Voleo da kaže da mu ne treba stalno prebivalište u Beogradu, jer će jednoga dana bar jedna ulica nositi njegovo ime — što se i tokom sedamdesetih godina prošlog veka i dogodilo. Tako da baš ovde na Čukarici imamo ulicu nazvanu po njemu, ipak, 1936. godine, u svojoj šezdeset petoj godini, kupuje kuću i okućnicu. U tom trenutku je poslanik Kraljevine Jugoslavije u Rimu. Nasleđuje na toj dužnosti svog velikog prijatelja, pesnika Milana Rakića.
Kuću i plac kupuje od prijatelja — trgovca Moše Josifa i pijanistkinje Sofije Soke Josif, roditelja budućeg akademika Enrika Josifa, autora čuvene fraze „Srbi su nebeski narod“.
Godine 1937. Dučić dobija unapređenje i odlazi kao ambasador u Bukurešt. To je prva jugoslovenska ambasada, pošto su do tada sve bile poslanstva. Iz tog razloga, pre Dučića, diplomate najvišeg ranga su imale zvanja poslanika, što nema veze sa današnjim značenjem reči „poslanik“ u parlamentu.
Dok je kao ambasador boravio u Bukureštu, 6. novembra 1939. godine, Dučić kupuje još jedan plac na Banovom brdu, odmah pored prethodno kupljenog. Ovaj put plac kupuje od Ljubice Todorović, unuke Matije Bana. Upravo tu, u tom činu, dogodila se simbolična konekcija dva velikana: Matije Bana i Jovana Dučića.
Tako se ukrštaju životne putanje dvojice velikana sa juga — iz primorskog kraja — koji su, umesto morskih vidika, izabrali brežuljke, šumu i čist vazduh Banovog brda, koje je Vlada Ilić, najznačajniji beogradski gradonačelnik, nazvao „vazdušnom banjom Beograda“.
Do sada ste već mogli videti skenirane zapisnike o kupovini ovih placeva. Ta dva dokumenta, sam sačuvao u knjizi „Kulturna baština Čukarice“, i oni predstavljaju neprocenjivo blago. Samo na dva papira ispisana je istorija poslednjih dvesta godina Beograda. Ali u tim zapisnicima ne pojavljuju se samo imena potomaka Matije Bana i predaka akademika Enrika Josifa, već i jedno treće veliko ime iz vremena Kraljevine Jugoslavije — ime čuvenog beogradskog pesnika, pravnika i javnog mislioca Dragiše Vasića.
S obzirom na to da je Jovan Dučić i 1936. i 1939. godine bio na diplomatskoj službi u inostranstvu, ugovore o kupovini imanja u Beogradu u njegovo ime je, na osnovu punomoćja, potpisao njegov prijatelj i kolega po peru — upravo Dragiša Vasić.
Time dolazimo do još jedne, intimnije dimenzije života Jovana Dučića. Iako duboko romantičan i veliki ljubitelj — a često i ljubimac — lepšeg pola, nikada se nije oženio. Isto tako i njegova ljubav prema Beogradu, a posebno prema Banovom brdu, ostala je neostvarena.
Šestojanuarsko bombardovanje Jugoslavije 1941. godine zateklo ga je na novom diplomatskom zadatku u Španiji. U aprilu, na železničkoj stanici u Madridu, dočekao je izbeglo osoblje poslanstva iz Rima. Poseban doček priredio je svom mlađem kolegi i književnom sabratu, Milošu Crnjanskom, kad penjući se na prvi stepenik vagona u kom se nalazila naša delegacija izgovara reči: „Znajte i upamtite s kim ste putovali, a ako ne znate ja ću vam reći, Crnjanski, veliki pesnik, ostavljam vam u amanet da ga čuvate kao zenicu oka“.
Delegacija je bila proterana iz fašističke Italije i na proputovanju kroz Frankovu Španiju, sa Lisabonom kao poslednjom evropskom stanicom i pogledom okrenutim ka Atlantiku.
Dučić se priključuje ovoj grupi, i zajedno sa izbeglicama iz cele Evrope, svi se okupljaju u Lisabonu. Taj grad je 1941. godine bio neformalni centar evropske emigracije — političke, diplomatske, književne. Košnica naroda i sudbina, Lisabon tog doba predstavljao je simbol prekretnice. Tu, u okolini čuvenog hotela „Palasio“ u Estorilu, u atmosferi koja je više ličila na scenu romana nego na stvarnost, Dučić i Crnjanski provode nekoliko nedelja u razmišljanjima i razgovorima.
Ovo vreme i ovaj susret poslužili su kao inspiracija savremenom srpskom piscu Dejanu Tiago Stankoviću za njegov roman „Estoril“, u kome je taj istorijski trenutak pretočen u prozu dostojnu evropske književne scene.
Ubrzo potom, putevi dvojice velikana se razdvajaju — Crnjanski odlazi u London, gde će raditi pri izbegličkoj vladi Kraljevine Jugoslavije, dok Jovan Dučić odlazi u Ameriku. U Geriju, Indijana, nastavlja svoj književni rad i izdaje jedno od najveličanstvenijih dela srpske biografske proze — „Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine Prve“, posvećeno Savi Vladislaviću Raguzinskom.
Veliki pesnik i diplomata preminuo je 7. aprila 1943. godine, na Blagovesti. Sahranjen je na srpskom pravoslavnom groblju manastira Svetog Save u Libertvilu. Njegova poslednja želja — da počiva u rodnom Trebinju — ispunjena je 2000. godine, kada su njegovi posmrtni ostaci svečano preneti u zavičaj. Opelo su tada služili trojica duhovnih velikana: patrijarh Pavle, mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jeftić.
Njegova želja da penzionerske dane provede na Banovom brdu, u domu koji je kupio sa nadom i ljubavlju, ostala je neispunjena. Ali ostala je ova priča — dokumentovana, istinita i duboko dirljiva.
Kako sam već pomenuo, Jovan Dučić nije imao direktne naslednike. U testamentu napisanom u Americi 1942. godine, naslednikom je imenovao sestru Soku Andrić, kao i nekoliko bližih rođaka. Međutim, s obzirom na to da je testament napisan u inostranstvu, a da je nakon rata Jugoslavija ušla u okvire komunističkog bloka, deo dokumenta koji se odnosio na placeve na Banovom brdu nikada nije realizovan. I evo, više od osam decenija nakon njegove smrti, u katastru se oba imanja i dalje vode na ime Jovana Dučića.
U želji da se barem simbolično oduži ovom velikom pesniku, Gradska opština Čukarica se pre izvesnog vremena obratila gradskoj komisiji za spomenike i spomen-obeležja sa inicijativom da se na uglu ulica Steve i Pere Todorovića postavi spomen-ploča sa natpisom „Dučićev plac“ i osnovnim biografskim podacima.
Nadamo se da će ta ploča uskoro ugledati svetlost dana i da će se na taj način ispuniti barem jedan deo njegove želje, isto tako da Beograd, i Banovo brdo, ne zaborave velikog čoveka koji je svojim stihom, diplomatskim umećem i duhom zadužio srpsku kulturu i državnost.
Hvala vam!
U Beogradu, 20. septembar 2024. godine
Turistička organizacija Čukarice – Dani evropske baštine 2024.
Rute, mreže i veze
Obraćanje Marka Mil Popovića
Muzej grada Beograda – Zavičajni muzej Žarkova