Povorka automobila se kretala i sirene su trubile kroz selo dok nisu stigli do kuće Ljubinih, Sanjinih i Gocinih roditelja. Pleteno cveće na kapiji, devojke u narodnoj nošnji sa ruzmarinom u rukama i ponosni otac koji je nazdravljao sa gostima koji su polako pristizali. U kući i ispred postavljeni stolovi, okupljeni svatovi, hrana i piće u velikim količinama. Šarolik svet, devojke i mladići iz komšiluka i napokon, ponovo je video njeno lice među njima. Polako je prilazio i graja koja ih je okružavala se lagano utišavala.
Odavno je i ona njega videla i isto poput njega se pravila da ga ne traži u gomili. Zadržala je dah, a onda izustila:
Zdravo Ivane – kratko je rekla, pružajući ruku nesigurno u njegovom pravcu.
Zdravo Sanja – prihvatio je i onda je shvatio da ne zna šta dalje.
Tišina je beskonačno trajala, oboje su očekivali nešto, a on u tom trenutku ništa nije mogao učiniti, samo je stezao njenu ruku, dok je nije istrgla.
Da te upoznam ovo je Dragan – rekla je držeći ispod ruke proćelavog muškarca i skrivajući se iza njega.
Drago mi je – kratko je odgovorio pruživši ruku. Ćutali su, gledao je još par trenutaka i polako se počeo udaljavati od njih. Sve pametne reči, koje je godinama spremao, su jednostavno isčezle.
Svadba kao svadba, puno različitog sveta, bančenje i pijanstvo. Gospođe u večernjim toaletama, sa komadima mesa u rukama, muškarci sa kravatama, specijalno stavljenim za ovaj svečani trenutak i litre alkohola koje su nestajale u njihovim grlima. Sve ovo je bilo poznato, samo njihovo ponovno viđenje nije bilo onakvo kakvo je zamišljao svih ovih godina.
Prošlo je par sati od susreta, na njegovo iznenađenje mnogi su mu se obradovali, čak bili srećni što su ga ponovo videli, ali njemu je sve ovo bilo jako čudno. U jednom trenutku je ustao od stola i otišao u kuću, ne bi li pronašao malo mira u danu kad su se sva njegova ružna predviđanja obistinila.
Dobro je poznavao kuću, ušao je u njenu devojačku sobu. Vrata su bila otvorena, na zidu slika, ona u nekoj čudnoj plavičastoj haljinici, možda desetak godina, kikice i rumeni obraščići, radni sto i lektira iz četvrtog srednje.
Vrata su se zatvorila, osetio je njeno prisustvo, poput duha iz prošlih dana - Videla sam te kako odlaziš, znala sam da si ovde – tiho mu je rekla, nadajući se odgovoru.
Ni sam ne znam što sam od ovih prostorija baš ovde došao – reče, svestan da su oboje sve dobro znali. - Kako si?
Dobro hvala, a ti? - dosta smešno je zvučao njen odgovor.
Stajali su na sred sobe, posmatrao ju je. Koliko puta se spremao za današnji susret, pun srdžbe, tuge i ljubavi, a sad jednostavno ništa. Nije mogao ili nije smeo, samo je gledao i gledao. Želeo je, ali nisu više bili deca, kad su brojali svako zrno peska ili soli i davali im večni život samo da bi i oni trajali. Želeo je, ali sad kad, eto nije znao šta reći.
Ona je započela razgovor, koja reč o životu bez njega, borbi u velikom gradu, kako se promenila. On je posmatrao te usne, prišao i poljubio. Prihvatila ga je, pomislio je dobro je. Nije ni znao šta bi radio da ga je odbila.
Predugo sam čekala na ovo – rekla je tihim glasom.
Ćutao je, jer je znao da je svaki trenutak bitan, jer je bio i poslednji za njih dvoje. Stajali su, znajući da ovaj poljubac nije istina.
Moram se vratiti nazad, Dragan će me tražiti, ne volim ga ostavljati samog, nadam se da me shvataš.
Da, da shvatam – smušeno je rekao, provlačeći ruku kroz kosu.
Vidimo se dole, zar ne? – šaputala je, dok su joj oči suzile.
Naravno, sad ću ja – reče odsutno dok je ona ponovo nestajala.
Duboko je izdahnuo i izašao na terasu koja je bila okrenuta ka ulici i daleko od svih dešavanja današnjega dana. Posmatrao je psa koji se lenjo vukao po prašnjavom putu i oblake koji su polako nestajali iza vrhova planine. Pomislio je po prvi put, planina u ravnici zar to nije nestvarno. Naravno da jeste, kao i ceo današnji dan.
Morao je da se iskrade i pobegne. Loša odluka, realno, drugačije se nije ni moglo završiti. Znao je to, ali ajde de.