Marko Mil Popović

Da, Crna lala - nastavila je - pravo remek delo, a ipak nije toliko komercijalno. Okrenula se u njegovom pravcu - sve što radimo je nekako previše, preterano, čak i Vladanova razdraganost. Znaš, pozvala ga je da se približi - da nije ovako preteran, Marina bi ga mnogo manje maltretirala, mnogo ranije bi mu se predala. Znači muškarac mora biti malo manje napadan. Ali kako onda da ti stavi do znanja da mu se dopadaš. Postoji ta granica gde žena zna. Oseti se. I kad osetiš, šta onda radiš? Razmišljam da li da dam šansu ili ne. Bude li kad komplikovano? - prilično je ozbiljno pitao. Uvek je komplikovano - nasmejala se. Znaš, večeras sam bar deset puta odlučila da ne dođem na promociju. Zbog mene? Između ostalog. Mada, znaš, najgore je doći na promociju automobila koji vredi kao tvojih deset godišnjih plata i da se kao i svi - pokazala je rukom preko sale - ostali pretvaraš da ćeš ga kupiti. Naše mušte...

Da te upoznam, ovo je Marina. Marina, imam čast da te upoznam sa jednim pravim i uz to živim književnikom. Nežno mu je pružila ruku. Gledala je u njegovom pravcu, iz malih zelenkastih očiju se video ispitivački pogled... Oh, hvala vam, nisam znala da me je uopšte spominjao. Moj drugar je sramežljiv, ali i iskren. Razvukao je osmeh gledajući druga kako iz ladno bele, prelazi u crvenu fazu lica. Naravno da sam iskren, to mi je i srednje ime... Da, da, naravno, svakako. Pogledao je u dosta izražajnije lice devojke, koja je prilično nepoverljivo gledala u njegovom pravcu. On je tek sad shvatio da se nalazi na dvostrukom sastanku... I batice šta kažeš, glamurozno, zar ne? Ni ne možeš zamisliti šta smo sve morali da uradimo da bi ovo ovako izgledalo. Da, da, vrlo elegantno. Dosta ste novca uložili... Moguće, moguće, nadamo se... Pogledao je u pravcu svoje večerašnje pratilje... Batice, Marina i ja moramo da dočekamo još neke goste, a vas dvoj...

Proveravao je dugmad na svojoj košulji. Na desnom rukavu je bilo zakopčano na drugoj rupici, pomislio je, dobro je. Međutim, na levoj ruci se prešao, ta druga rupica mu je stezala ruku, u stvari stezala je sat, koji je nosio. Otkopčao je dugme i provlačeći ga kroz prvi otvor, napravio je više mesta. Promrdao je ruku i pogledao na svoj sat. Ostalo je još tri minuta do dvadeset časova. Okrenuo se ka velikim staklenim vratima, pogledao je u svoj odraz. Pomislio je opa, opa, izgledam ko prokleti tajni agent. Namestio je kravatu i okrenuo se u pravcu hotelskog parkinga. Tražio je pogledom Vladana, koji inače nije imao običaj da kasni, ali eto danas izgleda da će zakasniti. Njegova ideja je i bila da se zajedno pojave na promociji novog modela automobilske kuće iz Štutgarta. Nije baš bio ljubitelj nemačkih automobila, ali znao je da su Nemci široke ruke na ovakvim dešavanjima. Vrteo je film, realno večeras nije ni imao ništa pametnije ni da radi. Teška odluka, ili g...

Primetila je da gazi tucanikom. Držao ju je pod rukom, osećala je miris njegovog parfema. Gledala ga je, zaista odavno nije uživala u muškom društvu. Međutim vrzmalo joj se u glavi zašto je posle toliko godina ponovo na Kosančićevom vencu i zašto pod rukom drži Miloša Crnjanskog. Mlada damo, ti dobro znaš ko je voleo da šeta Kosančićevim vencem i ko je voleo da čita, to nisam ja rekao, već citiram njega, najvećeg Miloša Crnjanskog. Gledala ga je, bilo ju je po malo sramota. Bila je svesna s kim je ovde dolazila, ali sve se nadala da to nije istina. - Pa znam, ali ipak, bilo mi je malo glupo. Nikad nemoj da ti bude glupo. Ne smeta što sam prešao na ti. Ne, ne, ne, nikako, ali da li ja smem. Jesam, kako je on voleo da kaže najveći, ali prelepe žene uvek mogu da budu na ti sa mnom, čak, neophodno je. Kod Hiperborejaca, pa da, tako elegantno ste u Rimu izgledali. Zašto nismo u Rimu? Tvoj je san, ti si htela da budeš ovde. Ali nisam ovde bila deset...

Ostala je sama na stanici. Okrenula se i videla da ipak pod nadstrešnicom ima još nekog. Zapazila je naočitog gospodina, kako stameno stoji. Bela, lepo ispeglana košulja, prelepa kragna i lice koje joj je bilo poznato. Okrenuo se ka njoj i nasmejao. Klimnuo joj je glavom i pozvao da priđe. Mlada damo, ostali smo nas dvoje sami. Da, odavno ne videh ovako pustu stanicu, rekla mu je približavajući se i sve više zagledajući ga. Nemam kravatu, pretoplo je danas. Nadam se da Vam to ne smeta. Ne, ne, nikako. Nego, mnogo ste mi poznati, ali čini mi se da Vas znam mnogo starijeg. Ah, to su oni prokletnici iz izdavačkih kuća. Znate, i dalje mi se svete, pa stavljaju fotografije kad sam ostario. Više volim sebe ovakvog, mladog. Znate, upravo se vraćam sa fudbala. Volim da trčim, da dišem svežeg vazduha, da uživam u ženskoj lepoti. Moram priznati, mlada damo, Vi prelepo izgledate. Postidela se. Prošla je rukom kroz svoju gustu i svilenu crnu kosu. Izvinite, ali...

Prošla je pored dečije sobe. Vrata su kao i uvek bila odškrinuta. Provirila je kroz njih. Zaspali su. Lagano je prošla hodnikom i ugasila svetlo. Ušla je u spavaću sobu i umorno sela na ivicu bračnog kreveta. Uzela je mleko za telo i krenula da maže ruke. Lagano je prelazila i sve do svojih tankih laktova je ostavljala trag mleka, koje je koža brzo upijala. Pogledala je dlanove i shvatila je da joj ostalo još dosta mleka na njima, zavukla ih je ispod spavačice i lagano namazala stomak. Iako i dalje skoro neprimetan, osećala je kako iz dana u dan i iz godine u godinu sve više raste. Plašila se starosti, trideset i deveta godina, još četiri meseca i ulazila je u petu deceniju života. Svoju majku je prezirala u tim godinama, smatrala je da joj je to doba daleko, a eto bila je godina kao nekad njena majka, baka. Pogledala je na sat. Bilo je blizu ponoći. Suprug je započeo drugu smenu pre nekoliko sati. Još jedna noć prospavana u praznoj postelji, sa hladnom levom...

Voleo da kaže da mu ne treba stalno prebivalište u Beogradu, jer će jednoga dana bar jedna ulica nositi njegovo ime — što se i tokom sedamdesetih godina prošlog veka i dogodilo. Tako da baš ovde na Čukarici imamo ulicu nazvanu po njemu, ipak, 1936. godine, u svojoj šezdeset petoj godini, kupuje kuću i okućnicu. U tom trenutku je poslanik Kraljevine Jugoslavije u Rimu. Nasleđuje na toj dužnosti svog velikog prijatelja, pesnika Milana Rakića. Kuću i plac kupuje od prijatelja — trgovca Moše Josifa i pijanistkinje Sofije Soke Josif, roditelja budućeg akademika Enrika Josifa, autora čuvene fraze „Srbi su nebeski narod“. Godine 1937. Dučić dobija unapređenje i odlazi kao ambasador u Bukurešt. To je prva jugoslovenska ambasada, pošto su do tada sve bile poslanstva. Iz tog razloga, pre Dučića, diplomate najvišeg ranga su imale zvanja poslanika, što nema veze sa današnjim značenjem reči „poslanik“ u parlamentu. Dok je kao ambasado...

Manifestacija Dani evropske baštine ustanovljena je 1991. godine od strane Saveta Evrope, uz podršku Evropske zajednice. Povod za njeno uvođenje bio je projekat „Otvoreni dani kulturnih spomenika“, koji je prvi put realizovan u Francuskoj 1984. godine. Cilj manifestacije je podsticanje interesovanja za evropsko kulturno nasleđe, kao i razvijanje svesti o sopstvenom identitetu, kojoj se najuspešnije prilazi prateći postojeće i stvarajući nove rute, mreže i veze. U Srbiji se manifestacija održava od 2002. godine i predstavlja praznik kulture i turizma. Samim učešćem u njoj, Srbija je afirmisala svoju pripadnost evropskom kulturnom prostoru. Poseban značaj imala je 2007. godina, kada je Beograd bio domaćin centralne evropske proslave, postajući simbolička tačka rute, mreže i veze za celu Evropu. Moj prvi susret sa manifestacijom dogodio se 2004. godine, u Galeriji 73, gde je priređena izložba starih fotografija našeg eminentnog fotografa Tome Gr...

Drugarica joj je prekinula razgovor, kako je i započela, bez dobar dan i doviđenja. Ništa čudno. Ugasila je svoju cigaretu, ušla je u salu broj četiri. Zgodna srednjovečna gospođa se spremala da održi predavanje. Oko njenog laptopa i projektora muvao se mladić koji je spojio ta dva uređaja i proveravao da li je sve dobro. Gledala ih je. Da li je njena prijateljica pričala o ovo dvoje. Nisu joj baš skladni, lik bi bolje njoj pristajao, nego ovoj nafrakanoj. Mada zgodna je. Pomislila je, ma daj, ovo dvoje sigurno nisu ono dvoje. Mada, možda i jesu. Bila je spokojna, bar će tokom dosadnog predavanja imati o čemu da razmišlja. U tom trenu mladić je lagano pomilovao ruku svoje saradnice, možda šefovice. Nasmejala mu se i gledala u njegovom pravcu dok se udaljavao. Pitala se, da li je to taj par ili ne. Mora da nazove svoju prijateljicu. Uh kakav dan, samo da je ovo dvoje ne provale da zna. Mada ko u stvari uopšte bilo šta zna! Kraj

Otišao je u pravcu svoje kancelarije, ostavljajući je samu i u razmišljanju. Da li je stroga i prema sebi i prema njemu što neće da izađe na sastanak sa njim. Bio je zgodan, malo blesav, ali pozitivan. Da li je zaista izbirljiva, da li zaista čeka princa na belom konju. Da li će umreti sama bez igde ikoga. A šta, ako, dok se ona nećka i on pronađe neku koja bi želela biti sa njim. Za trenutak je zastala, prošlo joj je kroz glavu, zašto uopšte razmišlja o svom kolegi, da li ozbiljno razmišlja o njemu, ne zašto je počela ozbiljno razmišljati. Trgla se iz razmišljanja, uzela je telefon i okrenula jedan broj. Halo, ja sam. Zamisli šta sam sad čula. Dobar dan i tebi, hajde pričaj. Znaš mog kolegu, što sam ti pričala, da me je zvao na sastanak i što sam ga odbila iz dobro poznatih razloga. Rekla sam ti da nisi fer prema dečku. Ako ga ti nećeš, daj ga meni. Ne može, on je moja zlatna rezerva. Nego, došao mi je sa pričom o nekoj tetki i njen...