Prošla je pored dečije sobe. Vrata su kao i uvek bila odškrinuta. Provirila je kroz njih. Zaspali su. Lagano je prošla hodnikom i ugasila svetlo. Ušla je u spavaću sobu i umorno sela na ivicu bračnog kreveta. Uzela je mleko za telo i krenula da maže ruke. Lagano je prelazila i sve do svojih tankih laktova je ostavljala trag mleka, koje je koža brzo upijala. Pogledala je dlanove i shvatila je da joj ostalo još dosta mleka na njima, zavukla ih je ispod spavačice i lagano namazala stomak.
Iako i dalje skoro neprimetan, osećala je kako iz dana u dan i iz godine u godinu sve više raste. Plašila se starosti, trideset i deveta godina, još četiri meseca i ulazila je u petu deceniju života. Svoju majku je prezirala u tim godinama, smatrala je da joj je to doba daleko, a eto bila je godina kao nekad njena majka, baka.
Pogledala je na sat. Bilo je blizu ponoći. Suprug je započeo drugu smenu pre nekoliko sati. Još jedna noć prospavana u praznoj postelji, sa hladnom levom stranom kreveta. Uzdahnula je duboko i poduprla se rukama i uvukla pod ćebe. Napipala je na nadkasni utičnicu od stone lampe i ugasila je. Bila je preumorna, okrenula se na bok. Zavukla je jednu ruku ispod jastuka, dok je druga bila na stomaku i grejala ga.
Osećala je tišinu. Otvorila je na kratko oči, mogla je da vidi samo tamu, a onda ih je zatvorila i nestala negde u snu. Tama, tuga, tišina, samoća, sve je to bio deo njenog sna. Ništa nije ni osećala, ta velika praznina joj je jedino omogućavala da zaspi i spava.
Međutim u trenutku se obrela na sebi nepoznatom mestu. Okretala se oko sebe i shvatila da nije u svojoj spavaćoj sobi. Bila je lepo obučena. Pogledala je svoja stopala, imala je prelepe sandale. Dopalo joj se, a onda je osmotrila svoje ruke, haljina je bila bez rukava. Tek sad je shvatila da je leto, prelepo leto. Osećala je lagani povetarac, kako se igra sa njenom haljinom.
Tek sad je shvatila da se nalazi na Brankovom mostu, na stanici i da kako stvari stoje čeka autobus. Bila je okrenuta ka pravcu Novog Beograda. Pomislila je, hm, izgleda da idem preko mosta, to mi se odavno nije desilo. Ustvari već deset godina nije čekala autobus na ovoj stanici. Zašto je uopšte stajala i kako se stvorila ovde. Gde je krenula, i ako je krenula, zašto bar deca nisu sa njom. Zašto je sama, zašto se lepo oseća, šta se to dešava sa njom.
Zaustavio se dupli autobus, otvorila su se vrata, nekoliko ljudi je izišlo, bilo je prilično prazno. U trenutku joj je pogled prešao preko autobuskog stakla, videla je svoj odraz u njemu. Imala je dugu crnu kosu. Otkud joj crna kosa, već godinama se farbala u plavo i imala je mnogo kraću frizuru. Pogledala je i svoje lice, bilo je tanko i duguljasto, bilo je sveže, bilo je lepo, bilo je mnogo mlađe nego što ga je sinoć videla u ogledalu. Autobus je stajao još nekoliko trenutaka, uživala je u pogledu, a onda je velika žuta mašina nastavila u pravcu novoga grada.
Ostala je sama na stanici. Okrenula se i videla da ipak pod nadstrešnicom ima još nekog. Zapazila je naočitog gospodina, kako stameno stoji. Bela, lepo ispeglana košulja, prelepa kragna i lice koje joj je bilo poznato. Okrenuo se ka njoj i nasmejao. Klimnuo joj je glavom i pozvao da priđe.
- Mlada damo, ostali smo nas dvoje sami.
- Da, odavno ne videh ovako pustu stanicu, rekla mu je približavajući se i sve više zagledajući ga.
- Nemam kravatu, pretoplo je danas. Nadam se da Vam to ne smeta.
- Ne, ne, nikako. Nego, mnogo ste mi poznati, ali čini mi se da Vas znam mnogo starijeg.
- Ah, to su oni prokletnici iz izdavačkih kuća. Znate, i dalje mi se svete, pa stavljaju fotografije kad sam ostario. Više volim sebe ovakvog, mladog. Znate, upravo se vraćam sa fudbala. Volim da trčim, da dišem svežeg vazduha, da uživam u ženskoj lepoti. Moram priznati, mlada damo, Vi prelepo izgledate.
Postidela se. Prošla je rukom kroz svoju gustu i svilenu crnu kosu - Izvinite, ali da li ste Vi Miloš Crnjanski?
- Glavom i bradom, a i ovom jakom levom nogom. Nisam ni znao da tako dobro baratam njom. Tri gola sam danas dao.
- Ali baš ste mladi!?
- I Vi ste mlada, damo. Bogu hvala pa me ne sanja neka baba. To bi me baš povredilo.
- Ja Vas sanjam?
- Pa naravno, mrtav sam već skoro pola veka.
- Ali zašto baš Vas?
- Pre svega, hvala što me sanjate ovako mladog. Uhhh, kako me noge dobro služe. Nego, glupo je čekati autobus. Znate, ovuda je nekada tramvaj prolazio. Nego, hoćemo li malo prošetati? Kažu da je Kosančićev venac i dalje prelep, zar ne?
Malo se namrštila, udahnula duboko i nakon kraće pauze nasmejala - Valjda, nadam se, nisam dugo tuda prolazila.
- Kako? Pa zar niste skoro tu bili? Pa nije baš dugo bilo.
- Kažem Vam, dugo. Skoro deset godina.
- Ona koja spava možda ne, ali ova – pokazao je rukom – koja stoji pored mene sigurno jeste, zar ne?
Primetila je da gazi tucanikom. Držao ju je pod rukom, osećala je miris njegovog parfema. Gledala ga je, zaista odavno nije uživala u muškom društvu. Međutim vrzmalo joj se u glavi zašto je posle toliko godina ponovo na Kosančićevom vencu i zašto pod rukom drži Miloša Crnjanskog.
- Mlada damo, ti dobro znaš ko je voleo da šeta Kosančićevim vencem i ko je voleo da čita, to nisam ja rekao, već citiram njega, najvećeg Miloša Crnjanskog.
Gledala ga je, bilo ju je po malo sramota. Bila je svesna s kim je ovde dolazila, ali sve se nadala da to nije istina. - Pa znam, ali ipak, bilo mi je malo glupo.
- Nikad nemoj da ti bude glupo. Ne smeta što sam prešao na ti.
- Ne, ne, ne, nikako, ali da li ja smem.
- Jesam, kako je on voleo da kaže najveći, ali prelepe žene uvek mogu da budu na ti sa mnom, čak, neophodno je.
- Kod Hiperborejaca, pa da, tako elegantno ste u Rimu izgledali. Zašto nismo u Rimu?
- Tvoj je san, ti si htela da budeš ovde.
- Ali nisam ovde bila deset godina, njega nisam videla istih tih deset godina. Zašto sada?
- Nedostaje ti!?
- Ne, nisam ni pomislila na njega, pa... pa dovoljno dugo.
- I eto ga sad ponovo.
- Ali zašto posle toliko vremena.
- Pa to je, eto, poput „Beskrajnog plavog kruga“...
Prekinula ga je i nastavila - „I u njemu zvezda“ - pogledala ga je ispod oka.
- Ne gledaj me sa prezirom, ovo je tvoj san. Izgleda da znaš samo jedan moj citat. Siguran sam da ih on zna mnogo više od tebe.
- I ja znam da zna. Ali zašto sanjam tebe, a ne njega.
- Njegov lik si zaboravila, a moj je malo po malo, dal na televiziji, novinama, tom vašem internetu. Eeee... da je bilo interneta u moje doba.
- Nisam ga zaboravila - uzbuđeno je rekla.
- Jesi, jesi, ajde pokušaj ga se setiti.
- Ali ako se budem naprezala probudiću se, a meni je ovde lepo. Ne želim otići.
- Zbog mene ili njega?
- Vi muškarci, svi ste isti.
- Ja možda, ali on ne. Zar nisam u pravu?
- Želela bih ostati ovde, zaista, Crnjanski bar Vi razumete.
- Ponovo smo prešli na Vi.
- Ne znam šta pričam, na ti smo, zar ne?
- Jesmo, jesmo, nego moram podići ove kofere, moram nositi proklete knjige, a London je ovih dana sav u magli i kiši.
- Pa kako sad London?
- Pa živeo sam tamo. Nadmeni englezi nisu želeli da mi štampaju knjige, ali sam morao da raznosim tuđe.
- Pa kako ćeš u London?
- Što mene pitaš, ovo je tvoj san - rekao je smeškajući se.
- Da li to znači da ću se uskoro probuditi?
- Rekao bih da je tako.
- Ali njega nisam još videla - pobunila se.
- Ah, dobro moje dete, možda ga nikad više nećeš videti, ali biće ti ponekad pred očima.
- Ali ja...
Nasmejao joj se i mahnuo rukom - Zbogom, Goodbye, Auf Wiedersehen, mada, mlada damo talijanski je najlepši, najromantičniji - Arrivederci!
Otvorila je oči. Pogledala je na sat, ostao je ceo minut do alarma za buđenje. Okrenula se na stranu. Videla je supruga kako spava na drugoj strani kreveta. Nije ni osetila kad je kasno sinoć ili rano jutros došao. Osetila je miris duvana, popušio je cigaretu pred spavanje, to je strašno mrzela. Pridigla se i u sekundi kad je zazvonio alarm ga ugasila.
Bilo je i vreme da budi decu za školu. Prišla je istim vratima, kao i pre samo nekoliko sati. Otvorila ih je, tiho i nežno majčinski rekla: - Ajmo spavalice, ustajanje.
Mlađi je odmah otvorio oči i nasmejao se u majčinom pravcu. Ćerka, starija, od njeno dvoje dece je nije čula, ili se bar pravila. Gledala je nasmejano lice tog malog deteta, podsetio ju je na njega. Setila se sna. Čudni su snovi, u trenu ih zaboraviš, pa se ponovo prisetiš. Zaista mlađe dete ju je podsećalo na njega.
Bio je u pravu pisac, nećeš ga videti, ali biće ti pred očima. Poslala je sinu poljubac i pokazala mu da promrda sestru. Krenula je ka kupatilu, bilo joj je potrebno dobro umivanje.
Pitala se, da li ga zaboraviti ili ne. Možda, ipak povremeno misliti na njega, na prošlost, mladost. Da li je pisac bio anđeo koji joj se javio u snu ili samo njena probuđena savest. Volela bi da je videla anđela u snu i da ju je podsetio na lepe stvari koje je u svakodnevnici nažalost zaboravila.
Donela je odluku, otići će narednih dana do Kosančićevog venca. Sigurno je i dalje lepo prošetati makadamom. Možda i on povremeno ode tamo i traži nju.