Primetila je da gazi tucanikom. Držao ju je pod rukom, osećala je miris njegovog parfema. Gledala ga je, zaista odavno nije uživala u muškom društvu. Međutim vrzmalo joj se u glavi zašto je posle toliko godina ponovo na Kosančićevom vencu i zašto pod rukom drži Miloša Crnjanskog.
Mlada damo, ti dobro znaš ko je voleo da šeta Kosančićevim vencem i ko je voleo da čita, to nisam ja rekao, već citiram njega, najvećeg Miloša Crnjanskog.
Gledala ga je, bilo ju je po malo sramota. Bila je svesna s kim je ovde dolazila, ali sve se nadala da to nije istina. - Pa znam, ali ipak, bilo mi je malo glupo.
Nikad nemoj da ti bude glupo. Ne smeta što sam prešao na ti.
Ne, ne, ne, nikako, ali da li ja smem.
Jesam, kako je on voleo da kaže najveći, ali prelepe žene uvek mogu da budu na ti sa mnom, čak, neophodno je.
Kod Hiperborejaca, pa da, tako elegantno ste u Rimu izgledali. Zašto nismo u Rimu?
Tvoj je san, ti si htela da budeš ovde.
Ali nisam ovde bila deset godina, njega nisam videla istih tih deset godina. Zašto sada?
Nedostaje ti!?
Ne, nisam ni pomislila na njega, pa... pa dovoljno dugo.
I eto ga sad ponovo.
Ali zašto posle toliko vremena.
Pa to je, eto, poput „Beskrajnog plavog kruga“...
Prekinula ga je i nastavila „I u njemu zvezda“ - pogledala ga je ispod oka.
Ne gledaj me sa prezirom, ovo je tvoj san. Izgleda da znaš samo jedan moj citat. Siguran sam da ih on zna mnogo više od tebe.
I ja znam da zna. Ali zašto sanjam tebe, a ne njega.
Njegov lik si zaboravila, a moj je malo po malo, dal na televiziji, novinama, tom vašem internetu. Eeee... da je bilo interneta u moje doba.
Nisam ga zaboravila - uzbuđeno je rekla.
Jesi, jesi, ajde pokušaj ga se setiti.
Ali ako se budem naprezala probudiću se, a meni je ovde lepo. Ne želim otići.
Zbog mene ili njega?
Vi muškarci, svi ste isti.
Ja možda, ali on ne. Zar nisam u pravu?
Želela bih ostati ovde, zaista, Crnjanski bar Vi razumete.
Ponovo smo prešli na Vi.
Ne znam šta pričam, na ti smo, zar ne?
Jesmo, jesmo, nego moram podići ove kofere, moram nositi proklete knjige, a London je ovih dana sav u magli i kiši.
Pa kako sad London?
Pa živeo sam tamo. Nadmeni englezi nisu želeli da mi štampaju knjige, ali sam morao da raznosim tuđe.
Pa kako ćeš u London?
Što mene pitaš, ovo je tvoj san - rekao je smeškajući se.
Da li to znači da ću se uskoro probuditi?
Rekao bih da je tako.
Ali njega nisam još videla - pobunila se.
Ah, dobro moje dete, možda ga nikad više nećeš videti, ali biće ti ponekad pred očima.
Ali ja...
Nasmejao joj se i mahnuo rukom - Zbogom, Goodbye, Auf Wiedersehen, mada, mlada damo talijanski je najlepši, najromantičniji - Arrivederci!
Otvorila je oči. Pogledala je na sat, ostao je ceo minut do alarma za buđenje. Okrenula se na stranu. Videla je supruga kako spava na drugoj strani kreveta. Nije ni osetila kad je kasno sinoć ili rano jutros došao. Osetila je miris duvana, popušio je cigaretu pred spavanje, to je strašno mrzela. Pridigla se i u sekundi kad je zazvonio alarm ga ugasila.
Bilo je i vreme da budi decu za školu. Prišla je istim vratima, kao i pre samo nekoliko sati. Otvorila ih je, tiho i nežno majčinski rekla: - Ajmo spavalice, ustajanje.
Mlađi je odmah otvorio oči i nasmejao se u majčinom pravcu. Ćerka, starija, od njeno dvoje dece je nije čula, ili se bar pravila. Gledala je nasmejano lice tog malog deteta, podsetio ju je na njega. Setila se sna. Čudni su snovi, u trenu ih zaboraviš, pa se ponovo prisetiš. Zaista mlađe dete ju je podsećalo na njega.
Bio je u pravu pisac, nećeš ga videti, ali biće ti pred očima. Poslala je sinu poljubac i pokazala mu da promrda sestru. Krenula je ka kupatilu, bilo joj je potrebno dobro umivanje.
Pitala se, da li ga zaboraviti ili ne. Možda, ipak povremeno misliti na njega, na prošlost, mladost. Da li je pisac bio anđeo koji joj se javio u snu ili samo njena probuđena savest. Volela bi da je videla anđela u snu i da ju je podsetio na lepe stvari koje je u svakodnevnici nažalost zaboravila.
Donela je odluku, otići će narednih dana do Kosančićevog venca. Sigurno je i dalje lepo prošetati makadamom. Možda i on povremeno ode tamo i traži nju.