Izmaglica nad jezerom, prvi deo

Lepo mesto. Napokon. Posle svih onih košmara kroz koje je prošao, napokon nešto lepo da sanja. Zamislio se. Sanjam! Da sanjam i svestan sam toga. Mozak mi se još nije skroz isključio. To je i dobro i loše.

Nastala je pauza. Obasjavalo ga je sunce. Počeo je da šeta, prelepo jezero. Nekoliko mlađih devojaka je prošlo pored njega. Zakikotale su se i produžile svojim putem. Spustio je pogled, bio je pristojno obučen. Isto kao i juče na poslu. Plava košulja sa ruskom kragnom. Farmerke! Brzo je spustio pogled na šlic, bio je zakopčan. Odahnuo je, dobro je.

Pogledao je u pravcu stopala, imao je ganc nove martinke. Konac se žutio, bile su skroz nove, presijavale su se. Pomislio je, otkud mi martinke, nisam ih nosio barem pet ili šest godina. Ma to je skroz dobro, čak nisu ni teške, osećao je da lebdi.

Bacio je pogled ponovo u pravcu jezera, zaista je bilo prelepo. Video je pri dnu veliku stenu u obliku kocke, krenuo je da se spušta ka njoj. Osećao je travu pod svojim nogama. Morao je lagano da koči da ne bi pao, ali se vrlo brzo spustio na obalu. Osetio je sitan šljunak pod nogama i gledajući u stenu, shvatio je da ona nije bila tako visoka, kako mu se u prvom trenutku učinilo. Prišao joj je i uz malo muke propeo se i seo na nju.

Jezero je zaista prelepo izgledalo. Duboko je disao, bio je svestan da ovde nije dolazio ranije. Gde li se nalazi. Baš mu je bilo čudno. Podigao je pogled ka nebu, video je pticu kako lagano krstari nebom. Na usnama su mu se pojavile reči, bio mu je poznat taj tekst, svidelo mu se:

“Shvatio sam zašto su sve ptice zamukle. On je bio jedan, veliki, gore, iznad svih nas. Osećao sam se kao žaba. Mogao je sve, šta god je hteo”.

Ovo mu je previše poznato zvučalo. Mnogo dobre reči. Bio je svestan da nisu njegove. Ali kako u snu da ih kaže. Da je budan nikada ih se ne bi setio. Međutim, čije li su i zašto ih se setio. Otkud ta velika ptičurina i zašto vidi njen odsjaj u jezeru. Jezero, da, da, kako bi voleo da mu mozak ovako dobro radi i tokom dana. Ponovo su mu se prijavile reči, kao da ih je neko ispisivao po nebu u koje je i dalje gledao:

“Veliki zlatni orao; jedan, sam, veličanstven, ogroman, iznad Monte San Prima, nad jezerom Komo.”

Jezero Komo, to legendo, savršeno – rekao je na glas – Prelepo jezero.

Naravno da je prelepo, ali ne moraš da prepisuješ – čuo se glas iza njegovih leđa.

Zvučalo mu je poznato. Okrenuo se i iza sebe je video dobro znano lice. Ali otkud on tu, kako mu se približio, litica je bila baš strma da bi mogao skoro nečujno da mu priđe.

Nastaviće se

Umesto uvoda

Zovem se Marko Mil Popović. Odmah bih pojasnio moje srednje ime, tj. Mil. Pre svega, u svetu književnosti i pisane reči postoji dosta Marka Popovića, tako da, sem mene, još trojica se bave pisanjem, plus do pre par godina najpoznatiji Marko Popović bio je naš čuveni arheolog. Da, i sa njim su me mešali. Ovako, Mil dobro zvuči, mada se u Google pretragama ponekad kao Marko Mil Popović pojavi i Marko Miljanov Popović, što realno i godi. Da, Mil je inače delimično vezano za moje porodično nasleđe i imena u mojoj porodici, a delimično zaista ima i umetnički prizvuk, zvuči anglikanski, poput Džona Stjuarta Mila. Tako da, ja sam Marko Mil Popović i dobrodošli na moj blog. Da, bar jedna rečenica i o blogu. Planiram na njemu da vas upoznam sa nekim novim pričama i da polako spremam neku novu zbirku, a u trenucima kreativne dokolice predstaviću vam i pojedine isečke iz mojih romana i već napisanih priča. ...

Topla noć beogradska

Imao je osećaj da je ponovo lagao. Nije bilo namerno, jednostavno desilo se. Nije sad baš bila griža savesti, ali mogao je biti iskreniji. Ustao je iz kreveta i otišao na terasu. U neka ranija i sretnija vremena zapalio bi cigaru, ali nisu mu mnogo falile, jednostavno samo je duboko uzdahnuo i gledao u pravcu reke. Svetla velegrada su se ogledala u reci, a on je i dalje razmišljao da li je bio samo neiskren ili je bio lažov. Zašto je morao da kaže da mu se dopada njen tekst i zašto joj je rekao da ga slobodno objavi. Znao je da je to težak bofl, ali kako joj reći da je netalentovana. U tom prvom trenutku mu je izgledalo mnogo lakše, praktičnije da ne koristi energiju na razmišljanje i slaganje misli koje bi bile adekvatne, iskrene i možda bolne. Udahnuo je duboko i dok je izdisaj uzlazio iz njegovih pluća, prelazeći preko resice i izlazeći kroz usta začuo je dubok gromki glas. Pretoplo je noćas u Beogradu! Okrenuo se prema pravcu odakle je d...

U šetnji sa piscem, treći deo

Primetila je da gazi tucanikom. Držao ju je pod rukom, osećala je miris njegovog parfema. Gledala ga je, zaista odavno nije uživala u muškom društvu. Međutim vrzmalo joj se u glavi zašto je posle toliko godina ponovo na Kosančićevom vencu i zašto pod rukom drži Miloša Crnjanskog. Mlada damo, ti dobro znaš ko je voleo da šeta Kosančićevim vencem i ko je voleo da čita, to nisam ja rekao, već citiram njega, najvećeg Miloša Crnjanskog. Gledala ga je, bilo ju je po malo sramota. Bila je svesna s kim je ovde dolazila, ali sve se nadala da to nije istina. - Pa znam, ali ipak, bilo mi je malo glupo. Nikad nemoj da ti bude glupo. Ne smeta što sam prešao na ti. Ne, ne, ne, nikako, ali da li ja smem. Jesam, kako je on voleo da kaže najveći, ali prelepe žene uvek mogu da budu na ti sa mnom, čak, neophodno je. Kod Hiperborejaca, pa da, tako elegantno ste u Rimu izgledali. Zašto nismo u Rimu? Tvoj je san, ti si htela da budeš ovde. Ali nisam ovde bila deset...

Topla noć beogradska 3. deo

Otpio je veliki gutljaj piva, ponovo mu je zafalila cigara, valjda mu je i dim iz lule otvorio apetit za duvanom. Baš mu je falilo da duboko udahne neku finu aromatičnu cigaru i da je propusti kroz nozdrve, pomislio je uh, kako bi to bilo lepo. Ponovo je uputio svoj pogled ka reci i svetlima koja su se prelamala u njoj, bio je u pravu ovaj gorostas sa Grenlanda, imao je Beograd svojih čari. Eto baš večeras nikad nije bio lepši, mada i ovo pivo koje je uzeo je doprinosilo toj slatkoj maloj čari koja se rađala u njegovim mislima. Taksi je stao ispred njegove zgrade. Iz njega su polako izlazili momak i devojka, ljubili su se i nisu obraćali previše pažnje da li ih neko gleda ili ne. To mu je čak pomalo bilo i slatko, setio se sebe kakav je nekad bio. Njih dvoje su brzo ušli u susedni ulaz i nestali u tami hodnika, dok je dizel motor taksija ravnomerno brundao i nestajao iza kružnog toka. Kako se buka pojavila, tako je jednostavno i brzo nestala, ponovo...

Topla noć beogradska 2. deo

Ma bar je grad lep, možda malo prljav, ali lep. Većini stranaca se dopadne Beograd, ali mi koji ovde živimo nemamo baš neko lepo mišljenje o našem gradu – rekao je pokušavajući da ga nadglasa. Meni je lepa ova vaša gužva, užurbanost. Viđam baš puno ljudi, znaš kod nas na Grenlandu nekad danima i nedeljama ne vidim ni drugog medveda, a ni čoveka. Uželim se čuti tuđu riku ili ljudsku viku. Samo tišina, znaš to je nekad nepodnošljivo, nepregledna belina i bučna tišina. Nego brate, pošto obojica ne možemo da zaspimo da li si za jedno pivo, bar malo da se razladiš – rekao je sa tradicionalnom beogradskom gostoprimljivošću. Dosta sam već popio danas, idi ti samo po njega, ja ću nastaviti da pućkam svoju lulu – povukao je jak dim i zagledao se u daljinu. Dim je lagano izlazio kako iz lule tako i njegovih usta i nestajao u pravcu gradskih ulica. On je za to vreme ušao u svoju spavaću sobu, prošao kroz nju, ušao u mali uzani hodnik i iz njega sti...

Marko Mil Popović

Search This Blog