Rodivši se u nekadašnjoj dvojnoj monarhiji i naučen da većinu života provede van svoje zemlje, sedeo je u kancelariji i gledao dopis koji je pisao za generala. Bio je svestan da je imao sreće što je ostao u službi. Mada, ko je još imao sreće živeći kao izgnanik daleko od svoje otadžbine i svojih sunarodnika.
Prostorije izbegličke vlade u Najtbridžu možda nisu bile najprikladnije za rad, pogotovo za jednog pisca. Međutim, bio je uveren da je to jedini način da se u ovom trenutku pomogne državi koja je pod okupacijom i pokuša da uradi nešto korisno.
Stari prijatelj se pojavio na vratima njegove kancelarije. Iako se mnogo toga promenilo, iskra njihovog prijateljstva je još uvek tinjala. Nisu zaboravili beogradske priče, kada je stari profesor voleo da ga sluša dok priča o Berlinu i Rimu. Kao i ćaskanja o zajedničkim poznanicima sa kojima je prvo kao ataše za kulturu, a nakon toga i kao šef presbiroa, sarađivao.
- Crnjanski, ne valja Vam da radite toliko! Ukoliko nastavite ovim tempom, neće biti posla za nas ostale.
- Profesore, budite bez brige! Koliko se naši ljudi međusobno svađaju i glože, samo dok ispravimo te pogreške, trebaju nam godine napornog rada.
- Gde je Simović? Nisam ga od jutros video. Da ponovo ne pokušava da nas zaobiđe u poslovima sa engleskom krunom.
- Iskreno, ne bih znao. Što manje komuniciramo bolje sarađujemo. To mi je jedini način da ostanem zdrav, nemačke bombe su mi dovoljan stres.
- Nego, Crnjanski, ako Vam vreme dozvoljava, u svom kabinetu imam nešto što bih Vam pokazao. Mislim da će Vas iznenaditi.
- Naravno, možemo odmah. O čemu se radi?
- Čuli ste za nesrećnog Hristića, da je izvršio samoubistvo u Švajcarskoj.
- Da, izgleda da se nikad nije oporavio od odlaska iz službe.
- On je nas napustio, velika je razlika.
- To znam, bio sam prisutan kad je sam izjavio da ide za Švajcarsku, ali isto tako znam da se ubrzo nakon toga pokajao.
- Pokajao - ne pokajao, bilo je kasno. Niko nije želeo da mu taj sebičluk, tu brljotinu, oprosti.
- To znam, ali kakve veze njegova smrt ima sa mnom.
- Ne sa Vama lično, ali sa našom vladom ima. Na oproštaju nam je poklonio jedno platno.
- Slobodane, molim Vas, od ovolike emigracije siguran sam da možete da pronađete boljeg sagovornika od mene.
- Svakako, ali ovo ulje ste Vi potpisali. Vi i Beljanski, koji je trenutno u Beogradu, pa je razumljivo i nedostupan.
Na pomen Beljanskog, sinulo mu je - Profesore, da li govorite o Riberinom svetom Andreju?
- Crnjanski, direktno u centar - otvarajući vrata od svog kabineta pokazivao je na to ulje na platnu, koje je već više od decenije pratilo nekadašnjeg atašea za kulturu u Berlinu.
- Prosto neverovatno, kao da sam ga prekjuče sa veselim Turčinom gledao u Berlinu, kao da mi je juče u Rimu Beljanski sa osmehom na licu pokazivao.
- To, Crnjanski, znači da je odgovor na pitanje da li Vam je ovo ulje poznato, potvrdan.
- Da, profesore.
- I da je potpis Beljanskog autentičan, kao i Vaš?
- Tako je.
- Isto tako i dalje tvrdite da se ne može dokazati autentičnost.
- Kao što se ne može dokazati autentičnost, tako se ne može dokazati ni da nije Riberino platno.
- Jeste ili nije?
- Mnogo toga se poklapa, ali ne možemo reći da je zaista Ribera.
- Meni je dovoljno. Slušajte, Crnjanski, Vi znate da mi radimo ovde u skučenim uslovima, još jedno ulje na nekom od zidova rezidencije bilo bi previše. S obzirom da Vaš potpis stoji na njemu, dajemo Vam ga na čuvanje do konačnog povratka u Beograd. Nakon toga ćemo ga predati kneževom muzeju, tražiti ekspertizu, pregledati platno i utvrditi verodostojnost. Da li ste saglasni?
- Profesore, sigurno ga nemate gde drugde.
- Kao što rekoh, Vi ste pravi čovek za ikonu svetog Andreja.
- Onda sam siguran da će i Vida biti saglasna, bar da nas čuva tokom bombardovanja.
- Revers Vas čeka na izlazu, potpišite i čuvajte se međusobno.
- Bez brige, kao što se uvek pronađemo, tako ćemo se i čuvati - prekrio je platno vojničkim ćebetom i preneo u svoju kancelariju. Koračajući hodnicima i dalje je bio zaprepašćen slučajnošću, koja je nakon ponovnog susreta bila uočljivija, nego u Rimu pre nekoliko godina.
- Bez brige, kao što se uvek pronađemo, tako ćemo se i čuvati - prekrio je platno vojničkim ćebetom i preneo u svoju kancelariju. Koračajući hodnicima i dalje je bio zaprepašćen slučajnošću, koja je nakon ponovnog susreta bila uočljivija, nego u Rimu pre nekoliko godina.