Lagano je zatvarao prozor od spavaće sobe, mada istini za volju, ta spavaća soba mu je istovremeno bila i trpezarija, radna soba, kao dnevni boravak. Svakako voleo je taj deo svog stana, doduše šta je drugo i mogao voleti, mali hodnik, još manju kuhinju ili kupatilo. Mada, moguće, bar je kupatilo bilo prostrano, sa lepom kadom za kupanje, veš mašinom, malim lavaboom, kao i klozetskom šoljom, koju je ako ćemo iskreno govoriti možda i najviše voleo. Okrenuvši ručku od prozora zaustavio je i dotok zvukova koji su dolazili od spolja. Osetio je mir i osluškivao tek po koji zvuk, koji je dolazio iz komšinog stana.
Tek komša je bio priča za sebe. Profesor francuskog jezika, bez stalnog zaposlenja, ali uvek u nekim akcijama. Proćelavu glavu je uvek sakrivao raznoraznim kačketima i naravno da nikad nikom nije želeo da prizna da je prevalio pedesetu godinu. Takve stvari su tek na kraju mogle biti otkrivene. Kroz njegov stan je prodefilovalo čak i previše studentkinja, mada nikad nije bio alergičan ni na majke svojih mlađanih učenica. Komša je uvek bio lepo raspoložen i tu svoju razdraganost je uspevao, mada samo ponekad da prenese i na svog mlađeg komšiju.
Stanovali su, on na trećem, a komša na četvrtom spratu. Nije to bilo ni tako loše, taman su bili negde na sredini ove sive i ružne zgrade.
Oslušnuo je. Čuo se samo televizor u komšinoj sobi. Udario je nekoliko puta u cev od radijatora, a onda je sačekao nekoliko trenutaka. Čuo je tri jaka i na dve do tri sekunde odvojena udara u cevi sa sprata odozgo. To je značilo, slobodan sam, slobodno dođi. Kad ne bi bilo povretne informacije, znao je, ili komša drži časove, ili ima dopunsku nastavu, kako je to suptilno sam voleo da kaže, ili je jednostavno zaspao. Ova tri otkucaja su značila, ajde, dođi.
Prekontrolisao je da li je sve u stanu u redu i zalupivši vrata, brava se automatski zaključala. Proverio je po džepovima, ključ, novac i telefon su bili na svom mestu. Pretrčao je tih četrnaest stepenika i bez kucanja je ušao u komšin stan.
- Hej – zbunjeno je rekao – Mislio sam da si solo.
Komša se samo nasmejao. – Ja nikada nisam sam. Možda nekad fizički nema nikog, ali u glavi uvek pričam sa nekim. Nego daj da te upoznam. Moja mala učenica Jelena i njena mama Marija.
Odmerio je gospođu, koja je bila negde između njegovih i komšinih godina, a onda pogledao u pravcu đerke. Prvo je maloj pružio ruku – Madmozel, drago mi je što smo se upoznali.
Odgovorila mu je na perfektnom francuskom, ali on je nije razumeo. Okrenuo se prema majci i vrlo slično rekao - Madam, drago mi je što smo se upoznali.
Nije bila radosna što su se susreli. To se primećivalo i po njenom izrazu lica.
Drago mi je, Marija. Nas dve smo se spremale da krenemo, izvolite, prođite, taman da zanemimo mesta.
Prošao je pored njih i već je bio u sobi. Stanovi su bili identični, nije bilo previše nepoznatog za njega. Mada mora se priznati, komša je imao mnogo više stila od njega. Kako je njegova pokojna baka volela da kaže, pravi francuski švaler.
- Vidimo se sledeće nedelje!
- Bien sur monsieur le professor! – skoro koketno je rekla mlada učenica.
Mada njemu je skoro sve izrečeno na francuskom zvučalo koketno. Čini mu se čak i kad bi neko rekao nakon izkaska iz toaleta otvarajte sve prozore, pala je atomska bomba, pa i to bi mu bilo vrlo romantično i koketno. Baš je pomislio ’L atomik bomb, nema šta, baš fino.
Njegovo dubokoumno razmišljanje je prekinula sad je mogao i da potvrdi ne baš zadovoljna majka, mnogo manje razdragana od svoje ćerke. – Ukoliko ja ne budem stigla, moja majka će je dovesti.
- Kako god odlučite madam Marija – teatralno je odgovorio komša.
- Eeeee, ako je neko znao da bude teatralan to je bio on.
Zatvorila su se vrata. Okrenuo se ka njemu - Šta bi ovo?
- Mala kriza, ništa strašno.
- Kako bre ništa strašno. Gospođa mama liči na furiju.
- Zar moram da objašnjavam?
- Ma znam ja zašto je ona nervozna, nego koji je razlog – nasmejao se i čekao odgovor.
- Ma zbog predhodne učenice, nisam ih očekivao tako brzo, a ona ulete u stan.
- I!?
- Ma, ja sam već završio sa časom, ali sitni detalji su me odali. Znaš, u mojim godimama nakon intenzivnog časa francuskog – razvukao je osmeh – potrebno mi je malo vremena da dođem sebi.
- Uhvatila te?
- Ma, bez brige, ispeglaćemo to. Sve se one ipak vrate komši. Gde će i šta će, em godine stižu, em vuku prikolicu sa sobom. Ja pokajnički kažem da se tako nešto više neće ponoviti, ona sad već sa dobrim životnim iskustvom proguta ponos i to je to.
- A, ako te ponovo ukeba?
- Ma i to je lako, samo im promenim termine, da se ne susreću i ja miran. Nego dosta o meni. – pogledao je na sat – Ti to večeras izlaziš?
- Otkud ti to?
- E nesrećo, zelena malicija tako štipa oči da me sve boli. Ako se onesvestim, to će biti zbog tebe.
Stao je zbunjen – Kakva zelena malicija, o čemu pričaš?
Komša se nasmejao. Jedno vreme ga je odmeravao pogledom, a onda dodao - Uvek zaboravim da si ipak klinac za mene. A za zelenu maliciju bolje pitaj ćaleta, sigurno se i on kao i ja zaprašivao njom. - - Nego, ipak si namirisan, sigurno ideš u neku štetu, zar ne?
- Znaš Mikija?
- Jel ti to onaj što stalno viče gde si druže?
- Baš taj. Nego ima večeras svirku, pa posle pravi neki after.
- Opa – upao mu je komša u rečenicu. After, baš smo večeras moderni.
- Dobro, žurka posle svirke. Realno tu njegovu muziku niko ni ne sluša, ali zato posle svi vole da dođu na pijanku. Tako da red je i da ja ubijem ovo veče na najbolji mogući način.
- Dopada mi se tvoj način razmišljanja. Nego za sledeći put smanji malo kolonjsku vodu.
- Jel se baš previše oseti.
Komša se ponovo nasmejao – Ma daj bre, vidiš da te zezam, ionako ima kući da se vratiš ko dimljena šunka. Kad svi ti kvaziumetnici krenu da purnjaju, taj tvoj parfem će dobro doći. Nego slušaj, ja nisam stigao ni da se istuširam posle – ponovo se nasmešio – predhodnog časa, a i nekako sam se i premorio, više psihički, nego mislim, znaš. Aj sutra ujutru pijemo kafu i pričaš mi šta je bilo. Da, i nađi nešto za sebe, nemoj da drugi odvode kućama najbolje komade, okej!?
- Budi bez brige, pričam ti sve natenane.
Još uvek su mu u glavi odzvanjali zvukovi bubnjeva i nekontrolisanog basa, ali s obzirom da su se nalazili u lokalnom baru i da je koncert, mada možda je bolje reći performans, da je bio gotov još pre pola sata, polako je dolazio k sebi. Komša je kao i uvek imao upravo, mnoštvo kvazi muzičara i pokušaja intelektualne elite, svi su morali da zapale po cigaretu i da hvale savšrsenstvo tonova, melodije, kao svega ostalog što su umetnici, i to kakvi umetnici želeli da im prikažu, a i pružili su im.
Još jedno smaračko veče, što i nije loše, već je popio dve loze, a treća je pristizala. Kako je šanker spustio čašu na šank, osetio je nečiji dah na svom vratu i video žensku ruku kako grabi čašu i uzima gutljaj. Okrenuo se, to je bila samo Lidija, večita školska drugarica i Mikijeva sad već dugogodišnja devojka.
- Znala sam da ću te pronaći za šankom, a i - sav već reče mršteći se – znala sam da je ovo loza, uh baš je gadna.
Viknuo je - Za damu pelinkovac – i nastavio da gleda u nju.
Znali su se već više od petnaest godina. Upoznali su se kad su krenuli u srednju školu. On je tokom prvog polugodišta prvog razreda počeo da se zabavlja sa njenom drugaricom i bio je red da njegov najbolji drugar krene da se zabavlja sa njom. Ni sam ne zna kako se sve to zbilo. Sa Lidijom je sedeo u klupi, a druga Lidija, što mu je uvek bilo fascinantno je sedela iza njih. Lidija i Lidija, on je završio sa drugaricom Lidijim i onda mu je bilo skroz normalno da Mikiju svoju Lidiju iz klupe preporuči.To mu je tad delovalo skroz moćno, njih dvojica nerazdvojnih da se zabavljaju sa dve Lidije. Ona se malo nećkala u vezi Mikija, ali vrlo brzo su je najbolja drugarica i ortak iz klupe nagovorili, ipak su tako postajali četverac i svuda su išli zajedno, a njih dvojica su u celoj školi postali poznati kao tipovi što se zabavljaju sa dve Lidije. Mnogo opako. Da, mnogo opako, sve do četvrte godine kad se njegova Lidija zaljubila u studenta, kako je Miki voleo da ga zeza, a ko je zapalio žito. Vrlo tužna proslava maturske večeri, tad se po prvi put obeznanio od alkohola, mada što svi kažu, prvi put je najteže, posle sve ide mnogo lakše, kako sa raskidima, tako i sa pijanstvom.
Čaša pelinkovca je sletela na šank i Lidija ju je poput mačke prihvtila. Kucnula se sa njim i stukla celu čašu. Pokazao je barmenu da ponovi turu, a onda se okrenuo ka Lidiji - Gde ti je čovek?
- Eno ga sa ostalim dilejama, lože se da su super muzičari. Njega samog mogu da trpim, ali kad se okupi trust mozgova moram da bežim. Ti si za sakrivanje idealan, postanemo deo inventara i pijemo koliko nam je volja.
- Izgubila si volju da mu budeš podrška?
- Haha ha, izgubila volju još u školi, al’ šta ćeš. Mislila sam da ću moći poput tebe da budem usputna podrška, ali to mesto si ti zauzeo, ja šta ću.
- I tako petnaest godina – nasmejao se.
- Petnaest dugih godina. Uzela je čašu, ponovo su se kucnuli i eksirali svoja pića.
- Nego, dali ti je drugar rekao ko mu je bio večeras na svirci?
- Ne, poslao je poruku samo da dođem.
- Moja i tvoja bivša Lidija.
Zbunio se na trenutak. - Lidija?
- Da, da, Lidija.
- Otkud ona?
- Našla ga je preko Instagrama.
- Njega?
- Pa neće valjda nas dvoje.
Urotnički su se nakezili jedno drugom. Nakon raskida njega i Lidije, koji ako smemo biti iskreni nikako nije bio prijatan, čak i vrlo neprijatan, Lidija je izabrala njega i kad je odlučio da ne želi više da vidi Lidiju u životu, ona je isto odlučila da je izbriše iz života. Tad, onako povređenom mu je to izgledalo skroz normalno, školska iz klupe mu je uz Mikija postala najbolji prijatelj i bio je Bogu zahvalan što njih dvoje su zauvek ostali zajedno i što on nije morao da bira između njih.
- I došla je?
- Da, sa nekim upicanjnim likom je. Onako ukočeni i neprirodni deliju idealno jedno za drugog.
- To znači da ste se videle.
- Da, da, cmok, cmok, ljubim i otišla sam dalje.
- Momak?
- Uhhhh, rekao mi je ime, ali nije mi bilo bitno.
- Još nešto?
- Ne, poželela sam im prijatan koncert, a nek priča do mile volje sa izdajnikom.
- Miki, izdajnik, bolje zvuči nego Miki drugar, haha, mislim da smo mu promašli nov nadimak.
- I zaslužio ga je, nego mi o vuku, a vuk na vrata, - gladala je u pravcu ogledala u šanku.
Pogledao je i on i ne zatvarajući oči video je utvaru iz prošlosti. I dalje lepu, ali ipak utvaru. Prilazila im je i stala blizu njih.
- Dobro veče, prelep koncert. Lepo vas je videti i dalje ste kao da sedite u istoj klupi.
- Jedino se drugarica koja je sedela iza nas preselila na Novi Zeland – siknula je Lidija, dok je on samo ćutao.
- I dalje sam u Beogradu, ali ako ti se čini da je Novi Zeland, neka bude tako. Ako nije problem želela bi da nas dvoje popričamo.
Lidija je zaštitniški napravila blok ka njemu, ali ju je on uhvatio za rame i šapnuo da pronađe Mikija dok ne prođe ova oluja. Pogledala je u pravcu bivše drugarice i bez reči ih je napustila.
- Uvek je bila previše zaštitnički nastrojena – pokušala je duhovitom dosetkom da razbije led.
- Mogli bi to nazvati lojalnošću, ali s druge strane neki drugi ne znaju šta to znači.
- Bilo mi je teško kad sam izgubila najbolju drugaricu. Mislila sam da ćemo ostati prijateljice do kraja života, da ćemo biti kume jedna drugoj, da ćemo decu zajedno odgajati.
- Svako pravi izbore u svom životu. Nekad čak i kad dobro izaberemo ispadne da smo pogrešili.
- Može se i tako reći, godine nas nauče da prihvatimo izbore drugih ljudi i da idemo napred, da nastavimo dalje.
- Tako je, naučimo se. Nadam se da imaš drugu najbolju drugaricu.
- Ima ih, ali sam s godinama postala izbirljivija.
- Kaže mi Lidija, videla te je, došla si sa dečkom, momkom.
- Tačnije sa verenikom.
To ga je malo žacnulo, ali je ostao pribran, nadao se da je bar spolja bio hladan - Opa, pa to je zaista dobar razlog da se nazdravi. Brate – obratio se šankeru – za mene duplu lozu, a za damu…
- Za mene samo vodu, negaziranu.
- E sad jednom se udaje, možemo barem nazdraviti.
- Ti možeš, ali nas dvoje – pomazila se po stomaku – Mi moramo da se klonimo alkohola.
Sad je već izgubio svoje pokeraško lice. Žmirnuo je na levo oko, uzeo je svoju čašu i dobro nategnuo.
- Hvala što si došla i donela mi sve lepe vesti.
- Nisam došla da se hvalim, već, jednostavno, želela sam da zatvorimo vrata, nekako mi se svo ovo vreme činilo da i dalje duva neka promaja kroz poluodškrinuta vrata našeg života.
- Mogao sam živeti i bez svega ovoga.
- Možda si ti mogao, ali ja sam morala da završim našu priču.
- Našu priču!? Pobogu, pa deset godina je prošlo.
- Ali nas dvoje nikad nismo popričali, raspravili, pozdravili se, ne znam, nije jednostavno kad te prva ljubav precrta iz života.
- Ja tebe ili ti mene, ne kapiram o čemu pričaš.
- Nisam očekivala onakav razlaz, bar zbogom.
Počela je vilica da mu se steže. Možda je zaista sa osamnaest godina bio klinac, možda sa premalo iskustva, možda previše euforično naivan i nespreman za raskid sa prvom ljubavi, ali dal’ je realna, dal’ ona njega zajebava u zdrav mozak. Prevarila ga je sa dve godine starijim studentom, ona je njega prevarila, što je najgore krila paralelnu vezu puna dva meseca i pred matursko veče mu saopštila da raskida sa njim. U onom smešnom odelu, u još smešnijem hotelu izgledao je sebi kao najsmešniji lik na zemaljskoj kugli.
Da, to je bilo na početku večeri, na kraju te najluđe nođi je postao najispovraćaniji lik u svemiru. Miki i Lidija nisu mogli ni taksi da nađu koji bi ih sa njim primio, već su morali dobra četiri kilometra da pešače sa njim okačenim o njihova ramena. I dalje se seća Mikijeve keve koja je tokom cele godine kad bi došao kod njih kući govorila kako ne može da spere miris sa Mikijevog sakoa. Cela ta priča je tokom sledeće godine jednostavno zamrla kad se Miki ispovraćao kod njegovih po tepihu u dnevnoj sobi. Jednostavno skor se izjednačio i Mikijeva keva je prećutno utihnula i prihvatila njihove godine koje su sledile.
Ovih nekoliko sekundi razmišljanja o njemu i Mikiju dalo mu je vremena da se izduva, čak i nasmeje, a onda je pogledao u Lidiju - Što se mene tiče nisi ni morala dolaziti, davno smo završili. Ne znam šta da ti kažem, možda Zbogom i srećno, jel dovoljno.
- Možda, možda jeste, ali i ja bi želela tebi nešto da kažem…
Prekinuo ju je – Dovoljno je, iskreno dovoljno je. Zbogom!
Ostala je zatečena. Sigurno je želela neko izvinjenje da mu uputi, da mu kaže da joj je žao, da objasni, izvini se, dobije oproštaj, ali bio je izričit i okrenuo joj je leđa. Tiho mu je rekla zbogom i uputila se ka sadašnjem momku, vereniku i napustila bar.
Naručio je još jednu duplu lozu i ispio ju je na iskap. Miki i Lidija su sve vreme posmatrali bivši par. Lidija mu je održala dobro predavanje i o lojalnosti i prijateljstvu, kao i emocijama. On i dalje nije bio svestan da je i zašto je nešto loše uradio. Smatrao je da je dovoljno vremena prošlo i da ponovo svi mogu biti srećni i da dve Lidije ponovo mogu da budu prijateljice, a i drugarovo srce je valjda do sad zacelilo, bar pomalo uz svaku devojku sa kojom je bio posle Lidije.
- Ništa ti ne kapiraš, jednom ranjeno srce, uvek ranjeno srce. Gledaj ga, još jednu duplu eksira. Već je pijan ko dupe, a ako nastavi ti ćeš biti kriv.
Miki je gledao u drugarovom pravcu, video je kako ga noge polako izdaju i kako se laktovima sve više oslanja o šank. – Ja moram da ostanem ovde bar još dva tri sata, čekam neke producente, možda nam omoguće snimanje albuma. Hoćeš ga odvesti kući?
- Ponovo da vadim tvoje fleke! Ali kako ću posle do našeg stana?
- Ne brini, taman dok ga smestiš ja ću doći po tebe. Samo malo se strpi.
- Nemoj da si zaglavio.
- Obećavam!
Poljubila ga je i razišli su se. Prišla je svom večitom drugaru iz klupe i uzela ga pod ruku. Osetila je da ga je piće prilično omamilo. Imala je sreće, nije bio od onih pijanaca, koji su voleli da gnjave druge ljude. Prilično mirno i s’ vrlo tužnim pogledom u očima je prihvatio njenu ruku. Šapnula mu je nešto i krenuli su.
Zavukla mu je ruku u džep od pantalona i izvukla ključ od stana. Otključala je i ušli su u malo predsoblje. Lagano, ali ipak dovoljno snažno je zatvorila vrata i automatska brava se zaključala. Prošli su do dnevnog boravka, koji je istovremeno bio i spavaća soba i on se brzo spustio u svoj krevet. Nakon zadimljemnog bara, šetnja posleponoćnim ulicama im je prijala. Držala ga je čvrsto pod ruku i duboko su disali. Ona je pričala, a on ju je polusvesno slušao. Takav je bio i kad je seo na svoj krevet. Pomogla mu je da svuče pantalone i lagano mu podigla noge i nekako smestila u ležeći položaj. Otvorio je oči i s mnogo tuge u očima pogledao u njenom pravcu. Gledala je i ona njega i nedozvoljavajući suzi da krene čekala da on sklopi oči. Ostala je tako nepomična možda i nekoliko minuta, a onda je osetila, čula kako spava.
Obrisala je suze i izvukla telefon iz džepa. Očekivala je Mikijev poziv ili poruku. Nije je bilo. Otišla je do toaleta i umila se. Iskoristila je njegov peškir za lice i duboko udahnula miris koji je ostao za njim. Fino je prešla rukom preko dezodoransa, parfema, pomazila duksericu koja je stajala na veš mašini i izašla.
Gledala ga je kako spava, čučnula je pored njega i pomazila ga po kosi. Nije reagovao, a onda onako i ona već na kraju svoje snage, legla je pored njega, prebacila njegovu ruku preko sebe i osećajući miris njegovog parfema zaspala.
Dotle na drugom delu grada, njegova nekada i odavno bivša Lidija je bila sama u svom stanu. Verenik je nakon izlaska iz bara otišao negde sa svojim društvom i samo joj rekao da se odmara. Mazila je svoj stomak i razmišljala o njemu. Vratila se u taj period kad ga je prevarila i kad su se na kraju razišli. Sada je znala da je pogrešila, ali u tom trenutku je mislila da je tako najbolje i da ipak možda mogu ostati prijatelji. Prevarila se, u tom trenutku ga je ipak previše zabolelo i nije mogao to da joj oprosti.
Jednostavno takve su im godine bile. Fizički zreli, smatrali su sebe najpametnijim, a ipak još uvek krhki i nepripremljeni za ljubavnu bol. Pomislila je i kako su se uopšte i smuvali njih dvoje. Uvek je smatrala Lidiju kao idealnog para za njega, tako su čak i izgledali, ona i Miki su im samo bili momak i devojka, a on i Lidija su u stvari bili prave dve polovine. U tom trenutku je pomislila, da li bi njih dvoje i bili par da nije bilo nje, koja je u tom trenutku ipak bila malo otvorenija i hrabrija. Da li je Miki bio samo utešna nagrada i razlog da mu ostane blizu. Čak je i kad su raskinuli bez razmišljanja nju ostavila, a sa njim ostala bliska, možda za muško žensko prijateljstvo prebliska.
Čula je zvuk poruke. Bila je od Mikija. Napisao je da je ispred ulaza. Njegova ruka je i dalje bila preko nje, za ovih sat i nešto nisu se ni pomerili. Osećala je kako su se ugrejali, nevoljno se izvukla iz njegovog zagrljaja i pokrivši ga, poljubila za rastanak i lagano izašla iz stana.
- Hej, izvini, ali frka, oni dripci se na kraju nisu ni pojavili. Moraćemo ponovo da ih jurimo. Nego šta si ti radila sve ovo vreme?
- Stražarila, kako si mi i rekao.
- On, jel okej?
- Nadam se da jeste, odmah je zaspao. Valjda će jutro biti pametnije, ko će ga znati.
- Bezveze, nadao sam se da će je jednoga dana ipak preboleti ili barem naći nekog da bude kao ti i ja.
Tužno ga je pogledala i zagrlila - i ja se tome nadam, da ćemo opet svi biti srećni, i ja se tome nadam.
Ćutali su u kolima, iako su živeli na drugom kraju grada, s obzirom da su ulice bile prazne, a semafori otvoreni, brzo su stigli kući. Miki je bio premoren i samo se ispružio na krevetu. Iako brbljiv i sa svojom pričom ju je često dovodio do ludila sad je samo legao i zaspao. Ona je stala pored prozora i gledala svetlost uličnih lampi. Pogledala je na sat, bilo je tri i petnaest, mislila je na njega, kao što je i poslednjih petnaest godina svako veče i svako jutro mislila na njega.
Dotle na drugom delu grada ona je i dalje čekala svog verenika, još uvek nije došao kući. Od kad mu je rekla da je trudna imala je osećaj da se mnogo toga promenilo, čak su se i verili, ali imala je osećaj da se on udaljava od nje, čak je bila sigurna da u njegovom životu postoji druga žena. Ponovo joj se, kao i predhodnih dana i nedelja motao njegov lik u glavi, stalno joj je bio u mislima. Sve više je shvatala da nakon njih dvoje nikad više nije imala dražu i bolju polovinu od njega. Pogledala je na sat bilo je tri i petnaest.
Probudio se ne možda toliko mamuran, nego više sa jakom glavoboljom, uzeo je dve tablete za bolove i iz flaše popio skoro pola litre ladne vode. Ugasio je vatru u grudima i sad je samo ostalo da tablete krenu da deluju. Stao je uz prozor i lagano upijao tišinu koju je samo na trenutke kvarilo Komšino hrkanje sa sprata iznad. Ustvari nadao se da to Komša hrče, valjda nije ponovo priveo nekog krokodila koji je glasniji od njega. Uspeo je čak i pomalo da nasmeje samog sebe. Lagano je dolazio k sebi. Pogledao je na svoj sat, skazaljke su se poklopile, pomislio je neko misli na mene, a onda se ponovo nasmejao, ko to na celoj zemaljskoj kugli u tri i petnaest može da misli na mene.
Ipak je komša hrkao, rešio se i da on prevari nesanicu brojanjem jarića i da nastavi sa spavanjem, dosta je bilo za samo jedan dan.