Čuo je škripu guma. Do sada nije obraćao pažnju na saobraćaj koji je tekao glavnom ulicom, samo je piljio u semafor i čekao da se upali zeleno svetlo za pešake. Okrenuo se i video golobradog mladića kako pokušava da ubaci brzinu u rikverc i da auto koji je proklizao do pešačkog prelaza, da vrati metar, metar i po unazad. U tom trenutku se upalilo zeleno svetlo, taman kad je pomislio da krene, osetio je nečiju ruku na ramenu. To je bio kolega sa prethodnog posla. Nasmejali su se jedno drugom i u prolazu ovaj ga je pitao kako si, šta ima novo. Uspeli su da prozbore nekoliko rečenica i brzinski su pokušali da se vrate na svoje zamišljene maršrute.
Mahnuo mu je i krenuo. Na žalost tih nekoliko banalnih i ne baš smislenih reči i rečenica ga je usporilo. Dok je prelazio deo ulice sa strane na kojoj se nalazio, već je krenulo da se pali zeleno svetlo za vozila, dok se ono drugo manje za pešake uveliko crvenilo. Stao je na polovini ulice, na pešačkom ostrvu, gledajući naredne tri trake za vozila, koje su vodile u suprotnom pravcu. Dok je on čekao, čuo je automobilske sirene, video je sa druge strane ulice žensku siluetu kako brzo trči, da bi i ona stigla na bezbednu, ničiju zemlju između dva smera ove guste i prometne ulice.
Dok je dotrčavala, on je ostao zabezeknut. U njemu su se mešala, ne bolje je reći bućkala osećanja iznenađenosti, čežnje, mržnje, sreće, čega još. Gledao je u njenom pravcu. Nije ga videla, možda ga nije primetila, prepoznala, ipak prošlo je pet, ne pet, možda sedam, osam godina od kad su se videli. Ponovo je pogledao u njenom pravcu, morao se uveriti da je to ona. Već nekoliko puta mu se dešavalo da od neke druge žene pomisli da je to ona. Na kraju bi ipak bilo samo da mu se učinilo, da je želeo da je vidi, a u stvari to bi bila neka druga ženska osoba. Nekad čak ne bi ni ličila na nju, nego samo taj trenutak uobrazilje i želje, ko će ga znati. Uspravio je pogled, jeste bila ona, sad je već dugo promatrao njeno lice. Osetila je, okrenula se ka njemu.
Kasnila je. Istrčala je sa posla na samo pet minuta da bi podigla novac. Na žalost glupi bankomat je progutao njenu karticu. Morala je da uđe u ekspozituru i da se objašnjava sa radnikom obezbeđenja šta se desilo. Tih nekoliko minuta joj je trajalo poput večnosti. Tek kad se pojavio službenik sa ključem za bankomat mogla je da odahne. Međutim, izgubila je tih desetak minuta. Za to vreme drugarica je sedela u njenoj kancelariji i čekala tih nekoliko hiljada dinara, da ih pozajmi do prvog.
Ona i nije bila toliko bitna, na žalost kasnila je i na sastanak, koji joj je drugarica u suzama odložila prvo na pet minuta, pa na desetak izgubljenih u banci i bar još toliko u odlasku i dolasku na posao.
Izjurila je iz banke i krenula ka prvom pešačkom prelazu. Videla je da se pali crveno svetlo, ali je potrčala da bi stigla bar do polovine ove prometne ulice. Pomislila je, ukoliko bi imala sreće, možda bi mogla da se provuče i do druge polovine, svakako bi bila bliža svojoj kancelariji. Dok je pretrčavala, začule su se automobilske sirene, čak i jedna sočna psovka, ali nije se dala pokolebati.
Dok je trčala iz suprotnog smera sve je bolje mogla videti njegovo zbunjeno lice. Stala je na pešačkom ostrvu i ukopavši se u mestu zurila je u semafor s druge strane ulice. Osećala je njegov ispitivački pogled na svom levom obrazu. Zašto prokleti semafor ne menja boju. Pobogu, zar nakon svog današnjeg sranja još i on. Šta da radi, ne sme da ispadne da se pravi da ga nije videla, ispalo bi da ne sme da ga pogleda, kao da je ona za nešto kriva. Naravno da nije bila, sve drugarice su joj tako rekle. Da, on je ispao, on je, on je, šta on. Da, on je trebao da ima više razumevanja za nju, da tako je. Shvatila je da bi bilo glupo da ga izignoriše, ispala bi seljanka, a to ne bi želela da misli o njoj.
Okrenula se - Zdravo, baš dugo se nismo videli!
I dalje je zabezeknuto gledao u njenom pravcu, sve ove godine se nadao da će se nekako ipak i sresti, možda i pomiriti, a sad odjednom sreli su se i šta sad.
Baš dugo se nismo videli. Kad sam video žensku osobu da pretrčava ulicu, mogao sam pretpostaviti da si to ti u pitanju.
Znao si da sam ja i nakon toliko vremena.
Logično je, mada zaista nakon toliko godina. - Zastao je, zažmirkao je par puta - Otkud ti ovde, ne bih te očekivao sa ove strane mosta.
Odavno sam sa poslom u starom delu grada. Inače živim i dalje na istoj adresi. - Ugrizla se za jezik. Zašto je morala da mu kaže gde živi. - Ti, šta ima novog kod tebe.
Uhhh, kad se sretnemo ovako i nakon toliko godina, mnogo toga, a u suštini ne menja se skoro ništa.
Da li si na kraju otišao na Himalaje?
Bio, ali pre pet, šest godina. Davno je to bilo - nasmejao se - pogledao je na semafor - Zeleno je, hoćemo li?
Zbunila se, naljutila se na sebe, trebalo je on da bude zbunjen. Da li je on to tera. Pogledala ga je, pogledala u zeleno svetlo na semaforu, ponovo okrenula pogled ka njemu. - Da, zeleno, drago mi je što sam te videla. Videćemo se.
Da, da, videćemo se!