Jovan Dučić i Banovo brdo - Dani evropske baštine 2024

    Dani evropske baštine 2024. 
    Obraćanje Marka Mil Popovića – Muzej grada Beograda – Zavičajni muzej Žarkova 
    Rute, mreže i veze 

    Manifestacija Dani evropske baštine ustanovljena je 1991. godine od strane Saveta Evrope, uz podršku Evropske zajednice. Povod za njeno uvođenje bio je projekat „Otvoreni dani kulturnih spomenika“, koji je prvi put realizovan u Francuskoj 1984. godine. Cilj manifestacije je podsticanje interesovanja za evropsko kulturno nasleđe, kao i razvijanje svesti o sopstvenom identitetu, kojoj se najuspešnije prilazi prateći postojeće i stvarajući nove rute, mreže i veze. U Srbiji se manifestacija održava od 2002. godine i predstavlja praznik kulture i turizma. Samim učešćem u njoj, Srbija je afirmisala svoju pripadnost evropskom kulturnom prostoru. Poseban značaj imala je 2007. godina, kada je Beograd bio domaćin centralne evropske proslave, postajući simbolička tačka rute, mreže i veze za celu Evropu. Moj prvi susret sa manifestacijom dogodio se 2004. godine, u Galeriji 73, gde je priređena izložba starih fotografija našeg eminentnog fotografa Tome Grujičića Ravanjca. Neke od fotografija predstavljale su sam centar Žarkova, a na jednoj od njih nalazila se i zgrada u kojoj danas obeležavamo ovu značajnu manifestaciju. 
    Tema ovogodišnje manifestacije — „Rute, mreže i veze“ — stavlja u fokus ideju da kulturno nasleđe, pored toga što predstavlja osnov lokalnog identiteta i istorijskog kontinuiteta, odražava i uticaje, ideje i narode koji su ga oblikovali tokom vremena. Naša današnja prezentacija je posvećena upravo tim rutama, mrežama i vezama — ne u savremenom, tehnološkom smislu reči (routes, networks, connections), već u kontekstu kulturne baštine: putanjama kojima su ljudi kroz istoriju prolazili, vezama koje su se gradile i mrežama koje su, često spontano, a ponekad i namerno, nastajale. 
    U tom kontekstu, govorićemo o knezu srpskih pesnika — Jovanu Dučiću — i njegovoj vezi sa Banovim brdom. Ta priča je, poslednjih osamdeset osam godina, živela na Banovom brdu kao nešto između istine i predanja. Svi su znali za postojanje „Dučićevog placa“, ali niko nije smeo da to sa sigurnošću tvrdi, a ni lokacije se nisu ujednačeno prenosile — razlikovale su se od čoveka do čoveka. Međutim, pre nego što pređemo na samu vezu Dučića sa ovim krajem, moramo se vratiti još malo dalje u prošlost i govoriti o čoveku po kome je Banovo brdo i dobilo ime — Matiji Banu. Mnogi bi se mogli zapitati zašto u priču o Dučiću uvodimo i Bana, ali upravo tu dolazimo do zanimljive i značajne paralele između dvojice velikih pisaca i diplomata, koji su obeležili kulturni i društveni život svog doba. Životne rute oboje počinju u istom kraju — Matija Ban potiče iz Petrovog sela kod Dubrovnika, a Jovan Dučić iz Hrupjela kod Trebinja. Mesta koja su udaljena jedno od drugog svega tridesetak kilometara. Obojica su, nezavisno jedan od drugog, krenula iz rodnog kraja i došla u Beograd, tačnije na prostor koji se nekada zvao Golo brdo, a koji već više od 150 godina nosi naziv Banovo brdo. 
    Matiju Bana je put prvo odveo u Carigrad, a zatim, oduševljen prirodom i ambijentom beogradske okoline, u šestoj deceniji 19. veka naselio se na području današnjeg Šumarskog fakulteta. Njegovo imanje, u početku dobijeno na poklon, nalazilo se na prostoru današnje ulice Kneza Višeslava i prostiralo se od Požeške ulice sve do Nemačkog groblja, najviše tačke Košutnjaka. Sa jedne strane graničilo je sa selom Žarkovom, a sa druge sa lovištem poznatim po košutama, po kojem je Košutnjak i dobio ime. Ta oaza, udaljena od centra grada šest kilometara, bila je pravi raj u koji se kočijama stizalo za manje od sat vremena — što je vremenska distanca koja i danas, u saobraćajnom špicu, nije bitno drugačija. 
    Jovan Dučić, za razliku od Bana, svoju životnu mrežu je gradio kroz diplomatsku službu i književni rad. Njegov spisak gradova u kojima je službovao je impresivan: Carigrad, Atina, Rim, Ženeva, Beč, Kairo, Madrid, Bukurešt... U Atini je dočekao početak Prvog svetskog rata, gde je, duboko potresen stradanjem svog naroda, napisao veličanstvenu pesmu „Ave Serbia“: 
    Tvoje sunce nose sad na zastavama, 
    Ti živiš u besnom ponosu sinova; 
    Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama, 
    I zore da zrače na putima snova. 
    Još si uz nas, sveta majko, koju muče: 
    Sve su tvoje munje u mačeva sevu, 
    Sve u našoj krvi tvoje reke huče, 
    Svi vetri u našem osvetničkom gnevu. 
    Ti stihovi su napisani tokom 1917. godine u Solunu, kada je Jovan Dučić, kao sekretar druge klase Poslanstva Kraljevine Srbije u Atini, dočekao srpsku vojsku i predstavnike vlade koji su, nakon albanske golgote, preko Soluna i Kajmakčalana, krenuli u završnu etapu oslobođenja Srbije i svih južnoslovenskih naroda. U toj atmosferi patnje i nade, nastaje jedna od najpatriotskijih pesama srpske književnosti. Napredujući u karijeri i stičući sve viša diplomatska zvanja, Jovan Dučić je pleteći mrežu puteva i veza obišao dobar deo Evrope. Bio je i ostao najreprezentativniji primer srpskog intelektualca, pesnika i diplomate. Ipak, u ovoj prilici pažnju usmeravamo ka dva grada u kojima je Dučić vršio službu, a iz kojih je planirao svoje konačno preseljenje u Beograd, tačnije na Banovo brdo. 
    Ovde se vraćamo Matiji Banu i vezi koja se, poput fine mreže, proteže između njega i Dučića. Vredi u ovom kontekstu napraviti i jednu ličnu, rodoslovnu digresiju. Prezimena Ban i Dučić, iako blistavo zabeležena u kulturnoj istoriji srpskog naroda, nisu ostavila dugotrajne potomke u direktnim linijama. Matija Ban je sa suprugom Margaretom imao sedmoro dece. Samo su dve ćerke imale potomstvo. Ćerka Slavka bila je udata za artiljerijskog oficira Arsenija Stanojevića. Imali su sina, Ljubomira — prvaka Narodnog pozorišta u Beogradu. Ljubomir Stanojević je sa Jelicom Momirović imao dve ćerke — Danicu i Milicu. Milica se udala za Jovana Viktorovića, dvorskog apotekara i odbornika grada Beograda i na žalost sin jedinac im je prerano preminuo. Tako se prezime Ban, preko Stanojevića i Viktorovića, u porodičnoj liniji izgubilo. 
     I kod Jovana Dučića nalazimo sličnu sudbinu. Iako u Trebinju i danas ima njegovih daljih rođaka, direktna linija se završava njegovom smrću. Imao je vanbračnog sina — glumca pod umetničkim imenom Jovica Doljanski — koji je izvršio samoubistvo tridesetih godina 20. veka. Tako je ugašena direktna muška linija Dučićevog roda. Iako je voleo da kaže da mu ne treba stalno prebivalište u Beogradu, jer će jednoga dana bar jedna ulica nositi njegovo ime — što se i tokom sedamdesetih godina prošlog veka i dogodilo i baš ovde na Čukarici imamo ulicu nazvanu po njemu, ipak, 1936. godine, u svojoj šezdeset petoj godini, kupuje kuću i okućnicu. U tom trenutku je poslanik Kraljevine Jugoslavije u Rimu. Nasleđuje na toj dužnosti svog velikog prijatelja, pesnika Milana Rakića. Kuću i plac kupuje od prijatelja — trgovca Moše Josifa i pijanistkinje Sofije Soke Josif, roditelja budućeg akademika Enrika Josifa, autora čuvene fraze „Srbi su nebeski narod“. 
    Godine 1937. Dučić dobija unapređenje i odlazi kao ambasador u Bukurešt. To je prva jugoslovenska ambasada, pošto su do tada sve bile poslanstva. Iz tog razloga, pre Dučića, diplomate najvišeg ranga su imale zvanja poslanika, što nema veze sa današnjim značenjem reči „poslanik“ u parlamentu. Dok je kao ambasador boravio u Bukureštu, 6. novembra 1939. godine, Dučić kupuje još jedan plac na Banovom brdu, odmah pored prethodno kupljenog. Ovaj put plac kupuje od Ljubice Todorović, unuke Matije Bana i ćerke Steve i Poleksije Todorović. 
    Upravo tu, u tom činu, dogodila se simbolična konekcija dva velikana: Matije Bana i Jovana Dučića. Tako se ukrštaju životne putanje dvojice velikana sa juga — iz primorskog kraja — koji su, umesto morskih vidika, izabrali brežuljke, šumu i čist vazduh Banovog brda, koje je Vlada Ilić, najznačajniji beogradski gradonačelnik, nazvao „vazdušnom banjom Beograda“. 
    Do sada ste već mogli videti skenirane zapisnike o kupovini ovih placeva. Ta dva dokumenta, sam sačuvao u knjizi „Kulturna baština Čukarice“, i oni predstavljaju neprocenjivo blago. Samo na dva papira ispisana je istorija poslednjih dvesta godina Beograda. Ali u tim zapisnicima ne pojavljuju se samo imena potomaka Matije Bana i predaka akademika Enrika Josifa, već i jedno treće veliko ime iz vremena Kraljevine Jugoslavije — ime čuvenog beogradskog pesnika, pravnika i javnog mislioca Dragiše Vasića. S obzirom na to da je Jovan Dučić i 1936. i 1939. godine bio na diplomatskoj službi u inostranstvu, ugovore o kupovini imanja u Beogradu u njegovo ime je, na osnovu punomoćja, potpisao njegov prijatelj i kolega po peru — upravo Dragiša Vasić. 
    Time dolazimo do još jedne, intimnije dimenzije života Jovana Dučića. Iako duboko romantičan i veliki ljubitelj — a često i ljubimac — lepšeg pola, nikada se nije oženio. Isto tako i njegova ljubav prema Beogradu, a posebno prema Banovom brdu, ostala je neostvarena. Šestojanuarsko bombardovanje Jugoslavije 1941. godine zateklo ga je na novom diplomatskom zadatku u Španiji. U aprilu, na železničkoj stanici u Madridu, dočekao je izbeglo osoblje poslanstva iz Rima. Poseban doček priredio je svom mlađem kolegi i književnom sabratu, Milošu Crnjanskom, kad penjući se na prvi stepenik vagona u kom se nalazila naša delegacija izgovara reči: ”Znajte i upamtite s kim ste putovali, a ako ne znate ja ću vam reći, Crnjanski, veliki pesnik, ostavljam vam u amanet da ga čuvate kao zenicu oka”. 
    Delegacija je bila proterana iz fašističke Italije i na proputovanju kroz Frankovu Španiju, sa Lisabonom kao poslednjom evropskom stanicom i pogledom okrenutim ka Atlantiku. Dučić se priključuje ovoj grupi, i zajedno sa izbeglicama iz cele Evrope, svi se okupljaju u Lisabonu. Taj grad je 1941. godine bio neformalni centar evropske emigracije — političke, diplomatske, književne. Košnica naroda i sudbina, Lisabon tog doba predstavljao je simbol prekretnice. Tu, u okolini čuvenog hotela „Palasio“ u Estorilu, u atmosferi koja je više ličila na scenu romana nego na stvarnost, Dučić i Crnjanski provode nekoliko nedelja u razmišljanjima i razgovorima. Ovo vreme i ovaj susret poslužili su kao inspiracija savremenom srpskom piscu Dejanu Tiago Stankoviću za njegov roman „Estoril“, u kome je taj istorijski trenutak pretočen u prozu dostojnu evropske književne scene. 
    Ubrzo potom, putevi dvojice velikana se razdvajaju — Crnjanski odlazi u London, gde će raditi pri izbegličkoj vladi Kraljevine Jugoslavije, dok Jovan Dučić odlazi u Ameriku. U Geriju, Indijana, nastavlja svoj književni rad i izdaje jedno od najveličanstvenijih dela srpske biografske proze — „Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine Prve“, posvećeno Savi Vladislaviću Raguzinskom. Veliki pesnik i diplomat preminuo je 7. aprila 1943. godine, na Blagovesti. Sahranjen je na srpskom pravoslavnom groblju manastira Svetog Save u Libertivilu. Njegova poslednja želja — da počiva u rodnom Trebinju — ispunjena je 2000. godine, kada su njegovi posmrtni ostaci svečano preneti u zavičaj. Opelo su tada služili trojica duhovnih velikana: patrijarh Pavle, mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jeftić. 
    Njegova želja da penzionerske dane provede na Banovom brdu, u domu koji je kupio sa nadom i ljubavlju, ostala je neispunjena. Ali ostala je ova priča — dokumentovana, istinita i duboko dirljiva. Kako sam već pomenuo, Jovan Dučić nije imao direktne naslednike. U testamentu napisanom u Americi 1942. godine, naslednikom je imenovao sestru Soku Andrić, kao i nekoliko bližih rođaka. Međutim, s obzirom na to da je testament napisan u inostranstvu, a da je nakon rata Jugoslavija ušla u okvire komunističkog bloka, deo dokumenta koji se odnosio na placeve na Banovom brdu nikada nije realizovan. I evo, više od osam decenija nakon njegove smrti, u katastru se oba imanja i dalje vode na ime Jovana Dučića. U želji da se barem simbolično oduži ovom velikom pesniku, Gradska opština Čukarica se pre izvesnog vremena obratila gradskoj komisiji za spomenike i spomen-obeležja sa inicijativom da se na uglu ulica Steve i Pere Todorovića postavi spomen-ploča sa natpisom „Dučićev plac“ i osnovnim biografskim podacima. Nadamo se da će ta ploča uskoro ugledati svetlost dana i da će se na taj način ispuniti barem jedan deo njegove želje. Da Beograd, i Banovo brdo, ne zaborave velikog čoveka koji je svojim stihom, diplomatskim umećem i duhom zadužio srpsku kulturu i državnost. 
    Hvala vam! 
    U Beogradu, 20. septembar 2024. godine