Kao i uvek previše razmišljaš, prilazio mu je, noseći u desnoj ruci bocu nekog pića i dve čaše.
Da li da kažem dobro jutro, rekao bih da je sunce tek izašlo.
Može, može, dobro jutro baš lepo zvuči.
Nego Pisac, otkud ti u mom snu.
Pa upravo si mi ukrao nekoliko rečenica iz knjige, greh bi bio da se i ja ne pojavim.
Zastao je na trenutak. Da li sam te citirao?
Od reči do reči. Odavno mi se nije desilo da neko zna napamet moju knjigu. Pa rekoh, red je da pozdravim čoveka koji sem što zna, istovremeno i sanja moju knjigu.
Super, mada šteta što je ovo samo san.
Ma snovi su nekad i više nego dobri. Nego – pogledao je u pravcu flaše – Izvini, samo je ovo ostalo u šanku. Martel, sedam godina star. Nekad je bilo boljih pića, ali i ovo će prijati.
Spustio je čaše na stenu i nasuo im po više od pola.
Da nije malo rano?
Nikad nije rano, a i voleo bih da nazdravim sa tobom.
Onda hoćemo. Živeli i hvala ti što si došao.
Druže, za tebe, uvek.
Zagledali su se u pravcu jezera. Pisac se mrštio, bilo mu je previše aromatično piće. Međutim, on je uživao. Okrenuo se ka Piscu i pitao kako ti se dopada na Komu?
Eeeee matori, šta da ti kažem, prvi put je uvek najbolje, ali ponekad volim ovako da navratim.
Kako da navratiš?
Pa u snove. Znaš, nisi jedini.
Ali kako znaš da treba da navratiš?
Pa svi vi sanjari me pozovete.
Da li je to naporno?
Bude ponekad, ali i ja se s vremena na vreme obradujem, volim kad me pozovete.
Pisac, aj živeli. Nego, još jednom izvini, ali moram da te pitam.
Pitanje je, kad će nova knjiga. A? – namignuo mu je.
Pa da, kako si znao.
Svi me to pitate, a ja uvek isto, ma biće, pišem nešto – zastao je i nasmejao se – Bez brige, biće. Nego, hoćeš li na doručak samnom. Većina hoće. Odličnu klopu prave.
Stvarno, možeš da me ubaciš?
Ma naravno, samo kažem da si kolega iz Srbije. Stranci su to, imaju da se oduševe.
Onda hoću. Hajdemo!
Pokušao je da ustane, ali nije mogao. Leva noga ga nije slušala. Nikako, ni makac. Pomislio je, šta je sad ovo. Okrenuo se ka Piscu, ovaj ga je gledao i čekao. Nad vodom se pojavila neka čudna izmaglica, više nije mogao da vidi jezero.
Otvorio je oči. Osetio je da mu je noga utrnula. E bedak, mogao sam otići na doručak sa Srđanom Valjarevićem u Rokfelerovu vilu. Baš bezveze.
Ustao je. Uhvatio je nogu rukama i masirao. Vraćala mu se cirkulacija. Pogledao je na sat, bilo je tek pola tri. Osetio je da mu je bešika puna, zato je i sanjao vodu. Ide da je isprazni. Ponovo je pomislio, baš bedak, mada mnogo dobar san.