Zavukla mu je ruku u džep od pantalona i izvukla ključ od stana. Otključala je i ušli su u malo predsoblje. Lagano, ali ipak dovoljno snažno je zatvorila vrata i automatska brava se zaključala. Prošli su do dnevnog boravka, koji je istovremeno bio i spavaća soba i on se brzo spustio u svoj krevet. Nakon zadimljenog bara, šetnja posleponoćnim ulicama im je prijala. Držala ga je čvrsto pod ruku i duboko su disali. Ona je pričala, a on ju je polusvesno slušao. Takav je bio i kad je seo na svoj krevet. Pomogla mu je da svuče pantalone i lagano mu podigla noge i nekako smestila u ležeći položaj. Otvorio je oči i s mnogo tuge u očima pogledao u njenom pravcu. Gledala je i ona njega i, nedozvoljavajući suzi da krene, čekala da on sklopi oči. Ostala je tako nepomična možda i nekoliko minuta, a onda je osetila, čula kako spava.
Obrisala je suze i izvukla telefon iz džepa. Očekivala je Mikijev poziv ili poruku. Nije je bilo. Otišla je do toaleta i umila se. Iskoristila je njegov peškir za lice i duboko udahnula miris koji je ostao za njim. Fino je prešla rukom preko dezodoransa, parfema, pomazila duksericu koja je stajala na veš mašini i izašla.
Gledala ga je kako spava, čučnula je pored njega i pomazila ga po kosi. Nije reagovao, a onda onako, i ona već na kraju svoje snage, legla je pored njega, prebacila njegovu ruku preko sebe i osećajući miris njegovog parfema — zaspala.
Dotle na drugom delu grada, njegova nekada i odavno bivša Lidija je bila sama u svom stanu. Verenik je nakon izlaska iz bara otišao negde sa svojim društvom i samo joj rekao da se odmara. Mazila je svoj stomak i razmišljala o njemu. Vratila se u taj period kad ga je prevarila i kad su se na kraju razišli. Sada je znala da je pogrešila, ali u tom trenutku je mislila da je tako najbolje i da ipak možda mogu ostati prijatelji. Prevarila se, u tom trenutku ga je ipak previše zabolelo i nije mogao to da joj oprosti. Jednostavno takve su im godine bile. Fizički zreli, smatrali su sebe najpametnijim, a ipak još uvek krhki i nepripremljeni za ljubavnu bol. Pomislila je i kako su se uopšte i smuvali njih dvoje. Uvek je smatrala Lidiju kao idealnog para za njega, tako su čak i izgledali, ona i Miki su im samo bili momak i devojka, a on i Lidija su u stvari bili prave dve polovine. U tom trenutku je pomislila, da li bi njih dvoje i bili par da nije bilo nje, koja je u tom trenutku ipak bila malo otvorenija i hrabrija. Da li je Miki bio samo utešna nagrada i razlog da mu ostane blizu. Čak je i kad su raskinuli bez razmišljanja nju ostavila, a sa njim ostala bliska — možda za muško-žensko prijateljstvo prebliska.
Čula je zvuk poruke. Bila je od Mikija. Napisao je da je ispred ulaza. Njegova ruka je i dalje bila preko nje, za ovih sat i nešto nisu se ni pomerili. Osećala je kako su se ugrejali, nevoljno se izvukla iz njegovog zagrljaja i pokrivši ga, poljubila za rastanak i lagano izašla iz stana.
Hej, izvini, ali frka, oni dripci se na kraju nisu ni pojavili. Moraćemo ponovo da ih jurimo. Nego, šta si ti radila sve ovo vreme?
Stražarila, kako si mi i rekao.
On, jel okej?
Nadam se da jeste, odmah je zaspao. Valjda će jutro biti pametnije, ko će ga znati.
Bezveze, nadao sam se da će je jednoga dana ipak preboleti ili barem naći nekog da bude kao ti i ja.
Tužno ga je pogledala i zagrlila: – I ja se tome nadam, da ćemo opet svi biti srećni, i ja se tome nadam.
Ćutali su u kolima. Iako su živeli na drugom kraju grada, s obzirom da su ulice bile prazne, a semafori otvoreni, brzo su stigli kući. Miki je bio premoren i samo se ispružio na krevetu. Iako brbljiv i sa svojom pričom ju je često dovodio do ludila, sad je samo legao i zaspao. Ona je stala pored prozora i gledala svetlost uličnih lampi. Pogledala je na sat, bilo je tri i petnaest — mislila je na njega, kao što je i poslednjih petnaest godina svako veče i svako jutro mislila na njega.
Dotle, na drugom delu grada, ona je i dalje čekala svog verenika. Još uvek nije došao kući. Otkad mu je rekla da je trudna, imala je osećaj da se mnogo toga promenilo. Čak su se i verili, ali imala je osećaj da se on udaljava od nje — čak je bila sigurna da u njegovom životu postoji druga žena. Ponovo joj se, kao i prethodnih dana i nedelja, motao njegov lik u glavi. Stalno joj je bio u mislima. Sve više je shvatala da nakon njih dvoje nikad više nije imala dražu i bolju polovinu od njega. Pogledala je na sat — bilo je tri i petnaest.
Probudio se — ne možda toliko mamuran, koliko sa jakom glavoboljom. Uzeo je dve tablete za bolove i iz flaše popio skoro pola litre hladne vode. Ugasio je vatru u grudima i sad je samo ostalo da tablete krenu da deluju. Stao je uz prozor i lagano upijao tišinu koju je samo na trenutke kvarilo komšijino hrkanje sa sprata iznad. Ustvari, nadao se da to komša hrče — valjda nije ponovo priveo nekog krokodila koji je glasniji od njega. Uspeo je čak i pomalo da nasmeje samog sebe. Lagano je dolazio k sebi. Pogledao je na svoj sat — skazaljke su se poklopile. Pomislio je: neko misli na mene. A onda se ponovo nasmejao — ko to na celoj zemaljskoj kugli u tri i petnaest može da misli na mene?
Ipak je komša hrkao. Rešio se i da on prevari nesanicu brojanjem jarića i da nastavi sa spavanjem. Dosta je bilo za samo jedan dan.