Počela je da vrišti. Bila je uplašena, bila je usamljena. Još jutros je bila u svojoj kući, sa svojim roditeljima. Majka ju je tešila, dok je otac, kako samo očevi znaju gledao je suznih očiju iz kojih je isijavala ljubav prema svojoj jedinici. Plašila se, morala je da ide u bolnicu, na preglede koji su trebali da traju narednih nekoliko dana. Prvi put je trebala biti bez roditelja, prvi put se odvojiti od njih, prvi put su joj rekli da je bolesna, nije do tada znala šta to znači. I sad odjedanput, majka ju je pakovala, spremala za odlazak u bolnicu i ostanak dve ili tri noći bez nje, bez njenog zagrljaja, bez očeve priče za laku noć i onog poljubca, zbog kog je volela buditi se.
Velika prostorija, sa još većim prozorima, čudan miris sa kojim se do sad nije susretala, nepoznati krevet i još tri nepoznata prazna kreveta. Bila je sama u bolničkoj sobi, ne bila je usamljena u mraku, bez igde ikoga. Medicinska sestra ju je ostavila pre, pogledala je na svoj sat, pre tačno sat vremena i još četrdeset i dva minuta, trebala je da zaspi, da spava, ali taj mrkli mrak joj nije davao mira, falila joj je njena mama, falilo joj je saznanje da su njeni roditelji odmah tu blizu nje. Taj mrak i tmina su je pritiskali, ništa nije mogla videti, a onda se ispod njenog kreveta pojavilo čudovište koje se spremalo da je ukrade i odvede negde daleko gde je niko više neće naći. Prvo se stisla, zatvorila je oči, a onda kad su šumovi počeli da postaju sve jači počela je da vrišti.
Iznemogla od vrištanja počela je plakati, čak se i čudovište ispod kreveta primirilo, osećala ga je kako diše, ali bar je prestalo da se meškolji i kad bi ona tiho uzela vazduh, čudovište bi izdahnulo, kad bi ona izdahnula čudovište je punilo svoja pluća. Čekala je trenutak kad će je napasti i ukrasti, osećala je da je dele trenuci kad će je čudovište odneti negde daleko i da je roditelji više neće videti. U tim trenucima iščekivanja začula je nečije korake kako se približavaju vratima njene bolničke sobe, čula je kvaku i kako se vrata polako otvaraju.
- Da li me je neko zvao? - čula je lep, zaštitnički muški glas.
Kako se nepoznati glas širio bolničkom sobom, tako je i mogla da vidi visokog, vitkog čoveka čija silueta se sve bolje i lepše videla kako se istovremeno probijala i svetlost iz bolničkog hodnika.
- Ja sam Vas zvala, imam čudovište ispod kreveta, molim Vas isterajte ga.
Upalio je prvi red svetala u sobi i prišao joj je. - Nema potrebe da plačeš, sad ćemo da proverimo.
Pomazio ju je po glavi i onda čučnuo da pogleda ispod kreveta. Videla je njegovu crnu kosu kako polako nestaje ispod kreveta. Odjednom se izgubio, uplašila se, gde li je sad, kad se odjednom pojavio sa druge strane kreveta.
- Ovde je sve čisto!
- Da li ste sigurni?
- Pogledao je njene plave uplašene oči, a onda dodao – Samo trenutak, da proverimo još jednom, ali sad ću da upalim baterijsku lampu.
Ponovo se spustio ispod kreveta i ponovo ga je čekala, ali se sad ponovo pojavio sa druge strane kreveta. - Inspekcija je izvršena, čak ni specijalni zraci moje lampe ne mogu ništa da pronađu.
- Ali bilo je tu! - rekla je prilično spokojnije, ali i dalje sa strahom u glasu.
- Hm, da, - iako je i dalje imao osmeh na licu, ipak se uozbiljio - kako znaš da je bilo tu?
- Čula sam ga, bilo je ispod mog kreveta.
- Čula si ga? Da li je šuškalo ispod kreveta?
- Tako je! I teško je disalo.
- Da li ovako – krenuo je da oponaša disanje čudovišta.
- Tako je, upravo tako je disalo.
- Ooooo, pa znam na koje čudovište misliš. Nemoj se bojati, to je naše obično bolničko čudovište, ono je uvek tu.
- Imate bolničko čudovište?
- Pa naravno, svaka bolnica ima bar jedno svoje čudovište. Ima ih i više, pa naravno, ali nisu mnogo strašna, moraću da se pozabavim njime, pojuriću ga i kazaću mu da više ne dolazi u tvoju sobu.
- Zaista to možeš?
- Naravno to je najmanji problem. Pa da sam znao da je tako mali problem ne bi ni dolazio. Tek da si ti znala, ne bi toliko vrištala.
- Plašila sam se!
Ponovo ju je pogledao i pomilovao po glavi. - Vidi ovako, otkriću ti veliku tajnu, postoje dva pravila kad ti čudovište ne može ništa, pa čak kad je i dobro bolničko čudovište.
- Hoćeš li mi reći?
- Naravno, za tako dobru devojčicu, naravno da ću ti reći. Prvo pravilo je da si preko noći uvek na krevetu i da ti ni ruke, ni noge ne vire preko kreveta. Da li možeš da mi obećaš da ćeš celu noć ostati na krevetu? - To mogu, ali šta ako se ono popne na krevet?
- Ma za to ne moraš da se brineš, to je pravilo broj dva. - Stavio je ruku u levi džep svog mantila i iz njega izvukao beli oblutak. - Pogledaj ga, zar nije prelep, grčka boginja Afrodita mi ga je poklonila da me čuva od čudovišta, pošto meni više nije potreban predajem ga tebi.
- Da li je magičan?
- Naravno da jeste, ako ga čvrsto držiš, čudovište neće smeti da se popne na tvoj krevet. Izvoli, uzmi ga, od danas je čarobni kamen tvoj.
Oraspoložila se, stranac je bio izuzetno zanimljiv i mnogo hrabar čim se nije bojao čudovišta, a sad joj je još poklonio kamen koji će je čuvati. - Držaću ga u obe ruke i prisloniti uz sebe.
- Upravo tako, a sad na spavanje. Krenuo je ka vratima i ponovo sa osmehom na licu rekao – Želim ti mirnu i lepu noć.
- Hvala vam puno, ali čiko ko ste Vi?
- Ja sam čuvar vrata, ja noću nadgledam bolnicu i sva bolnička vrata.
- Kakvih vrata? I vrata od moje sobe? – pitala je znatiželjno
- Svih, i tvojih i svih ostalih.
- Baš svih?
- Da, i onih na koje ulaziš i onih na koje izlaziš iz bolnice.
- I svuda stignete?
- Pa naravno, čim sam te čuo, odmah sam došao.
- I brinete se o nama?
- Naravno, pogotovo o pametnim i prelepim devojčicama. Ugasio je svetlo i rekao - A sad na spavanje.
Pribila je noge jednu uz drugu i rukama je držala prelepi beli kamen. Čula je vrata dok su se zatvarala. Ponovo je ostala u mraku, ali više nije bilo čudnih zvukova. Nije se više bojala. Zaspala je.
Projurili su hodnicima bolnice poput furije. Mlada žena je nepokretno ležala na kolicima, a oni su jurili ka odeljenju intenzivne nege. Njene oči su bile uprte u pravcu bolničke tavanice i nepokretno su bile uperene u jednu tačku. Jedino što je odavalo da je bila pri svesti i da ne spava su bile suze koje su se kotrljale niz lice i završavale na bolničkoj posteljini. Mogla je da čuje doktora koji je polu pričao, polu vikao u njenom pravcu govoreći joj da se ne brine i da će sve biti u redu. Slušala ga je, ali nije mogla da zaustavi suze.
Danas je trebao biti najsrećniji dan, a ona se već više od šest sati borila da se porodi. Borbom i požrtvovanošću lekara je napokon uspela, ali upravo sada su nju prevozili na intenzivnu, dok je beba u inkubatoru bila na drugom kraju hodnika. Nije ni stigla je pogleda, ni da je pomazi, bilo ju je strah. Samo je želela da je pomazi, ništa drugo, samo jedna želja.
Prošli su kroz vrata od sobe, prebacili je sa nosila na bolnički krevet i nakon nameštanja infuzije otrčali su u pravcu porođajne sale. Niko joj ništa nije govorio, u stvari jesu, govorili su, bez brige majka, biće sve u redu, prelepa beba, ponovo, biće sve u redu, ali stvarno i zaistinski niko joj se nije obratio. Nije prošlo ni desetak sekundi ostala je u velikoj mračnoj sobi, ostala je sama, usamljena, sa svojim mislima, brigama i mišlju da li je njena beba u redu. Privila je ruke uz telo i skupila noge, da se tabani dodiruju, plakala je sve jače, ali nije imala snage da pusti glasa. Zato je u sebi urlala i vikala da želi da vidi svoju bebu. Bila je usamljena, tolika bolnica, toliko ljudi, a ona sama. Samo je želela da zna, kako je njena beba. U tim trenucima iščekivanja začula je nečije korake kako se približavaju vratima njene bolničke sobe, čula je kvaku i kako se vrata polako otvaraju.
- Da li me je neko zvao? - čula je lep, zaštitnički muški glas.
Kako se nepoznati glas širio bolničkom sobom, tako je i mogla da vidi visokog, vitkog čoveka čija silueta se sve bolje i lepše videla kako se istovremeno probijala i svetlost iz bolničkog hodnika.
- Ja zovem, ali nikog nema!
- Da ne pitam da li je sve u redu, jer očito nije, ali čemu suze, zar danas nije prelep dan, postala si majka.
- Ali ni bebu nisam videla, kako to može biti i lepo i radosno. Ja samo želim svoju bebu – jedva je izgovorila i ponovo jecajući krenula da plače.
- Nemoj plakati, biće sve u redu. Beba je na sigurnom.
- Rekli bi mi bar nešto da je bilo sve u redu, ovako su samo nemušto pričali i tešili me.
Pogledao je u njene uplakane oči, naglo se okrenuo i onda, kako je ušao brzinski, isto tako je i izašao iz sobe. Ponovo je ostala sama, ko je bio taj stranac, tako joj je poznato delovao, videla ga je negde i ranije, ali nije mogla da se seti gde. Delovao joj je tako istovremeno i brižno i veselo, ali nije mogla da se seti odakle. Prebirala je po svojim sećanjima i u trenutku kad joj se učinilo da se setila odakle poznaje tog stranca, on je ponovo uleteo u sobu, vukući za sobom i inkubator i mali život koji je u njemu živeo i disao.
- Ajmo na noge lagale – istovremeno i veselo, ali i ozbiljno joj je govorio.
Privukao je mali inkubator ka njoj i pokazao u pravcu bebe. Pomogao joj je da se na kratko ispravi. Sve ju je bolelo, gledala je prvo u pravcu bebe, a onda zahvalno pogledala i u njegovom pravcu. Sijali su mu se zubi, za nju je u tom trenutku bio najbolji i najlepši čovek na svetu.
- Prelepa je, zar ne? - plačno je rekla.
- O da, najlepša beba na svetu. Deset prstiju na nogama, deset prstiju na rukama i prelepa na mamu. Mahni joj – pogledao je na sat – Imamo još trideset i pet sekundi dok se sestra ne vrati iz toaleta.
Mazila je staklo, ponovo je počela da plače, ali sad od sreće. Gledala je ka tom malom životu, znajući da od te ljubavi nema veće.
Pogledao je na skazaljke na satu. - Trepni još jednom, pogledaj je i moram da krenem. Sutra ćete se duže družiti, to ti obećavam.
Trudila se da ne trepne, fokusirala je pogled na mali život, ali samo taj mali trenutak kad je sklopila oči je bio dovoljan da on nežno povuče kolica i krene van njene sobe ka sobici odakle je nekoliko minuta izvukao inkubator. Ona je ponovo ostala sama, mislila je o svojoj bebi i o svojoj sreći. Ponovo je pomislila ko je taj stranac, zašto je tako dobar i odakle ga poznaje. Znala je da ga je ranije videla, ali gde, kako, kad, nije mogla da se seti. Sećala se njegovog osmeha, brzine, reči koje je izgovarao, ali ko je on to nije mogla da se seti.
Ponovo je uleteo u sobu – Za dlaku, delile su nas mikro sekunde da nas ona namrgođena sestra provali. Rekoh ti sve će biti u redu, ali sad i ti moraš da legneš i da malo odspavaš. Koliko god bila zahvalna, bila je zbunjena, ko je on zašto je tako dobar. Nameštao ju je u krevetu i lagano joj ruke privlačio uz telo, a onda noge primakao jednu ka drugoj.
- Ruke i noge da nikad ne vire sa kreveta i ništa se loše neće desiti? - stidljivo i sa puno opreza ga je pitala.
- Naravno draga moja, prvo i osnovno pravilo bolničkih kreveta. Kad smo u tom položaju nikada nam se ništa loše ne može desiti.
- Ali Afroditin kamen mi je ostao kod kuće – rekla je sa olakšanjem i srećom u svom glasu.
- Aha – rekao je tako glasno i razdragano da je sve odzvanjalo - ali danas ti on nije ni potreban, zavukao je ruku u džep. - Danas ti ostavljam kamen koji mi je pre nekog vremena Venera poklonila.
- Da li će on biti dovoljan?
- Bitno je da se držimo pravila broj dva i da ga ispunjavamo zajedno sa brojem jedan.
- Znači da ga držim uz srce.
- Pritisni ga jako, najjače!
- Hvala ti što brineš o meni.
- Uvek ću se brinuti o najlepšim i najboljim mamama.
- Čuvaćeš vrata i moje sobe i vrata sobe moje bebe!?
- Uvek, a sad na spavanje. Treba ti odmora, a sutra je i velik dan, provešćeš ga ceo sa svojom bebom.
- Moram te pitati – zastala je – Ali ti se za ovih trideset godina nisi ni malo promenio?
Ugasio je svetlo i najlepše nasmejao – Ajmo sad na spavanje.
Osetila je strašne bolove, koji su se iz donjeg dela leđa počeli širiti po celom telu. Počela je da se trese i brzo je pritisnula taster koji se nalazio pored bolničkog kreveta. Počela je da zapomaže, ali tihi starački glas nije mogao daleko da se čuje. Svu nadu je polagala u taj mali taster, koji je trebao da dozove pomoć i u dva kamena koja je stiskala u svojim dlanovima i držala blizu srca.
U tim trenucima iščekivanja začula je nečije korake kako se približavaju vratima njene bolničke sobe, čula je kvaku i kako se vrata polako otvaraju.
- Da li me je neko zvao? - čula je lep, zaštitnički muški glas.
Kako se poznati glas širio bolničkom sobom, tako je i mogla da vidi visokog, vitkog čoveka čija silueta se sve bolje i lepše videla kako se istovremeno probijala i svetlost iz bolničkog hodnika.
- Čekala sam te!
Nakon te kratke rečenice usledila je tišina. Ona ga je iščekivala sve ove godine, nadala se da će ga možda sresti na nekom drugom mestu, ali njega jednostavno nije bilo. Znala je da prođe kroz gomilu sveta i da svakim pogledom traži njegov lik, uvek i onaj pogled krajičkom oka unazad, koji je tražio njegovu siluetu, njegovu kosu, osmeh. Od poslednjeg viđenja je prošlo više od pedeset godina, a ona ga je ipak dobro upamtila i odmah prepoznala. Lepo su prošle sve te godine bez njega, ona mala beba je odrasla, sad i ona već ima odraslu decu, najboljeg muža na svetu je imala, uspešnu karijeru, puno pravih i iskrenih prijatelja, putovala je po celom svetu, ali ipak je postojala ta praznina koja se zvala čuvar bolničkih vrata.
Ne, ona nije bila zaljubljena u njega, upoznala ga je kad je imala, koliko beše četiri ili pet godina, bila je uplašena i on je upao u njenu sobu kao najlepši vitez u najsjajnijem oklopu i oterao čudovište koje je bilo ispod njenog kreveta. Nakon toga je već bila u tridesetim godinama i zaista i iskreno volela svog muža, u stvari tada ga je već i zaboravila, trebalo joj je vremena da se seti svog viteza. Međutim, nakon tog susreta i drugog kamenčića koji je dobila više nikad nije mogla da ga izbaci iz svoje glave.
Gledala ga je tužno, kako samo pogled jedne starice može biti tužan. Zaplakala je, čak joj se i tihi jecaj oteo iz grla. Gledala ga je, bio je visok, lep i mlad, kao i prvog puta kada ga je videla.
On je kao i uvek bio nasmejan i spreman kako da pomogne, ali i za šalu sa njom. Prišao je njenom krevetu. Pogledao ju je, noge su joj bile spojene, tako da su se dodirivale, dok su joj se ruke nalazile na grudima i znao je da steže svoja dva kamenčića u šakama. Seo je pored nje i lagano pomilovao po glavi.
- Drago mi je da se pridržavaš pravila i jedan i dva, dobro si naučila, još bolje i zapamtila.
- Samo ako ih se pridržavam tada mi se ništa loše ne može desiti, zar ne?
- Tako je, to je osnova, sve ostalo su varijacije, poput dobre muzike.
- Ni sad se nisi promenio, uvek ostaješ isti. Ne pričaj mi o lošoj svetlosti i da me staračke oči varaju, ti si ostao večito mlad, isti si i kad sam bila mala i kad sam se porađala, a evo i sad. Kaži mi na kraju ko si ti?
- Rekoh ti, ja sam čuvar vrata, ja čuvam svakog pacijenta koji dođe u bolnicu.
- I svi te vide ovako mladog, zar ljudima to nije čudno?
- Pa sad, ti si jedna od retkih koja me je videla. Mislim da ne bi valjalo kad bi me svi pacijenti videli, zar ne?
- Ali kako sam te ja videla?
- Pa ti si me pozvala, zar se ne sećaš?
- Da, ti si me spasao od čudovišta. Ali čudovišta ne postoje?
- Eeeeeee, sad si ih uvredila, naravno da postoje, ali ni ona, kao ni ja ne vole baš svima da se prikažu. Ti si poverovala u njih, zato su se i pojavila, a kad si poverovala i kad su te ona uplašila, onda si jednostavno pozvala i mene i eto me ponovo.
- Ali tad sam bila mala, kako si se onda pojavio nakon mog porođaja, tad nije bilo čudovišta.
- Bilo je straha, a strah je još opasniji od čudovišta, i u tom trenutku si se prvo mene setila.
- Nisam te tad zvala.
- Odrasla ti nije, ali ona mala devojčica jeste. Eto, rešili smo još jedan problem.
- A sad? - rekla je sa pomalo straha, ali istovremeno ga je čikala da nastavi sa pričom.
Posmatrao ju je, bio je svestan da joj je odgovor dobro poznat, a onda lagano rekao – Pa i danas si ti mene pozvala.
- Znači ništa od trećeg kamena, zar ne.
- Pa – ponovo ju je pogledao – oni ti više ne trebaju. Nema više ni čudovišta ispod kreveta, a ni straha od gubitka. Danas si jača nego ikad, danas si pobednik.
- Sigurno?
- Apsolutna i najčistija pobeda.
Otvorila je šake i pružila mu oba kamenčića. - Izvoli, znaš štitili su me kroz ceo život, i kad tebe nije bilo.
Prihvatio ih je i lagano stavio u džep. - Znaš da sam uvek bio u blizini. - brižno je rekao.
- Nadala sam se, uvek mi se činilo da si tu, ali nikad te ovako ispred sebe nisam videla.
- Uvek, samo nije bilo moje da ti se mešam u život. Lep je bio, zar ne.
- Lepši nisam mogla poželeti, eto jedino ti si mogao ipak nekad još navratiti. Bilo je ponekad trenutaka kad je bila potrebna uteha.
- Zato sam danas tu, od danas pa nadalje ćeš me češće viđati.
- Da li si ti anđeo?
- Ma daj, kakav anđeo, ja sam čuvar bolničkih vrata, ja isterujem iz soba malih devojčica ale i aždaje.
- Ipak si onda anđeo!
Nije hteo da joj odgovara. Gledali su se još nekoliko sekundi, a onda joj se pogled zamrzao i prestala je da diše. On je nekoliko puta pomerio glavu ulevo i udesno, ponovo pogledao u njenom pravcu, a onda nežno svojim dlanom zatvorio njene oči. Zaspala je.
U tom trenutku su bolničari ušli u sobu. Upalili su svetlo. U sobi su samo videli telo starice, koje je ukočeno ležalo, pribijenih nogu jednu uz drugu, ruke su joj bile spojene na grudima, samo je u šakama držala mali cvet angelonije.
Njih dvoje su po prvi put zajedno napustili sobu. Zatvorio je vrata i krenuli su stepenicama ka krovu zgrade. Gledala ga je imala je puno poverenje u njega. Držala ga je za ruku, ponovo je bila ona mala devojčica koja se bojala bolničkog čudovišta ispod svog kreveta, ali sad više nije bilo straha. Čekala je da joj pokaže vrata kroz koja će zajedno proći.
On je u tom trenutku pogledao u njenom pravcu i pokazao na prelepa bela staklena vrata - Šta kažeš, hoćemo li kroz ova?
Čvrsto ga je stegla za ruku i sa puno poverenja rekla – Idemo!