Čarli Parker svira bosa novu, drugi deo

Da te upoznam, ovo je Marina. Marina, imam čast da te upoznam sa jednim pravim i uz to živim književnikom.

Nežno mu je pružila ruku. Gledala je u njegovom pravcu, iz malih zelenkastih očiju se video ispitivački pogled...

Oh, hvala vam, nisam znala da me je uopšte spominjao.

Moj drugar je sramežljiv, ali i iskren. Razvukao je osmeh gledajući druga kako iz ladno bele, prelazi u crvenu fazu lica.

Naravno da sam iskren, to mi je i srednje ime...

Da, da, naravno, svakako. Pogledao je u dosta izražajnije lice devojke, koja je prilično nepoverljivo gledala u njegovom pravcu.

On je tek sad shvatio da se nalazi na dvostrukom sastanku...

I batice šta kažeš, glamurozno, zar ne? Ni ne možeš zamisliti šta smo sve morali da uradimo da bi ovo ovako izgledalo.

Da, da, vrlo elegantno. Dosta ste novca uložili...

Moguće, moguće, nadamo se...

Pogledao je u pravcu svoje večerašnje pratilje...

Batice, Marina i ja moramo da dočekamo još neke goste, a vas dvoje, eto vremena da se upoznate. Brzo ćemo.

Šmugnuli su. Ostavili su ih same...

Neprijatnu tišinu je ona prekinula - Uvek napravi ovakvu zbrku. Nešto zakuva i pobegne.

Ma, navikao sam, mada odavno mi nije ovako nešto uradio.

Da te ostavi samog sa nepoznatom ženskom osobom i da pobegne u nepoznatom pravcu.

Nasmejao se, dopalo mu se to što je rekla...

Pa blizu istine...

Nego, da li si ti stvarno pisac. Zamlaćuje Marinu već mesecima sa tobom...

Razvukao je osmeh, a njen pogled je napravio blagi gard...

Piskaram po nešto, nažalost većini ljudi to nije zanimljivo...

Htela sam da vidim da li zaista postojiš, ništa drugo.

Ma naravno, da nisam još jedno mitsko biće iz njegove mašte.

Upravo tako, ipak ga ti bolje poznaješ...

Ipak na moju žalost blizu sam mitskog bića...

Koliko poznatiji?

Pa, hajde de, na primer Aleksandar Dima, tvorac grofa Monte Krista.

Dobro znam ko je on, ali ipak sam veći fan Crne lale...

Pa, da, možda. Kažeš Crna lala, odličan izbor...

Vladan je zaseo za stolicu. Držao je svoju pratilju za ruku...

Batice, da li si ti to uspeo da započneš razgovor sa našim mrgudom iz kancelarije.

Nisi zanimljiv

Nisam zanimljiv poput mog prijatelja, čuvenog književnika.

Prekinuo si nas, to je nepristojno.

O, pardon, madam.

Nastaviće se

U potrazi za Riberom - 3.

Naišao je prevoz. Dugački autobus je bio prilično prazan i sem njega ušla su još dva putnika. Dvoje srednjoškolaca, koji su delili slušalice od mobilnog telefona. Išli su pribijeno, jedno uz drugo i nisu mnogo marili za druge ljude. Dobro ih je osmotrio, devojka je imala neke čudne cipele ili možda patike sa velikim platformama. Momak u starkama i dalje je bio prilično viši od nje, tako da je sve vreme bio nagnut nad njom, da joj slušalica ne bi ispadala iz uveta. Naravno to je koristio da bi se saginjao i ljubio je, ona se cerekala, nekad uzvraćajući, a nekad koketno, odbijajući ga. Seo je u prednji deo autobusa, sa desne strane, na duplo sedište. Ispred njega su bile dve starije žene, nasuprot njih, sedeo je muškarac u radničkom kombinezonu, koji se najverovatnije vraćao sa posla. Autobus je skrenuo polulevo i hvatajući petlju, penjao se ka mostu. Posmatrao je svetla na gradilištu, savsku obalu nije mogao da raspozna. Koliko je u mraku mogao videti, nazirale ...

Umesto uvoda

Zovem se Marko Mil Popović. Odmah bih pojasnio moje srednje ime, tj. Mil. Pre svega, u svetu književnosti i pisane reči postoji dosta Marka Popovića, tako da, sem mene, još trojica se bave pisanjem, plus do pre par godina najpoznatiji Marko Popović bio je naš čuveni arheolog. Da, i sa njim su me mešali. Ovako, Mil dobro zvuči, mada se u Google pretragama ponekad kao Marko Mil Popović pojavi i Marko Miljanov Popović, što realno i godi. Da, Mil je inače delimično vezano za moje porodično nasleđe i imena u mojoj porodici, a delimično zaista ima i umetnički prizvuk, zvuči anglikanski, poput Džona Stjuarta Mila. Tako da, ja sam Marko Mil Popović i dobrodošli na moj blog. Da, bar jedna rečenica i o blogu. Planiram na njemu da vas upoznam sa nekim novim pričama i da polako spremam neku novu zbirku, a u trenucima kreativne dokolice predstaviću vam i pojedine isečke iz mojih romana i već napisanih priča. ...

Topla noć beogradska

Imao je osećaj da je ponovo lagao. Nije bilo namerno, jednostavno desilo se. Nije sad baš bila griža savesti, ali mogao je biti iskreniji. Ustao je iz kreveta i otišao na terasu. U neka ranija i sretnija vremena zapalio bi cigaru, ali nisu mu mnogo falile, jednostavno samo je duboko uzdahnuo i gledao u pravcu reke. Svetla velegrada su se ogledala u reci, a on je i dalje razmišljao da li je bio samo neiskren ili je bio lažov. Zašto je morao da kaže da mu se dopada njen tekst i zašto joj je rekao da ga slobodno objavi. Znao je da je to težak bofl, ali kako joj reći da je netalentovana. U tom prvom trenutku mu je izgledalo mnogo lakše, praktičnije da ne koristi energiju na razmišljanje i slaganje misli koje bi bile adekvatne, iskrene i možda bolne. Udahnuo je duboko i dok je izdisaj uzlazio iz njegovih pluća, prelazeći preko resice i izlazeći kroz usta začuo je dubok gromki glas. Pretoplo je noćas u Beogradu! Okrenuo se prema pravcu odakle je d...

Jovan Viktorović 21.01.1893. - 20.10.1944. (16.05.1946.) god.

Uvod Jedan od najznačajnijih i najuglednijih žitelja Čukarice iz prve polovine 20. veka, sem što je bio dvorski apotekar, Jovan Viktorović je bio i dugogodišnji odbornik skupštine grada Beograda, jedan od osnivača Rotari kluba u Beogradu kao i veliki dobrotvor i humanitarni radnik. Viktorovićeva vila Porodično vezan za Matiju Bana (bio je oženjen njegovom praunukom Milicom), nastavio je Banovo delo, tako je između ostalog bio darodavac placa za izgradnju škole Josif Pančić, kao i jedan od ljudi koji su finansirali izgradnju škole. Bio je vlasnik vile, sigurno najlepše kuće predratnog Banovog brda na adresi Požeška 28, u kojoj se već 80 godina nalazi, prvo vrtić, a potom i uprava Predškolske ustanove Čukarica. Poput svog vlasnika i sama vila je imala interesantnu sudbinu, koja je isto tako zanimljiva za našu priču. Takođe, prvo njegov otac Mihajlo, a nakon njegove smrti Jovan, bili su vlasnici apoteke na Prestolonasledn...

U šetnji sa piscem, treći deo

Primetila je da gazi tucanikom. Držao ju je pod rukom, osećala je miris njegovog parfema. Gledala ga je, zaista odavno nije uživala u muškom društvu. Međutim vrzmalo joj se u glavi zašto je posle toliko godina ponovo na Kosančićevom vencu i zašto pod rukom drži Miloša Crnjanskog. Mlada damo, ti dobro znaš ko je voleo da šeta Kosančićevim vencem i ko je voleo da čita, to nisam ja rekao, već citiram njega, najvećeg Miloša Crnjanskog. Gledala ga je, bilo ju je po malo sramota. Bila je svesna s kim je ovde dolazila, ali sve se nadala da to nije istina. - Pa znam, ali ipak, bilo mi je malo glupo. Nikad nemoj da ti bude glupo. Ne smeta što sam prešao na ti. Ne, ne, ne, nikako, ali da li ja smem. Jesam, kako je on voleo da kaže najveći, ali prelepe žene uvek mogu da budu na ti sa mnom, čak, neophodno je. Kod Hiperborejaca, pa da, tako elegantno ste u Rimu izgledali. Zašto nismo u Rimu? Tvoj je san, ti si htela da budeš ovde. Ali nisam ovde bila deset...

Marko Mil Popović

Search This Blog