Kada danas govorimo o zlatnom dobu u kojem su se ukrštali visoka politika i vrhunska književnost između dva svetska rata, pred očima nam se najčešće ukazuju raskošni berlinski i rimski saloni, uštogljeni dvorski protokoli i prefinjene, salonske figure pisaca koji su u elegantnim frakovima krojili modernu istoriju. Zamišljamo Jovana Dučića kako šarmira evropske dvorove, Ivu Andrića kako u vatikanskoj i berlinskoj tišini hirurški precizno meri svaku reč, i Miloša Crnjanskog koji pod vrelim mediteranskim suncem beleži neizbežnu propast evropske civilizacije. Rim je, bez sumnje, postao mitska adresa i završni, tragični čin te velike književno-političke drame naizgled savršenog kruga naših književnih velikana u diplomatiji.
Međutim, taj gospodski sjaj i elita u odelima nisu nikli sami od sebe, niti su se rodili u udobnim foteljama zapadnoevropskih prestonica. Ako želimo da razumemo kako je sve počelo, moramo zagrebati duboko ispod te salonske fasade. Mnogo pre nego što su se pod rimskim nebom otvorili otmeni saloni, temelje onoga što će postati prepoznatljivi ton srpske diplomatije postavio je čovek koga generacije pamte po sasvim drugačijem senzibilitetu – čovek smeha, pozorišta i večitog, prkosnog humora, Branislav Nušić.
Za razliku od svojih mlađih književnih naslednika, Nušić nikada nije video Rim kroz prozor poslanstva, niti je šetao rimskim antikvarnicama kupujući skupocene antičke skulpture. Njegov diplomatski teren nije bio okupan svetlošću moderne Evrope, već prašinom, krvlju, siromaštvom i svakodnevnim strahom na nemirnom jugu Stare Srbije. Nušić je bio stvarni začetnik, pionir i utemeljivač autentične tradicije srpskih pisaca-diplomata. On je bio taj koji je u najtežim istorijskim okolnostima prvi dokazao da se vrhunska pismenost, rodoljublje i državnička mudrost moraju stopiti u jedno kada se brani pravo sopstvene zemlje na opstanak.
Od Alkibijada do Branislava – Formiranje buntovnika sa beogradske kaldrme
Da bismo istinski shvatili kako je sve počelo i kako se kalio čovek koji će krajem devetnaestog veka otići na jug Otomanske imperije da vodi muktrpnu konzularnu bitku, moramo se vratiti na beogradsku kaldrmu. Bilo je to vreme kada se mlada srpska država tek mukotrpno oslobađala turskog nasleđa i grozničavo hvatala korak sa evropskom prosvetom i zakonima.
Branislav Nušić je rođen 20. oktobra 1864. godine u Beogradu, blizu Saborne crkve, kao Alkibijad Nuša, u uglednoj cincarskoj porodici trgovca Đorđa Nuše i majke Ljubice. Porodični dom ubrzo pogađa finansijski krah, pa se sele u Smederevo, gde Alkibijad provodi detinjstvo i završava osnovnu školu. Već tada, u tom dečaku nemirnog duha, tinjao je prepoznatljivi bunt. Kada se porodica vratila u Beograd, završava gimnaziju, a sa napunjenih osamnaest godina zvanično menja ime u Branislav Nušić.
Mladi Nušić upisuje pravne nauke, koje studira u Gracu i u Beogradu. Prava su mu dala oštar analitički aparat, poznavanje zakona i duboko razumevanje državne strukture, ali njegova stvarna, nezaustavljiva strast bila je reč. Još kao dvadesetogodišnjak piše svoju prvu komediju “Narodni poslanik”, izvrgavajući ruglu parlamentarne izbore, korupciju i političku nepismenost mlade kraljevine.
Međutim, život mladog pisca naglo lomi Timočka buna i Srpsko-bugarski rat 1885. godine. Nušić odlazi na front kao običan redov, svedočeći ranom, bolnom slomu vojske kralja Milana Obrenovića. Iz tog ratnog razočaranja, besa i tuge zbog uzaludnih žrtava rađa se čuvena satirična pesma “Dva raba”, u kojoj oštro i drsko kritikuje samog kralja Milana i dvorsku svitu zbog sahrane nečijih baba sa višim državnim počastima nego što su ih dobijali izginuli ratni heroji iz naroda. Kazna za ovaj drski pesnički čin stiže ekspresno i autokratski režim ga osuđuje na dve godine robije u ozloglašenom Požarevačkom zatvoru.
U toj zatvorskoj samici, pod svetlošću samo jedne sveće, nastaje jedno od njegovih najpopularnijih dela, komedija “Sumnjivo lice”. Kada je 1889. godine izašao sa robije, pomilovan od kralja koji je shvatio da se sa Nušićevim duhom ne može pregovarati golom silom, Branislav Nušić više nije bio samo talentovani beogradski satiričar. Bio je prekaljeni politički borac, čovek koji je na sopstvenoj koži osetio surovu težinu državnog aparata i naučio kako da preživi u neprijateljskom okruženju.
Konzularni dani na Jugu – Krštenje u osinjem gnezdu Bitolja i Prištine
Međutim, taj gospodski sjaj i elita u odelima nisu nikli sami od sebe, niti su se rodili u udobnim foteljama zapadnoevropskih prestonica. Ako želimo da razumemo kako je sve počelo, moramo zagrebati duboko ispod te salonske fasade. Mnogo pre nego što su se pod rimskim nebom otvorili otmeni saloni, temelje onoga što će postati prepoznatljivi ton srpske diplomatije postavio je čovek koga generacije pamte po sasvim drugačijem senzibilitetu – čovek smeha, pozorišta i večitog, prkosnog humora, Branislav Nušić.
Za razliku od svojih mlađih književnih naslednika, Nušić nikada nije video Rim kroz prozor poslanstva, niti je šetao rimskim antikvarnicama kupujući skupocene antičke skulpture. Njegov diplomatski teren nije bio okupan svetlošću moderne Evrope, već prašinom, krvlju, siromaštvom i svakodnevnim strahom na nemirnom jugu Stare Srbije. Nušić je bio stvarni začetnik, pionir i utemeljivač autentične tradicije srpskih pisaca-diplomata. On je bio taj koji je u najtežim istorijskim okolnostima prvi dokazao da se vrhunska pismenost, rodoljublje i državnička mudrost moraju stopiti u jedno kada se brani pravo sopstvene zemlje na opstanak.
Od Alkibijada do Branislava – Formiranje buntovnika sa beogradske kaldrme
Da bismo istinski shvatili kako je sve počelo i kako se kalio čovek koji će krajem devetnaestog veka otići na jug Otomanske imperije da vodi muktrpnu konzularnu bitku, moramo se vratiti na beogradsku kaldrmu. Bilo je to vreme kada se mlada srpska država tek mukotrpno oslobađala turskog nasleđa i grozničavo hvatala korak sa evropskom prosvetom i zakonima.
Branislav Nušić je rođen 20. oktobra 1864. godine u Beogradu, blizu Saborne crkve, kao Alkibijad Nuša, u uglednoj cincarskoj porodici trgovca Đorđa Nuše i majke Ljubice. Porodični dom ubrzo pogađa finansijski krah, pa se sele u Smederevo, gde Alkibijad provodi detinjstvo i završava osnovnu školu. Već tada, u tom dečaku nemirnog duha, tinjao je prepoznatljivi bunt. Kada se porodica vratila u Beograd, završava gimnaziju, a sa napunjenih osamnaest godina zvanično menja ime u Branislav Nušić.
Mladi Nušić upisuje pravne nauke, koje studira u Gracu i u Beogradu. Prava su mu dala oštar analitički aparat, poznavanje zakona i duboko razumevanje državne strukture, ali njegova stvarna, nezaustavljiva strast bila je reč. Još kao dvadesetogodišnjak piše svoju prvu komediju “Narodni poslanik”, izvrgavajući ruglu parlamentarne izbore, korupciju i političku nepismenost mlade kraljevine.
Međutim, život mladog pisca naglo lomi Timočka buna i Srpsko-bugarski rat 1885. godine. Nušić odlazi na front kao običan redov, svedočeći ranom, bolnom slomu vojske kralja Milana Obrenovića. Iz tog ratnog razočaranja, besa i tuge zbog uzaludnih žrtava rađa se čuvena satirična pesma “Dva raba”, u kojoj oštro i drsko kritikuje samog kralja Milana i dvorsku svitu zbog sahrane nečijih baba sa višim državnim počastima nego što su ih dobijali izginuli ratni heroji iz naroda. Kazna za ovaj drski pesnički čin stiže ekspresno i autokratski režim ga osuđuje na dve godine robije u ozloglašenom Požarevačkom zatvoru.
U toj zatvorskoj samici, pod svetlošću samo jedne sveće, nastaje jedno od njegovih najpopularnijih dela, komedija “Sumnjivo lice”. Kada je 1889. godine izašao sa robije, pomilovan od kralja koji je shvatio da se sa Nušićevim duhom ne može pregovarati golom silom, Branislav Nušić više nije bio samo talentovani beogradski satiričar. Bio je prekaljeni politički borac, čovek koji je na sopstvenoj koži osetio surovu težinu državnog aparata i naučio kako da preživi u neprijateljskom okruženju.
Konzularni dani na Jugu – Krštenje u osinjem gnezdu Bitolja i Prištine
Izlazak iz tamnice donosi radikalan i potpuno neočekivan zaokret u Nušićevom životu. Država, prepoznavši njegovu pravničku pismenost, hitru inteligenciju i nepokolebljivi patriotizam, donosi odluku da ga skloni iz Beograda, ali ne na margine, već na prvu liniju nacionalnog fronta. Mnogo godina kasnije, Milan Rakić će tajno prelaziti granicu u četničkoj uniformi, ali četvrt veka pre njega, upravo je Nušić bio taj koji je u prašini i blatu udario temelje srpske konzularne službe u Otomanskoj imperiji, na teritorijama koje su tada nazivane Starom Srbijom i Makedonijom.
Nušićeva stvarna odiseja počinje 1889. godine, kada biva postavljen za pisara u konzulatu u Bitolju. To je bio dramatičan početak decenije teške, krvave i nadasve opasne službe na Jugu. Njegova diplomatska mapa obuhvatala je ključne, najtrusnije tačke Balkana gde se krojila budućnost naroda. U Bitolju gde se ukrštala turska uprava, agresivna bugarska propaganda i grčki interesi, Nušić uči prve lekcije iz geopolitičke špijunaže, praćenja terena i ustavnog prava posrnule Otomanske imperije. U ovom periodu, tokom obilazaka predela Stare Srbije nastaje jedan od najlepših putopisa na srpskom jeziku „Kraj obala Ohridskog jezera“.
U Prištini, tokom poslednje decenije 19. veka dešava se vrhunac, vatreno krštenje i najteži ispit njegove karijere. Nušić u Prištinu stiže kao vicekonzul, a kasnije postaje i šef konzulata, stupajući na dužnost u vreme kada je boravak na teritoriji Kosovskog vilajeta značio svakodnevno suočavanje sa smrću, otvorenim stradanjem naroda i teškim, naizgled bezizlaznim konzularnim pitanjima.
Nušićeva stvarna odiseja počinje 1889. godine, kada biva postavljen za pisara u konzulatu u Bitolju. To je bio dramatičan početak decenije teške, krvave i nadasve opasne službe na Jugu. Njegova diplomatska mapa obuhvatala je ključne, najtrusnije tačke Balkana gde se krojila budućnost naroda. U Bitolju gde se ukrštala turska uprava, agresivna bugarska propaganda i grčki interesi, Nušić uči prve lekcije iz geopolitičke špijunaže, praćenja terena i ustavnog prava posrnule Otomanske imperije. U ovom periodu, tokom obilazaka predela Stare Srbije nastaje jedan od najlepših putopisa na srpskom jeziku „Kraj obala Ohridskog jezera“.
U Prištini, tokom poslednje decenije 19. veka dešava se vrhunac, vatreno krštenje i najteži ispit njegove karijere. Nušić u Prištinu stiže kao vicekonzul, a kasnije postaje i šef konzulata, stupajući na dužnost u vreme kada je boravak na teritoriji Kosovskog vilajeta značio svakodnevno suočavanje sa smrću, otvorenim stradanjem naroda i teškim, naizgled bezizlaznim konzularnim pitanjima.
Život u prištinskom konzulatu tih godina bio je ravan boravku u osinjem gnezdu. Srpski konzul pre Nušića, Luka Marinković, zverski je ubijen usred bela dana na prištinskoj ulici od strane fanatizovanih lokalnih bandi. Ulazeći u tu istu zgradu konzulata, nad kojom je visila stalna, opipljiva pretnja smrću, Nušić pokazuje hladnokrvnost i dostojanstvo koje će decenijama kasnije postati zlatni standard za ljude poput Rakića i Andrića.
Nušić na Kosovu ne vodi salonsku diplomatiju; on ne piše doterane izveštaje iz udobnih fotelja. On obilazi popaljena sela, lično beleži imena ubijenih i proteranih domaćina, ucenjuje turske paše pravnim argumentima i u strogoj tajnosti organizuje prebacivanje novca i knjiga za srpske učitelje. Njegovi izveštaji poslati Ministarstvu inostranih poslova u Beogradu su hirurški precizni dokumenti o anatomiji propasti jedne velike imperije i stradanju običnog naroda. Dok danju pregovara sa turskim vlastima na besprekornom francuskom i turskom jeziku, noću u sveske beleži potresne priče koje će kasnije pretočiti u svoje čuvene putopise “S Kosova na sinje more” i knjigu “Konzulska pisma”. Nušić je na Kosovu postavio istorijski zavet i pokazao da srpski pisac u diplomatiji ne sme da drhti pred silom, već da svojim ličnim integritetom mora nametnuti poštovanje i najoštrijim protivnicima.
Susret titana – Kako je Nušić predao baklju mladom Milanu Rakiću
Iako između njihove službe u Prištini postoji razmak od osam godina ipak možemo reći da susret Branislava Nušića i Milana Rakića predstavlja direktan, opipljiv dokaz o tome kako se kontinuitet i tradicija naših pisaca u diplomatiji prenela sa kolena na koleno.
Godine 1905, nakon što je uspešno završio studije prava na pariskoj Sorboni i doneo u Beograd rafinirani francuski estetizam, mladi Milan Rakić stupa u diplomatiju i biva postavljen za pisara, a ubrzo i za šefa konzulata u Prištini. Kada je Rakić stigao na užareni Jug, u zgradi konzulata ga je sačekala upravo zaostavština, arhiva, depeše i živa reč Branislava Nušića, koji je godinama pre toga krčio taj trnoviti i opasni put.
Nušić, stariji, prekaljeni konzul koji je preživeo zatvore, pretnje smrću i turske spletke, postao je kroz spise prirodni mentor mladom pariskom đaku. Kontrast između njih dvojice bio je vizuelno i karakterno ogroman: Nušić – čovek iz naroda, robustan, neposredan, duhovit, sa bogatim iskustvom svakodnevnog života; Rakić – tihi i otmeni pesnik suzdržane emocije, krhkog zdravlja i rafiniranih pariskih manira.
Nušić je mladom Rakiću predao ne samo zvanične papire i ključeve konzulata, već i duboku, intimnu hroniku kosovskog stradanja. Upravo na tim grubim temeljima koje je Nušić postavio, u Prištini nastaju najpotresnije rodoljubive pesme Milana Rakića iz takozvanog Kosovskog ciklusa (“Na Gazimestanu”, “Simonida”, “Jefimija”). Kada je 1912. godine izbio Prvi balkanski rat, i kada je Rakić učinio onaj istorijski podvig – napustio udobnu kancelariju i kao dobrovoljac sa puškom u ruci prvi ušao u oslobođenu Prištinu plačući pred zgradom konzulata – on je zapravo ispunjavao zavet Branislava Nušića. Krug koji je Nušić započeo mastilom i krvlju na Jugu, Rakić je zatvorio oslobođenjem i stihom. To je bio stvarni dokaz kako je naša pisana reč postala štit države.
Sukob sa prestoničkom čaršijom i odlazak iz državnih kancelarija
Nakon uspešne i dugogodišnje službe na terenu, Nušićeva karijera dobija novu, ali znatno gorču dimenziju. Vraća se u Beograd, gde biva postavljen za načelnika Ministarstva prosvete, a kasnije i za upravnika Narodnog pozorišta. Međutim, povratak u prestoničke kuloare doneo mu je razočaranje slično onom koje će decenijama kasnije preživeti Milan Rakić i Miloš Crnjanski.
Nušić, čovek čiste časti, brzo ulazi u oštar politički i lični sukob sa samim vrhom beogradske vlasti i partijske čaršije. Birokratama i dvorskim činovnicima smetala je Nušićeva nepokolebljivost i pre svega njegovo oštro, satirično pero koje nije štedelo nikoga. Za razliku od salonskih karijerista koji su pozicije gradili spletkama i dodvoravanjem, Nušić je sa terena doneo svest o tome da diplomatija i državna služba zahtevaju profesionalizam, žrtvu i apsolutno dostojanstvo.
Kada je shvatio da beogradska politička čaršija više ceni poslušnost, salonsko koketiranje i kuloarske spletke nego stvarnu žrtvu položenu na oltar otadžbine, Nušić donosi ponosnu odluku. Slično Rakićevom kasnijem povlačenju u tišinu, Nušić napušta aktivnu državnu službu, odbijajući da bude puki izvršilac dvorskih intriga i sitnih političkih igara. Povlači se iz diplomatije i u potpunosti se posvećuje pozorištu i narodu, pretvarajući svoj jed, gnev i razočaranje u najbrilijantnije komedije naše književnosti (“Gospođa ministarka”, “Mister Dolar”, “Ožalošćena porodica”). Kroz smeh i nemilosrdnu satiru, Nušić je zapravo ispisivao najtačniju anatomiju elite koja je vodila zemlju, svestan da su sitne duše, pohlepa i karijerizam najveća pretnja opstanku sopstvenog naroda.
Trajni smiraj pionira i oca tradicije
Životni krug Branislava Nušića počeo je buntom na beogradskoj kaldrmi, kalio se u požarevačkoj zatvorskoj samici i dostigao vrhunac pod vrelim kosovskim suncem. Prošavši kroz golgotu Prvog svetskog rata, u kome doživljava najveću ličnu tragediju – gubitak sina jedinca Strahinje Bana koji gine u redovima legendarne Skopske đačke čete – Nušić je u potpunosti zaokružio svoj životni, ljudski i patriotski zavet.
Branislav Nušić je preminuo 19. januara 1938. godine u Beogradu, upravo u vreme kada je Miloš Crnjanski stizao u Rim da svedoči finalnom činu tragedije čije je prve klice i slabosti Nušić davno uočio i analizirao na Balkanu. Njegova smrt bila je ispraćaj dostojan narodnog vladara: Narodno pozorište u Beogradu bilo je obavijeno crnim florom, a hiljade običnih građana izašlo je na ulice da oda poslednju poštu ocu našeg humora, ali i ocu naše moderne diplomatije.
Kao diplomata na terenu, Nušić je pokazao da se pismenost, bistrina i intelekt moraju bezuslovno staviti u službu nacionalnog opstanka. Kao književnik, ostavio je za sobom tradiciju i prokrčio put koji je omogućio kasniji dolazak nove generacije pisaca diplomata. On je bio i ostao uvodno, najvažnije poglavlje i stvarni koren naše diplomatske pismenosti – čovek koji je u vremenima otomanske tmine i balkanskog jada odbranio ono najsvetije dostojanstvo sopstvenog naroda i zastave koju je predstavljao.
Nušić na Kosovu ne vodi salonsku diplomatiju; on ne piše doterane izveštaje iz udobnih fotelja. On obilazi popaljena sela, lično beleži imena ubijenih i proteranih domaćina, ucenjuje turske paše pravnim argumentima i u strogoj tajnosti organizuje prebacivanje novca i knjiga za srpske učitelje. Njegovi izveštaji poslati Ministarstvu inostranih poslova u Beogradu su hirurški precizni dokumenti o anatomiji propasti jedne velike imperije i stradanju običnog naroda. Dok danju pregovara sa turskim vlastima na besprekornom francuskom i turskom jeziku, noću u sveske beleži potresne priče koje će kasnije pretočiti u svoje čuvene putopise “S Kosova na sinje more” i knjigu “Konzulska pisma”. Nušić je na Kosovu postavio istorijski zavet i pokazao da srpski pisac u diplomatiji ne sme da drhti pred silom, već da svojim ličnim integritetom mora nametnuti poštovanje i najoštrijim protivnicima.
Susret titana – Kako je Nušić predao baklju mladom Milanu Rakiću
Iako između njihove službe u Prištini postoji razmak od osam godina ipak možemo reći da susret Branislava Nušića i Milana Rakića predstavlja direktan, opipljiv dokaz o tome kako se kontinuitet i tradicija naših pisaca u diplomatiji prenela sa kolena na koleno.
Godine 1905, nakon što je uspešno završio studije prava na pariskoj Sorboni i doneo u Beograd rafinirani francuski estetizam, mladi Milan Rakić stupa u diplomatiju i biva postavljen za pisara, a ubrzo i za šefa konzulata u Prištini. Kada je Rakić stigao na užareni Jug, u zgradi konzulata ga je sačekala upravo zaostavština, arhiva, depeše i živa reč Branislava Nušića, koji je godinama pre toga krčio taj trnoviti i opasni put.
Nušić, stariji, prekaljeni konzul koji je preživeo zatvore, pretnje smrću i turske spletke, postao je kroz spise prirodni mentor mladom pariskom đaku. Kontrast između njih dvojice bio je vizuelno i karakterno ogroman: Nušić – čovek iz naroda, robustan, neposredan, duhovit, sa bogatim iskustvom svakodnevnog života; Rakić – tihi i otmeni pesnik suzdržane emocije, krhkog zdravlja i rafiniranih pariskih manira.
Nušić je mladom Rakiću predao ne samo zvanične papire i ključeve konzulata, već i duboku, intimnu hroniku kosovskog stradanja. Upravo na tim grubim temeljima koje je Nušić postavio, u Prištini nastaju najpotresnije rodoljubive pesme Milana Rakića iz takozvanog Kosovskog ciklusa (“Na Gazimestanu”, “Simonida”, “Jefimija”). Kada je 1912. godine izbio Prvi balkanski rat, i kada je Rakić učinio onaj istorijski podvig – napustio udobnu kancelariju i kao dobrovoljac sa puškom u ruci prvi ušao u oslobođenu Prištinu plačući pred zgradom konzulata – on je zapravo ispunjavao zavet Branislava Nušića. Krug koji je Nušić započeo mastilom i krvlju na Jugu, Rakić je zatvorio oslobođenjem i stihom. To je bio stvarni dokaz kako je naša pisana reč postala štit države.
Sukob sa prestoničkom čaršijom i odlazak iz državnih kancelarija
Nakon uspešne i dugogodišnje službe na terenu, Nušićeva karijera dobija novu, ali znatno gorču dimenziju. Vraća se u Beograd, gde biva postavljen za načelnika Ministarstva prosvete, a kasnije i za upravnika Narodnog pozorišta. Međutim, povratak u prestoničke kuloare doneo mu je razočaranje slično onom koje će decenijama kasnije preživeti Milan Rakić i Miloš Crnjanski.
Nušić, čovek čiste časti, brzo ulazi u oštar politički i lični sukob sa samim vrhom beogradske vlasti i partijske čaršije. Birokratama i dvorskim činovnicima smetala je Nušićeva nepokolebljivost i pre svega njegovo oštro, satirično pero koje nije štedelo nikoga. Za razliku od salonskih karijerista koji su pozicije gradili spletkama i dodvoravanjem, Nušić je sa terena doneo svest o tome da diplomatija i državna služba zahtevaju profesionalizam, žrtvu i apsolutno dostojanstvo.
Kada je shvatio da beogradska politička čaršija više ceni poslušnost, salonsko koketiranje i kuloarske spletke nego stvarnu žrtvu položenu na oltar otadžbine, Nušić donosi ponosnu odluku. Slično Rakićevom kasnijem povlačenju u tišinu, Nušić napušta aktivnu državnu službu, odbijajući da bude puki izvršilac dvorskih intriga i sitnih političkih igara. Povlači se iz diplomatije i u potpunosti se posvećuje pozorištu i narodu, pretvarajući svoj jed, gnev i razočaranje u najbrilijantnije komedije naše književnosti (“Gospođa ministarka”, “Mister Dolar”, “Ožalošćena porodica”). Kroz smeh i nemilosrdnu satiru, Nušić je zapravo ispisivao najtačniju anatomiju elite koja je vodila zemlju, svestan da su sitne duše, pohlepa i karijerizam najveća pretnja opstanku sopstvenog naroda.
Trajni smiraj pionira i oca tradicije
Životni krug Branislava Nušića počeo je buntom na beogradskoj kaldrmi, kalio se u požarevačkoj zatvorskoj samici i dostigao vrhunac pod vrelim kosovskim suncem. Prošavši kroz golgotu Prvog svetskog rata, u kome doživljava najveću ličnu tragediju – gubitak sina jedinca Strahinje Bana koji gine u redovima legendarne Skopske đačke čete – Nušić je u potpunosti zaokružio svoj životni, ljudski i patriotski zavet.
Branislav Nušić je preminuo 19. januara 1938. godine u Beogradu, upravo u vreme kada je Miloš Crnjanski stizao u Rim da svedoči finalnom činu tragedije čije je prve klice i slabosti Nušić davno uočio i analizirao na Balkanu. Njegova smrt bila je ispraćaj dostojan narodnog vladara: Narodno pozorište u Beogradu bilo je obavijeno crnim florom, a hiljade običnih građana izašlo je na ulice da oda poslednju poštu ocu našeg humora, ali i ocu naše moderne diplomatije.
Kao diplomata na terenu, Nušić je pokazao da se pismenost, bistrina i intelekt moraju bezuslovno staviti u službu nacionalnog opstanka. Kao književnik, ostavio je za sobom tradiciju i prokrčio put koji je omogućio kasniji dolazak nove generacije pisaca diplomata. On je bio i ostao uvodno, najvažnije poglavlje i stvarni koren naše diplomatske pismenosti – čovek koji je u vremenima otomanske tmine i balkanskog jada odbranio ono najsvetije dostojanstvo sopstvenog naroda i zastave koju je predstavljao.