Skip to main content

Čudan dan, drugi deo

Povorka automobila se kretala i sirene su trubile kroz selo dok nisu stigli do kuće Ljubinih, Sanjinih i Gocinih roditelja. Pleteno cveće na kapiji, devojke u narodnoj nošnji sa ruzmarinom u rukama i ponosni otac koji je nazdravljao sa gostima koji su polako pristizali. U kući i ispred postavljeni stolovi, okupljeni svatovi, hrana i piće u velikim količinama. Šarolik svet, devojke i mladići iz komšiluka i napokon, ponovo je video njeno lice među njima. Polako je prilazio i graja koja ih je okružavala se lagano utišavala.

Odavno je i ona njega videla i isto poput njega se pravila da ga ne traži u gomili. Zadržala je dah, a onda izustila:

Zdravo Ivane – kratko je rekla, pružajući ruku nesigurno u njegovom pravcu.

Zdravo Sanja – prihvatio je i onda je shvatio da ne zna šta dalje.

Tišina je beskonačno trajala, oboje su očekivali nešto, a on u tom trenutku ništa nije mogao učiniti, samo je stezao njenu ruku, dok je nije istrgla.

Da te upoznam ovo je Dragan – rekla je držeći ispod ruke proćelavog muškarca i skrivajući se iza njega.

Drago mi je – kratko je odgovorio pruživši ruku. Ćutali su, gledao je još par trenutaka i polako se počeo udaljavati od njih. Sve pametne reči, koje je godinama spremao, su jednostavno isčezle.

Svadba kao svadba, puno različitog sveta, bančenje i pijanstvo. Gospođe u večernjim toaletama, sa komadima mesa u rukama, muškarci sa kravatama, specijalno stavljenim za ovaj svečani trenutak i litre alkohola koje su nestajale u njihovim grlima. Sve ovo je bilo poznato, samo njihovo ponovno viđenje nije bilo onakvo kakvo je zamišljao svih ovih godina.

Prošlo je par sati od susreta, na njegovo iznenađenje mnogi su mu se obradovali, čak bili srećni što su ga ponovo videli, ali njemu je sve ovo bilo jako čudno. U jednom trenutku je ustao od stola i otišao u kuću, ne bi li pronašao malo mira u danu kad su se sva njegova ružna predviđanja obistinila.

Dobro je poznavao kuću, ušao je u njenu devojačku sobu. Vrata su bila otvorena, na zidu slika, ona u nekoj čudnoj plavičastoj haljinici, možda desetak godina, kikice i rumeni obraščići, radni sto i lektira iz četvrtog srednje.

Vrata su se zatvorila, osetio je njeno prisustvo, poput duha iz prošlih dana - Videla sam te kako odlaziš, znala sam da si ovde – tiho mu je rekla, nadajući se odgovoru.

Ni sam ne znam što sam od ovih prostorija baš ovde došao – reče, svestan da su oboje sve dobro znali. - Kako si?

Dobro hvala, a ti? - dosta smešno je zvučao njen odgovor.

Stajali su na sred sobe, posmatrao ju je. Koliko puta se spremao za današnji susret, pun srdžbe, tuge i ljubavi, a sad jednostavno ništa. Nije mogao ili nije smeo, samo je gledao i gledao. Želeo je, ali nisu više bili deca, kad su brojali svako zrno peska ili soli i davali im večni život samo da bi i oni trajali. Želeo je, ali sad kad, eto nije znao šta reći.

Ona je započela razgovor, koja reč o životu bez njega, borbi u velikom gradu, kako se promenila. On je posmatrao te usne, prišao i poljubio. Prihvatila ga je, pomislio je dobro je. Nije ni znao šta bi radio da ga je odbila.

Predugo sam čekala na ovo – rekla je tihim glasom.

Ćutao je, jer je znao da je svaki trenutak bitan, jer je bio i poslednji za njih dvoje. Stajali su, znajući da ovaj poljubac nije istina.

Moram se vratiti nazad, Dragan će me tražiti, ne volim ga ostavljati samog, nadam se da me shvataš.

Da, da shvatam – smušeno je rekao, provlačeći ruku kroz kosu.

Vidimo se dole, zar ne? – šaputala je, dok su joj oči suzile.

Naravno, sad ću ja – reče odsutno dok je ona ponovo nestajala.

Duboko je izdahnuo i izašao na terasu koja je bila okrenuta ka ulici i daleko od svih dešavanja današnjega dana. Posmatrao je psa koji se lenjo vukao po prašnjavom putu i oblake koji su polako nestajali iza vrhova planine. Pomislio je po prvi put, planina u ravnici zar to nije nestvarno. Naravno da jeste, kao i ceo današnji dan.

Morao je da se iskrade i pobegne. Loša odluka, realno, drugačije se nije ni moglo završiti. Znao je to, ali ajde de.

Popular posts from this blog

U potrazi za Riberom - 3.

  Naišao je prevoz. Dugački autobus je bio prilično prazan i sem njega ušla su još dva putnika. Dvoje srednjoškolaca, koji su delili slušalice od mobilnog telefona. Išli su pribijeno, jedno uz drugo i nisu mnogo marili za druge ljude. Dobro ih je osmotrio, devojka je imala neke čudne cipele ili možda patike sa velikim platformama. Momak u starkama i dalje je bio prilično viši od nje, tako da je sve vreme bio nagnut nad njom, da joj slušalica ne bi ispadala iz uveta. Naravno to je koristio da bi se saginjao i ljubio je, ona se cerekala, nekad uzvraćajući, a nekad koketno, odbijajući ga. Seo je u prednji deo autobusa, sa desne strane, na duplo sedište. Ispred njega su bile dve starije žene, nasuprot njih, sedeo je muškarac u radničkom kombinezonu, koji se najverovatnije vraćao sa posla. Autobus je skrenuo polulevo i hvatajući petlju, penjao se ka mostu. Posmatrao je svetla na gradilištu, savsku obalu nije mogao da raspozna. Koliko je u mraku mogao videti, nazirale ...

Umesto uvoda

Zovem se Marko Mil Popović. Odmah bih pojasnio moje srednje ime, tj. Mil. Pre svega, u svetu književnosti i pisane reči postoji dosta Marka Popovića, tako da, sem mene, još trojica se bave pisanjem, plus do pre par godina najpoznatiji Marko Popović bio je naš čuveni arheolog. Da, i sa njim su me mešali. Ovako, Mil dobro zvuči, mada se u Google pretragama ponekad kao Marko Mil Popović pojavi i Marko Miljanov Popović, što realno i godi. Da, Mil je inače delimično vezano za moje porodično nasleđe i imena u mojoj porodici, a delimično zaista ima i umetnički prizvuk, zvuči anglikanski, poput Džona Stjuarta Mila. Tako da, ja sam Marko Mil Popović i dobrodošli na moj blog. Da, bar jedna rečenica i o blogu. Planiram na njemu da vas upoznam sa nekim novim pričama i da polako spremam neku novu zbirku, a u trenucima kreativne dokolice predstaviću vam i pojedine isečke iz mojih romana i već napisanih priča. ...

Topla noć beogradska

Imao je osećaj da je ponovo lagao. Nije bilo namerno, jednostavno desilo se. Nije sad baš bila griža savesti, ali mogao je biti iskreniji. Ustao je iz kreveta i otišao na terasu. U neka ranija i sretnija vremena zapalio bi cigaru, ali nisu mu mnogo falile, jednostavno samo je duboko uzdahnuo i gledao u pravcu reke. Svetla velegrada su se ogledala u reci, a on je i dalje razmišljao da li je bio samo neiskren ili je bio lažov. Zašto je morao da kaže da mu se dopada njen tekst i zašto joj je rekao da ga slobodno objavi. Znao je da je to težak bofl, ali kako joj reći da je netalentovana. U tom prvom trenutku mu je izgledalo mnogo lakše, praktičnije da ne koristi energiju na razmišljanje i slaganje misli koje bi bile adekvatne, iskrene i možda bolne. Udahnuo je duboko i dok je izdisaj uzlazio iz njegovih pluća, prelazeći preko resice i izlazeći kroz usta začuo je dubok gromki glas. Pretoplo je noćas u Beogradu! Okrenuo se prema pravcu odakle je d...

Jovan Viktorović 21.01.1893. - 20.10.1944. (16.05.1946.) god.

  Uvod Jedan od najznačajnijih i najuglednijih žitelja Čukarice iz prve polovine 20. veka, sem što je bio dvorski apotekar, Jovan Viktorović je bio i dugogodišnji odbornik skupštine grada Beograda, jedan od osnivača Rotari kluba u Beogradu kao i veliki dobrotvor i humanitarni radnik.   Viktorovićeva vila Porodično vezan za Matiju Bana (bio je oženjen njegovom praunukom Milicom), nastavio je Banovo delo, tako je između ostalog bio darodavac placa za izgradnju škole Josif Pančić, kao i jedan od ljudi koji su finansirali izgradnju škole. Bio je vlasnik vile, sigurno najlepše kuće predratnog Banovog brda na adresi Požeška 28, u kojoj se već 80 godina nalazi, prvo vrtić, a potom i uprava Predškolske ustanove Čukarica. Poput svog vlasnika i sama vila je imala interesantnu sudbinu, koja je isto tako zanimljiva za našu priču. Takođe, prvo njegov otac Mihajlo, a nakon njegove smrti Jovan, bili su vlasnici apoteke na Prestolonasledn...

U šetnji sa piscem, treći deo

Primetila je da gazi tucanikom. Držao ju je pod rukom, osećala je miris njegovog parfema. Gledala ga je, zaista odavno nije uživala u muškom društvu. Međutim vrzmalo joj se u glavi zašto je posle toliko godina ponovo na Kosančićevom vencu i zašto pod rukom drži Miloša Crnjanskog. Mlada damo, ti dobro znaš ko je voleo da šeta Kosančićevim vencem i ko je voleo da čita, to nisam ja rekao, već citiram njega, najvećeg Miloša Crnjanskog. Gledala ga je, bilo ju je po malo sramota. Bila je svesna s kim je ovde dolazila, ali sve se nadala da to nije istina. - Pa znam, ali ipak, bilo mi je malo glupo. Nikad nemoj da ti bude glupo. Ne smeta što sam prešao na ti. Ne, ne, ne, nikako, ali da li ja smem. Jesam, kako je on voleo da kaže najveći, ali prelepe žene uvek mogu da budu na ti sa mnom, čak, neophodno je. Kod Hiperborejaca, pa da, tako elegantno ste u Rimu izgledali. Zašto nismo u Rimu? Tvoj je san, ti si htela da budeš ovde. Ali nisam ovde bila deset...