Još jedan sunčani aprilski dan. Pupoljci su postajali predivni cvetovi. Zelenilo lišća i trave je prekrivalo sivilo grada. Istovremeno se budio život, koji se posle duge i hladne zime, kao sveža krv u čoveku rasprostirao u najskrivenije delove grada. Dolazak proleća se primećivao i u njegovoj kancelariji.
Pomislio je u sebi, stoj, stoj! Šta to radiš čoveče, da nisi kojim slučajem krenuo da pišeš ljubavnu priču. Nasmejao se sam sebi. Kako je uopšte uspelo da mu padne na pamet tako nešto besmisleno, pa još sa naglaskom na jedan sunčan aprilski dan. Ma bio bi maestralan pisac ljubića. Da, da, samo mu je još to trebalo u životu.
Sa radija se čuo piskavi glasić neke nesrećnice, koju su slagali da ima talenta. Oni koji bi želeli da je odvuku u krevet, bi rekli čak i anđeoski glas. Laž je najubojitije oružje, tako najlakše dođeš do nečijeg, ajde da ne bude prost srca, bilo muškog ili ženskog. Nije imao ništa protiv toga, ali ne možete zamisliti koliko je nesrećna nova nada pop scene bila piskutava. Piskutava! Da li je to dobar izraz? Vrlo moguće, mada ne deluje baš književnički.
Bogu hvala završilo se, a onda je čuo prvih nekoliko akorda sledeće numere. Naglo je pojačana muzika. Znao je da se Petar, njegov stariji kolega i dalje loži na rokenrol. Okrenuo se u njegovom pravcu i video je Petra da poput svakog matorca mlatara rukama i promuklo peva: “Vidiš da eeeeeee, pravim budalu od sebe”.
Počeo je da se smeje, a uz glasno pljeskanje, pridružile su mu se i koleginice. One su vredno prale svoje biljke, takođe ih pripremajući za kako mu pre samo nekoliko trenutaka pade na pamet, još jedan lep aprilski dan. Mada, možda sunčani, ko će ga znati, već mu je lagano čilelo iz glave.
Petar mu je prišao. Naslonili su se na sims. Udisali su ipak bi smeo da kaže prijatan i svež beogradski vazduh. Čulo se brujanje trola, koje su završavale svoj krug oko Studentskog trga i poput stamenih i depresivnih portira ispraćale jedne koji su izlazili i sa dužnim poštovanjem prihvatale nove putnike, koji su lagano i ćutke ulazili i zauzimali svoja mesta.
U moru ljudi koji su žurno koračali i isto tako nestajali u Studentskom parku, prva klupa s leve strane, svako jutro u deset časova bila je zauzeta.
Roditelji su trčali za svojom nestašnom decom, koja su se radovala čaroliji prolećnih dana. Isto tako penzioneri sa svojim kučićima su grabili toplinu tek probuđenog parka. Čak i zaljubljeni parovi koji su navraćali, ali prva klupa sa leve strane bila je rezervisana za devojku, koja je već danima tu sedela. Najtopliji sunčevi zraci bi joj baš u tim trenucima na vrhovima prstiju dolazili i ona je bila svesna toga. Mali tamno zeleni ranac sa desne strane, tetrapak od soka sa leve, knjiga sa sivkastim koricama u rukama i mirnoća njenog lica. Ne bi mogao sa sigurnošću da je opiše kako izgleda, svakako lepo lice, možda malo svetlije zbog dugih ledenih zimskih dana. Naravno, ako daljina simsa kancelarijskog prozora nije previše lagala.
Već celu nedelju, dan za danom, uz miris filter kafe je čekao da ta interesantna devojka se pojavi i ulepša još jedan sunčani aprilski dan.
Počeo je da shvata razlog romantične patetike, koja ga je izgleda obuzimala i taj sunčani aprilski dan.
Mališa da li je naša tajanstvena dama stigla na vreme – upitala ga je Ljilja, dok je prekucavala spis koji je jutros dobila.
Tu je, ona nikad ne kasni. Ljiljo, zamolio bi te da me ne zoveš mališa, bar ne dok uživam u pogledu – prilično smireno je rekao.
Simpatična je, zar ne – ubacio se Petar sa iskustvom u glasu, preko kog je prelazio dim jeftine cigarete.
Da, da tu si u pravu – odgovorio je polako pomerajući ruke sa simsa.
Nego mališa, ti mladu damu samo osmatraš ili planiraš, bar, do sledećeg proleća da pružiš sebi šansu da se upoznaš sa njom.
Možda, možda – odgovorio je lenjo i to Petrovo mališa nekako je prećutao.
Ja sam najozbiljniji – Petar je utišao glas – ugrabi priliku dok možeš, ako to ne učiniš kajaćeš se. Imaš šansu, da nekog čeka, već bi odavno došao, ovako već danima je sama. Veruj matorom liscu, ‘ajde mališa.
Šta da kažem, ono kao, već danima te gledam i to je to. A šta ako je brucoškinja, pa je klinka od devetnaest godina?
Ne zezaj, i ti si ovde pripravnik, dvadesetpet nikad nije mnogo. Teško da iko može da bude mlađi od tebe. Nego uzimaj kaput i briši napolje, o posledicama misli sutra, prekosutra, ko zna – rekao je kroz smeh matori lisac.
Nastaviće se