- Dugo već nisam bio u Moskvi. Čovek se uželi ukusne čorbe.
- Čudno, proveli ste toliko vremena u Makedoniji. Ako je neko majstor kuhinje, to su oni.
- Gospodine Armenski, apsolutna istina i nemam šta dodati. Ali njihova kuhinja sadrži dosta začina, prilično je pikantna, u skladu sa njihovom temperamentom. Iskreno, za mene trunku više Orjentalna, teško da bi se moj stomak ikad navikao.
- Možda ste u pravu. Očekivao sam, kad ste naručivali čorbu da ćemo jesti boršč. Malo ste me iznenadili izborom. Kako ste rekli da se ova kisela čorba zove.
- Da, ja sam redak Rus koji baš ne preferira cveklu. Ovo vam je rasolnik. Puno kiselog kupusa i kiselih krastavaca i naravno goveđe meso. Posle ovako jake čorbe, dovoljni su nam peljmeni i možda pirožki, ipak ne treba se prejesti. Ne smemo dozvoliti stomaku da gospodari.
- Gospodine Kurbanov, poslušaćemo Vas, ali radije bismo čuli šta imate da nam kažete o Dušanovom poslu, koji je još uvek nedovršen. Moskva nije mala da bismo gledali ispod svakog kamena.
- Gospodine Kovačeviću, Vi ste pravi rečni vuk. Da ste mornar sa slanih voda, naučili biste da je nekad bolje pričekati da oluja prođe. Vi ste navikli da se provlačite kroz sprudove i hridi. Nekad ta energija i nije loša, treba čoveku pokretačke snage. Armenski, da li može po još jedna votka, da nazdravimo.
- Naravno, ali onda ipak morate da podelite informacije sa nama.
Uputio je strog pogled ka konobaru i pokazao mu da donese tri votke, a onda još jednom da donese isto.
- Gospodo, na iskap!
- Na iskap - ponovila su obojica.
- Vaša današnja akcija je namerno odložena za koji dan.
- Kako to mislite? Zar nije bilo sve spremno za danas? Pukovnik Antonov je bio spreman, ceo upad je bio do tančina pripremljen.
- Upravo tako, ali morali smo našim protivnicima dati mogućnost da se pokaju i isprave svoje greške
- Hoćete da kažete da ih je neko upozorio - prigušenim tonom mu se obratio Dušan Armenski.
- Nije bilo upozorenje, gospodine Armenski, bio je pokušaj da jednog visokog oficira iz službe vratimo na pravi put. Ne brinite se, svakako smo na dobitku.
Stigle su još tri votke. - Gospodo, na iskap - ponovo su se čule čašice i sva trojica su nakon ispijene votke naglo spustili čaše na sto.
- Nego, da nastavim. Strani ste državljani, razumećete što nisam u mogućnosti da podelim sve informacije sa vama.
- Naravno, nastavite.
- Da su te vaše dragocene slike ostale u galeriji išli bismo jednostavnijim putem. Naša visoko rangirana krtica bi, zbog dobrog vladanja, možda bila pomilovana. Vi biste imali svog Riberu i bili biste na putu za Beograd ili možda Pariz.
- Dobro, ali šta smo sad dobili? Pukovnik Antonov je bio prilično miran kad je video ispražnjenu galeriju.
- Dobili smo više posla. Što uglavnom nije dobro, složićemo se, zar ne!? S druge strane, dobili smo priliku da srušimo celu mrežu.
- To sve razumem, ali ko je javio za upad, Antonov sigurno ne. Vi?
- Morate razumeti, radi se o nacionalnoj bezbednosti. Moji pretpostavljeni su želeli da sve prođe u rukavicama. Međutim, strah je surov pokretač.
- Neko koga Vi poznajete
- Da, čovek koji je pokušao da me uništi. Igrom sudbine ja sam bio taj koji je morao da mu pruži ruku
- Zar to nije suludo?
- Setite se Duška Popova! On je plesao špijunsku igru. Radio je za Ujedinjeno Kraljevstvo, ali toliko dobro da su mu Nemci skoro do kraja verovali. Morali smo pokušati.
- To razumem, ali zar ovaj beg ne ide na vašu štetu.
- Samo trenutno. Amerikanci su se pravili nevešti kad im je taj isti Tricikl najavio napad na Perl Harbur. Razlog je bio jednostavan, morao si dati neprijatelju prednost da bi ga posle lakše mogao matirati.
- Morate nam pojasniti – umešao se i kapetan Siniša.
- Služba je pukovnika Voronceviča isprobavala, pao je na testu.
- I Vi ste zadovoljni zbog toga?
- Kako ne bih bio. Njegovo mesto u Moskvi ostaje upražnjeno. Prelepu kancelariju je imao, očekujem da je nasledim.
- Ko mu je bio kontakt u Beogradu?
- Njega nećemo dirati. Armenski, znate mi sa Vašom bivšom državom održavamo prijateljske kontakte, čak je vrlo lako i ispeglati dati nesporazum. Ostaje pitanje krtice koja radi kod Vašeg prijatelja Alekse Perovića.
- Morate pojasniti?
- Nisam stigao da u Beogradu sve ispitam. Prvo moramo velikog igrača srediti, a posle idu i sitniji trkači.
- Ne smete nam ostati sad tajanstveni.
- Prilično sam siguran da će Vaš prijatelj morati da menja trenutnu asistentkinju. Stari ljudi nekad iz najbolje namere se zaigraju. Znate, zaposliti unuku bivšeg načelnika državne bezbednosti, nije baš najpametnija ideja. Ta deca se od malena školuju da budu pokorna, prevrtljiva i na kraju samoživa.
- Šteta, sladak devojčurak. Aleksi neće biti milo kad to čuje
- Gospodine Armenski, mislim da je bio svestan svega toga. Zato ste i došli kako ste došli i zato Vas je prijatelj čekao na Domodedovu, a ne na Puškinu.
- Rade, momak koji radi za njega.
- Ne brinite se, to je seosko dete. On je do kraja veran Vašem mentoru. On ima jednog gospodara. Slično je kod nas u Rusiji, taj soj ljudi uvek ostaje veran. Naši kneževi su uglavnom birali takvu decu za prvi krug ljudi koji su ih okruživali.
- To ste u pravu, jedino apsolutno veran čovek može pristati da nosi onako čudnu uniformu.
- Da, Dušane, to si i ti primetio. Uvek sam mislio da je problem u meni, što mi je taj Aleksin izbor odeće u najmanju ruku bio čudan.
- Nego, majore, da pređemo na posao. Da li znate gde su platna i kad ćemo moći da ih preuzmemo
- Nažalost deo manje bitnih slika je najverovatnije već uništen.
- Kako to mislite?
- Lepo, Armenski, morate biti svesni da nisu sva platna imala veliku umetničku vrednost. Jeftinije je bilo uništiti ih, nego sklanjati od policije, skladištiti, plaćati preveliku cenu i biti otkriven.
- To je suludo.
- Bez brige, vaš Ribera sigurno nije među njima. Za njega mogu da traže i do sto hiljada dolara, Vaše platno su sigurno sačuvali.
- Da li možete da budete apsolutno sigurni?
- Samo je smrt sigurna, ali verujte na reč.
- Kako ćemo doći do njih?
- Vaša prijateljica, koje se sećam iz Beča, a bila je sa Vama u Ohridu, danas posle podne sleće u Moskvu, zar ne?
- Da, takav je dogovor, mada nije mi milo što skoro sve morate da znate.
- Još samo nekoliko dana, dok je mala lasica u službi kod Vašeg mentora.
- Da, naravno.
- Armenski, predahnite malo! Ne napuštajte hotel! Imate vremena da se odmorite i relaksirate, a večeras idemo u osmatranje. Izdejstvovao sam dozvolu da Vas i Vašu prijateljicu povedem u prismotru.
- Kapetane, Vi ćete morati da ostanete u hotelu, nadam se da Vas to ne žalosti previše.
- Samo ako obećate da ćete dobro čuvati Armenskog.
- Budite bez brige, a sad moram da vas napustim.
Nastaviće se