Skip to main content

Klupa, devojka, ispit i tetrapak, prvi deo

Prolećni Beograd

Još jedan sunčani aprilski dan. Pupoljci su postajali predivni cvetovi. Zelenilo lišća i trave je prekrivalo sivilo grada. Istovremeno se budio život, koji se posle duge i hladne zime, kao sveža krv u čoveku rasprostirao u najskrivenije delove grada. Dolazak proleća se primećivao i u njegovoj kancelariji.

Pomislio je u sebi, stoj, stoj! Šta to radiš čoveče, da nisi kojim slučajem krenuo da pišeš ljubavnu priču. Nasmejao se sam sebi. Kako je uopšte uspelo da mu padne na pamet tako nešto besmisleno, pa još sa naglaskom na jedan sunčan aprilski dan. Ma bio bi maestralan pisac ljubića. Da, da, samo mu je još to trebalo u životu.

Sa radija se čuo piskavi glasić neke nesrećnice, koju su slagali da ima talenta. Oni koji bi želeli da je odvuku u krevet, bi rekli čak i anđeoski glas. Laž je najubojitije oružje, tako najlakše dođeš do nečijeg, ajde da ne bude prost srca, bilo muškog ili ženskog. Nije imao ništa protiv toga, ali ne možete zamisliti koliko je nesrećna nova nada pop scene bila piskutava. Piskutava! Da li je to dobar izraz? Vrlo moguće, mada ne deluje baš književnički.

Bogu hvala završilo se, a onda je čuo prvih nekoliko akorda sledeće numere. Naglo je pojačana muzika. Znao je da se Petar, njegov stariji kolega i dalje loži na rokenrol. Okrenuo se u njegovom pravcu i video je Petra da poput svakog matorca mlatara rukama i promuklo peva: “Vidiš da eeeeeee, pravim budalu od sebe”.

Počeo je da se smeje, a uz glasno pljeskanje, pridružile su mu se i koleginice. One su vredno prale svoje biljke, takođe ih pripremajući za kako mu pre samo nekoliko trenutaka pade na pamet, još jedan lep aprilski dan. Mada, možda sunčani, ko će ga znati, već mu je lagano čilelo iz glave.

Petar mu je prišao. Naslonili su se na sims. Udisali su ipak bi smeo da kaže prijatan i svež beogradski vazduh. Čulo se brujanje trola, koje su završavale svoj krug oko Studentskog trga i poput stamenih i depresivnih portira ispraćale jedne koji su izlazili i sa dužnim poštovanjem prihvatale nove putnike, koji su lagano i ćutke ulazili i zauzimali svoja mesta.

U moru ljudi koji su žurno koračali i isto tako nestajali u Studentskom parku, prva klupa s leve strane, svako jutro u deset časova bila je zauzeta.

Roditelji su trčali za svojom nestašnom decom, koja su se radovala čaroliji prolećnih dana. Isto tako penzioneri sa svojim kučićima su grabili toplinu tek probuđenog parka. Čak i zaljubljeni parovi koji su navraćali, ali prva klupa sa leve strane bila je rezervisana za devojku, koja je već danima tu sedela. Najtopliji sunčevi zraci bi joj baš u tim trenucima na vrhovima prstiju dolazili i ona je bila svesna toga. Mali tamno zeleni ranac sa desne strane, tetrapak od soka sa leve, knjiga sa sivkastim koricama u rukama i mirnoća njenog lica. Ne bi mogao sa sigurnošću da je opiše kako izgleda, svakako lepo lice, možda malo svetlije zbog dugih ledenih zimskih dana. Naravno, ako daljina simsa kancelarijskog prozora nije previše lagala.

Već celu nedelju, dan za danom, uz miris filter kafe je čekao da ta interesantna devojka se pojavi i ulepša još jedan sunčani aprilski dan.

Počeo je da shvata razlog romantične patetike, koja ga je izgleda obuzimala i taj sunčani aprilski dan.

Mališa da li je naša tajanstvena dama stigla na vreme – upitala ga je Ljilja, dok je prekucavala spis koji je jutros dobila.

Tu je, ona nikad ne kasni. Ljiljo, zamolio bi te da me ne zoveš mališa, bar ne dok uživam u pogledu – prilično smireno je rekao.

Simpatična je, zar ne – ubacio se Petar sa iskustvom u glasu, preko kog je prelazio dim jeftine cigarete.

Da, da tu si u pravu – odgovorio je polako pomerajući ruke sa simsa.

Nego mališa, ti mladu damu samo osmatraš ili planiraš, bar, do sledećeg proleća da pružiš sebi šansu da se upoznaš sa njom.

Možda, možda – odgovorio je lenjo i to Petrovo mališa nekako je prećutao.

Ja sam najozbiljniji – Petar je utišao glas – ugrabi priliku dok možeš, ako to ne učiniš kajaćeš se. Imaš šansu, da nekog čeka, već bi odavno došao, ovako već danima je sama. Veruj matorom liscu, ‘ajde mališa.

Šta da kažem, ono kao, već danima te gledam i to je to. A šta ako je brucoškinja, pa je klinka od devetnaest godina?

Ne zezaj, i ti si ovde pripravnik, dvadesetpet nikad nije mnogo. Teško da iko može da bude mlađi od tebe. Nego uzimaj kaput i briši napolje, o posledicama misli sutra, prekosutra, ko zna – rekao je kroz smeh matori lisac.

Nastaviće se

Popular posts from this blog

U potrazi za Riberom - 3.

  Naišao je prevoz. Dugački autobus je bio prilično prazan i sem njega ušla su još dva putnika. Dvoje srednjoškolaca, koji su delili slušalice od mobilnog telefona. Išli su pribijeno, jedno uz drugo i nisu mnogo marili za druge ljude. Dobro ih je osmotrio, devojka je imala neke čudne cipele ili možda patike sa velikim platformama. Momak u starkama i dalje je bio prilično viši od nje, tako da je sve vreme bio nagnut nad njom, da joj slušalica ne bi ispadala iz uveta. Naravno to je koristio da bi se saginjao i ljubio je, ona se cerekala, nekad uzvraćajući, a nekad koketno, odbijajući ga. Seo je u prednji deo autobusa, sa desne strane, na duplo sedište. Ispred njega su bile dve starije žene, nasuprot njih, sedeo je muškarac u radničkom kombinezonu, koji se najverovatnije vraćao sa posla. Autobus je skrenuo polulevo i hvatajući petlju, penjao se ka mostu. Posmatrao je svetla na gradilištu, savsku obalu nije mogao da raspozna. Koliko je u mraku mogao videti, nazirale ...

Umesto uvoda

Zovem se Marko Mil Popović. Odmah bih pojasnio moje srednje ime, tj. Mil. Pre svega, u svetu književnosti i pisane reči postoji dosta Marka Popovića, tako da, sem mene, još trojica se bave pisanjem, plus do pre par godina najpoznatiji Marko Popović bio je naš čuveni arheolog. Da, i sa njim su me mešali. Ovako, Mil dobro zvuči, mada se u Google pretragama ponekad kao Marko Mil Popović pojavi i Marko Miljanov Popović, što realno i godi. Da, Mil je inače delimično vezano za moje porodično nasleđe i imena u mojoj porodici, a delimično zaista ima i umetnički prizvuk, zvuči anglikanski, poput Džona Stjuarta Mila. Tako da, ja sam Marko Mil Popović i dobrodošli na moj blog. Da, bar jedna rečenica i o blogu. Planiram na njemu da vas upoznam sa nekim novim pričama i da polako spremam neku novu zbirku, a u trenucima kreativne dokolice predstaviću vam i pojedine isečke iz mojih romana i već napisanih priča. ...

Topla noć beogradska

Imao je osećaj da je ponovo lagao. Nije bilo namerno, jednostavno desilo se. Nije sad baš bila griža savesti, ali mogao je biti iskreniji. Ustao je iz kreveta i otišao na terasu. U neka ranija i sretnija vremena zapalio bi cigaru, ali nisu mu mnogo falile, jednostavno samo je duboko uzdahnuo i gledao u pravcu reke. Svetla velegrada su se ogledala u reci, a on je i dalje razmišljao da li je bio samo neiskren ili je bio lažov. Zašto je morao da kaže da mu se dopada njen tekst i zašto joj je rekao da ga slobodno objavi. Znao je da je to težak bofl, ali kako joj reći da je netalentovana. U tom prvom trenutku mu je izgledalo mnogo lakše, praktičnije da ne koristi energiju na razmišljanje i slaganje misli koje bi bile adekvatne, iskrene i možda bolne. Udahnuo je duboko i dok je izdisaj uzlazio iz njegovih pluća, prelazeći preko resice i izlazeći kroz usta začuo je dubok gromki glas. Pretoplo je noćas u Beogradu! Okrenuo se prema pravcu odakle je d...

Jovan Viktorović 21.01.1893. - 20.10.1944. (16.05.1946.) god.

  Uvod Jedan od najznačajnijih i najuglednijih žitelja Čukarice iz prve polovine 20. veka, sem što je bio dvorski apotekar, Jovan Viktorović je bio i dugogodišnji odbornik skupštine grada Beograda, jedan od osnivača Rotari kluba u Beogradu kao i veliki dobrotvor i humanitarni radnik.   Viktorovićeva vila Porodično vezan za Matiju Bana (bio je oženjen njegovom praunukom Milicom), nastavio je Banovo delo, tako je između ostalog bio darodavac placa za izgradnju škole Josif Pančić, kao i jedan od ljudi koji su finansirali izgradnju škole. Bio je vlasnik vile, sigurno najlepše kuće predratnog Banovog brda na adresi Požeška 28, u kojoj se već 80 godina nalazi, prvo vrtić, a potom i uprava Predškolske ustanove Čukarica. Poput svog vlasnika i sama vila je imala interesantnu sudbinu, koja je isto tako zanimljiva za našu priču. Takođe, prvo njegov otac Mihajlo, a nakon njegove smrti Jovan, bili su vlasnici apoteke na Prestolonasledn...

U šetnji sa piscem, treći deo

Primetila je da gazi tucanikom. Držao ju je pod rukom, osećala je miris njegovog parfema. Gledala ga je, zaista odavno nije uživala u muškom društvu. Međutim vrzmalo joj se u glavi zašto je posle toliko godina ponovo na Kosančićevom vencu i zašto pod rukom drži Miloša Crnjanskog. Mlada damo, ti dobro znaš ko je voleo da šeta Kosančićevim vencem i ko je voleo da čita, to nisam ja rekao, već citiram njega, najvećeg Miloša Crnjanskog. Gledala ga je, bilo ju je po malo sramota. Bila je svesna s kim je ovde dolazila, ali sve se nadala da to nije istina. - Pa znam, ali ipak, bilo mi je malo glupo. Nikad nemoj da ti bude glupo. Ne smeta što sam prešao na ti. Ne, ne, ne, nikako, ali da li ja smem. Jesam, kako je on voleo da kaže najveći, ali prelepe žene uvek mogu da budu na ti sa mnom, čak, neophodno je. Kod Hiperborejaca, pa da, tako elegantno ste u Rimu izgledali. Zašto nismo u Rimu? Tvoj je san, ti si htela da budeš ovde. Ali nisam ovde bila deset...