Lepo mesto. Napokon. Posle svih onih košmara kroz koje je prošao, napokon nešto lepo da sanja. Zamislio se. Sanjam! Da sanjam i svestan sam toga. Mozak mi se još nije skroz isključio. To je i dobro i loše.
Nastala je pauza. Obasjavalo ga je sunce. Počeo je da šeta, prelepo jezero. Nekoliko mlađih devojaka je prošlo pored njega. Zakikotale su se i produžile svojim putem. Spustio je pogled, bio je pristojno obučen. Isto kao i juče na poslu. Plava košulja sa ruskom kragnom. Farmerke! Brzo je spustio pogled na šlic, bio je zakopčan. Odahnuo je, dobro je.
Pogledao je u pravcu stopala, imao je ganc nove martinke. Konac se žutio, bile su skroz nove, presijavale su se. Pomislio je, otkud mi martinke, nisam ih nosio barem pet ili šest godina. Ma to je skroz dobro, čak nisu ni teške, osećao je da lebdi.
Bacio je pogled ponovo u pravcu jezera, zaista je bilo prelepo. Video je pri dnu veliku stenu u obliku kocke, krenuo je da se spušta ka njoj. Osećao je travu pod svojim nogama. Morao je lagano da koči da ne bi pao, ali se vrlo brzo spustio na obalu. Osetio je sitan šljunak pod nogama i gledajući u stenu, shvatio je da ona nije bila tako visoka, kako mu se u prvom trenutku učinilo. Prišao joj je i uz malo muke propeo se i seo na nju.
Jezero je zaista prelepo izgledalo. Duboko je disao, bio je svestan da ovde nije dolazio ranije. Gde li se nalazi. Baš mu je bilo čudno. Podigao je pogled ka nebu, video je pticu kako lagano krstari nebom. Na usnama su mu se pojavile reči, bio mu je poznat taj tekst, svidelo mu se:
“Shvatio sam zašto su sve ptice zamukle. On je bio jedan, veliki, gore, iznad svih nas. Osećao sam se kao žaba. Mogao je sve, šta god je hteo”.
Ovo mu je previše poznato zvučalo. Mnogo dobre reči. Bio je svestan da nisu njegove. Ali kako u snu da ih kaže. Da je budan nikada ih se ne bi setio. Međutim, čije li su i zašto ih se setio. Otkud ta velika ptičurina i zašto vidi njen odsjaj u jezeru. Jezero, da, da, kako bi voleo da mu mozak ovako dobro radi i tokom dana. Ponovo su mu se prijavile reči, kao da ih je neko ispisivao po nebu u koje je i dalje gledao:
“Veliki zlatni orao; jedan, sam, veličanstven, ogroman, iznad Monte San Prima, nad jezerom Komo.”
Jezero Komo, to legendo, savršeno – rekao je na glas – Prelepo jezero.
Naravno da je prelepo, ali ne moraš da prepisuješ – čuo se glas iza njegovih leđa.
Zvučalo mu je poznato. Okrenuo se i iza sebe je video dobro znano lice. Ali otkud on tu, kako mu se približio, litica je bila baš strma da bi mogao skoro nečujno da mu priđe.