znaju i umeju. Klimnula je glavom i rekla da ne brine. Kako su se sreli, tako su se i razišli na stepeništu. Ona se vraćala nazad, dok je on tek sad izlazio iz firme. Ušla je u svoju kancelariju. Prijateljica ju je čekala. Bila je nestrpljiva.
- Da li si uspela da podigneš pare?
- Jedva, koja muka uzeti od banke svojih deset hiljada. Tu su izvoli!
- Hvala ti, rekla je brojeći crvene novčanice. - Tek sad je pogledala u pravcu prijateljice. - Bleda si, šta je bilo?
- Nećeš verovati!
- Kaži?
- Naletela sam na njega.
- Njega?
- Da njega!
- I?
- Šta i?
- Pa I!?
- Ništa.
- Kako ništa, valjda ti se javio.
- Rekao mi je da me je prepoznao.
- Pa i to je previše za jednog muškarca, kako onda možeš reći da je ništa. Da li ste pričali o nečemu?
- Pitala sam ga za Himalaje. Kakva sam ja glupača.
- Što bre za Himalaje, od svih stvari baš to.
- Ma ne znam, bila sam skroz zbunjena. Bila sam nespremna.
- Za šta nespremna?
- Pa za njega!
- Kako se on ponašao?
- Bio je miran i previše staložen.
- To je loše.
- Što sad loše.
- Ne valja kad su muškarci staloženi.
- Što?
- To znači da su nas preboleli.
- Ja sam njega ostavila!
- Da li je baš tako bilo?
- Htela sam pauzu i to je to.
- Ti si htela pauzu, ali on se više nije vraćao.
- Bilo je komplikovano.
- Uvek je bilo komplikovano. Ti si se premišljala, on nije hteo da čeka.
- Barem ti znaš zbog čega je to bilo.
- Naravno da znam, htela si da ga staviš na čekanje, jer si mislila da si zaljubljena u drugog.
- Ali nisam bila.
- Tek kad te je simpatija otkačila prestala si biti, a tad je bilo kasno.
- Misliš da je on znao?
- Muški mozak, ko će ga znati, mada bio je drag i nežan, moguće.
- Zvala sam ga da se pomirimo. On nije hteo.
- Nije hteo da bude druga opcija. To muškarcu najteže pada.
- Ipak misliš da je znao.
- Predosećao možda, ne znam. Izvini, ali moram ove pare da nosim u školu, moram uplatiti ekskurziju.
- Naravno, naravno. Čujemo se večeras.
- Razmisli, pa ćemo pričati. Baš čudno.
Ostala je sama u kancelariji. Duboko i glasno je disala. Bila je uzbuđena. Zašto ga je morala sresti. Za trenutak se isključila, tišina je bila u prvom trenutku relaksirajuća, a onda sve glasnija. Da li je ovaj susret onaj koji je trebao da dogodi toliko godina unazad. Da li ga je ponovo propustila, da li ovaj put treba da bude upornija. Šta da radi, šta da radi. Izvukla je telefon, otključala ga, otvorila imenik i došla do njegovog broja. Odlučila je pozvaće ga.
Čuo je zvonjavu iz svog levog džepa. Ćerkica se okrenula ka njemu i vikala, zvoni, zvoni. Izvukao je telefon, video je dobro poznat broj telefona i još poznatije ime, povukao je zelenu ikonicu u stranu.
- Halo ja sam. Izvini, kad sam te videla, jednostavno nisam te očekivala.
Bio je istovremeno prijatno iznenađen, ali i prilično zabezeknut, osetio je kako mu se otkucaji srca ubrzavaju i kako mu neka vrelina juri kroz glavu.
- Da, maločas na semaforu, baš čudno, zar ne?
- Da li te prekidam u nečemu, možeš li da pričaš?
- Sa ćerkom sam, idemo na obalu.
- Uhhhh - u trenutku se odsekla, sve je očekivala, čak i atomsku bombu, ali da ima dete i da je oženjen, to iako je možda čak i logično, ipak nikako nije očekivala - Da prekinem vezu?
- To uglavnom radi moja bivša žena, ti ako misliš, ne znam, možda ipak ne.
To bivša žena ju je nekako umirilo, čak joj se i glas povratio - Imaš dete?
- Da, ćerku, tri godine. Ti?
- Nemam dece, nisam se udavala. Eto desilo se.
- Šteta, ali siguran sam da ćeš ih imati.
- Što šteta? - prilično odbrambeno je pitala.
- Pa to bi bila lepa deca na majku, zar ne - u sebi je pomislio, dobro je, izvukao sam se.
Levi deo usne joj se razvukao u osmeh, bilo joj je milo - Imamo o puno čemu da pričamo, nakon toliko vremena, zar ne.
- Pa da, mogli bi! Ćerka je samnom danas i sutra, ali posle sam narednih nekoliko dana slobodan. - - Memorisaću broj - bila mu je vrlo prijatla laž - pa kad ti bude odgovaralo pozovi, okej?
- Važi hoću. Pozdravi ćerku. Čujemo se.
Nakon prvog trenutka panike kad ju je sreo bio je prilično zadovoljan. Pozvala ga je, čuvala je njegov broj telefona, kao i on njen, ali ipak ju je morao malo slagati, na toliko je imao prava, a i delovalo je nekako ozbiljno. Posle toliko godina šta može da očekuje od nje. Zvala ga je, to je dobro.
Pomislila je, on je obrisao moj broj telefona, a ja paćenica čuvam ga memorisanog nakon svih ovih godina. Šta li će misliti o meni, nisam to trebala raditi, sad će znati da ga nikad nisam izbrisala iz života, a on se i oženio i dobio dete, a i razveo. Razveo se, pa ipak to i nije tako loše. Smirivala se, pomislila je, prihvatio je poziv iz prve, to je bio dobar znak.