21. septembar 2026. autor Miljan Paunović
Beogradski pisac Marko Mil Popović za sebe voli da kaže da je veroučitelj, činovnik i književnik u jednoj ličnosti. Završio je studije na Bogoslovskom institutu pri Bogoslovskom fakultetu SPC.
Do sada je objavio četiri monografije sa tematikom lokalne istorije opštine Čukarica, na kojoj živi i stvara već više od trideset godina.
Autor je tri romana, U potrazi za Riberom i Čuvari ključa i najnovijeg Valterova beležnica. Takođe, objavio je i zbirku priča – Čarli Parker svira bosa novu i priče o tri pisca.
U našoj stalnoj rubrici „Pet pitanja, pet odgovora, bez ustručavanja“ otkriva kako vidi sebe i svet oko nas.
Kako biste opisali društvo i vreme u kome živimo – šta vam smeta, šta vas sputava, šta vas čini zadovoljnim?
„Živimo u svetu gde svi nekud žurimo, a niko ne zna tačno gde je pošao i u kom nikada i nigde ne stižemo. Smeta mi ta neprijatna buka, beton koji nas okružuje i ljudi koji misle da istorija počinje od njih. Sve nas sputava, strah od različitosti i promene, a ustvari najviše nas sputava višak sopstvenog ega. Pa, čoveku zapravo malo treba da bude srećan ako ume da dobro otvori oči i Um. Dobar espreso u dobrom društvu je još bolji, miris borove smole u obližnjem parku, razgovor sa pijačnim prodavcem koji najbolje zna od koje šljive se peče najbolja rakija, ili popodne provedeno u tišini sobe prepune knjiga. To su ti mali, neoporezivi luksuzni trenuci koji spašavaju stvar“.
Kada biste imali najvišu političku moć koja bi bila vaša prva tri poteza i zbog čega baš to?
„Kad bi se čovek nesrećnim slučajem zatekao na nekom takvom položaju, prva stvar koju bih učinio bila bi da proglasim kulturu i umetnost za državnu politiku, ali onu iskonsku, mediteransku, koja miriše na ruzmarin i staru hartiju. Prvo bih spasavao staru Skadarlijsku, Dorćolsku, Gardošku gradsku dušu, jer bez njih Beograd ne postoji. Drugi potez bio bi decentralizacija kulture i radosti – da svaka palanka, svako selo i zabačena varošica dobiju svoju biblioteku, bioskop i mesto gde se ljudi skupljaju da proćaskaju, a ne da gledaju jedni drugima u dvorište. Treći potez ticao bi se škole, ukinuo bih suvoparna predavanja i uveo predmet „kako preživeti dan sa osmehom i sačuvati mir i dostojanstvo kad sve krene naopako“.
Na šta ste najviše ponosni u životu – privatno i poslovno, a šta biste da zaboravite – a ne ide vam?
„Ponos je nekako preozbiljna reč, zvuči kao “vojni čvarak“ koji je neko dobio zato što je od svih nas najbolje stajao u stavu „mirno“. Ja sam pre srećan, jer sam ostao normalan u okolnostima koje su se trudile da iskliznem iz svojih šina, kojima se krećem od detinjstva. Ali ako već treba da budem ponosan onda sam ponosan na ljude koji me i dalje trpe ovakvog kakav jesam, I posebno ponosan na redove, pasuse i stranice svojih knjiga, a trenutno najviše na Valterovu beležnicu. Zaboravio bih sve one teške noći kada se čovek bori sa vetrenjačama, promašene vozove i lica ljudi koji su otišli pre nego što smo stigli da im kažemo koliko nam fale. Al’ šta ćete, čovek je kad se podvuče crta zbir nespretnih grešaka i lepih uspomena, pa se taj prtljag nosi nekako s merom i laganim korakom“.
Kada čovek može za sebe da kaže da je srećan i zadovoljan ili uvek fali „ono nešto“?
„Sreća, ‘dragi moji’, nikada nije statična i ne miruje, ona je uvek u pokretu, kao list na jutarnjem povetarcu. Čovek koji kaže da je trajno srećan verovatno je zaboravio da pogleda na sat ili je popio previše nečega dobrog na suncu. Uvek fali „ono nešto“ – onaj delić slagalice koji je negde ispao usput, pogled preko nečijeg ramena, ili ona prolećna kiša koja nas zatekne bez kišobrana. I to je savršeno u redu! Sreća su zapravo samo kratki, blistavi intervali između dve brige, zato uživajmo u njima“.
Gde ide ovaj svet i mi sa njim?
Svet ide u pravcu nekog velikog, svetlucavog tastera „restart“, ide ka digitalnom ludilu. Tehnologija nas je povezala žicama, ali su se naše duše razdvojile. Ipak, ne brinem se previše. Svet se uvek vrati na fabrička podešavanja onog trenutka kada ljudi ostanu bez struje ili kada im zatreba topla ljudsku reč. Mi idemo ka onome čemu smo uvek težili – ka potrazi za nekom svojom malom oazom gde se vreme meri po tome koliko smo se puta nasmejali s nekim dragim uz čašu dobrog vina i parče sira.
Preuzeto sa: https://www.mediastart.info/
