Čuo je da mu je neko kuca na vrata. Štrecnuo se, ko bi to mogao biti. Pogledao je na sat, ostalo je još nekoliko minuta do podneva. Ko li mu je pred vratima i to još po ovakvoj kiši. U stvari, ko to zna, da je danas ostao kući i još ga ne mrzi da kisne. Jutros se javio da ne dolazi na posao, slagao je da je bolestan. Da ga ne proveravaju, da li je zaista bolestan ili ne. Ma, ne, nemoguće, baš ima bujnu maštu.
Naterao je sebe i ustao sa kreveta. Pauzirao je igricu i krenuo ka vratima. Pogledao je na špijunku, video je mladu devojku kako stoji ispred njegovih vrata. Otključao je i preko svoje volje upitao - Izvolite, kako vam mogu pomoći?
- Potrebna mi je profesorka Milovanović.
- Vrata do mojih.
- Znam, maločas sam zvonila kod nje. Nema je.
- Pa sigurno je na fakultetu. Predpostavljam da ste vi njen student. Što je tamo ne potražite.
- Zato što je tamo nema. Zar mislite da bih tek onako dolazila ovde.
- Znači nije ni kući, ni na fakultetu - Nasmejao se, a onda mu je i ona uzvratila, pokazavši svoje lepe bele zube. Stajali su koji tren na vratima, pa ju je pitao - I šta ćete sad?
- Moram danas da je vidim. Hitno mi je. U studentskoj službi su mi rekli da danas nije dolazila na posao. Tako da, ako ne dolazi na posao, u jednom trenutku mora da se vrati kući.
- Pa, ostavite viđanje za sutra.
- Sutra mi je već kasno. Moram je danas videti. Mislila sam ako vi znate gde bi mogla biti, ako ne, čekaću je ispred vrata.
- Mokri ste, prehladićete se.
- Nema veze, mogu izdržati. Čekaću.
- Ne, ne, hajde upadaj - nesvesno je prestao da persira - ionako ništa pametno ne radim.
Nije se nećkala. Ponovo se nasmejala i samo ušla. Skinula je mali bež mantil i okačila ga pored njegove jakne. Pogledala ga je i produžila ka dnevnoj sobi.
- Gde mogu da sednem?
- Gde god. Nego, peškir za kosu, može li?
- Može, može, hvala puno. Prokleta kiša baš pada.
Otišao je do kupatila. Otvorio je ormarić sa peškirima. Imao je celu gomilu, ne ispravnije je, kolekciju hotelskih peškira. Voleo je da slučajno sa svojim stvarima spakuje i poneki suvenir sa putovanja. Ispostavilo se da peškiri, sem sentimentalne, imaju i upotrebnu vrednost, tako da je izvukao jedan za svoju nenadanu gošću. Pogledao se u ogledalu, s obzirim da je imao kratku kosu, nije bilo potrebe da je namešta, ali ipak je prošao rukom po temenu. Lagano je otvarao vrata kupatila i prošavši kroz mali hodnik ponovo je bio u sobi.
Video je svoju gošću, sedela je gde ju je ostavio. Izula se, lagano je skidala svoje čarape. Pogledala je u njegovom pravcu, osetio je izvinjenje u njenim očima. Prišao joj je i pružio peškir. Drugom rukom je prihvatio čarape i spustio na radiotor. Bio je malo zatečen, ali osećao je da mu prija ta zbunjenost.
- Dok se ne osušiš, neka kafa, čaj, voda? Od sokova imam samo šumeće tablete vitamina C.
- Ako ti nije mrsko, može jedna jaka i skroz gorka kafa.
- Odlično, ionako me je mrzelo sam da pijem. - krenuo je ka kuhinji, pa se okrenuo - Dete, primio sam te u stan, a ne znam ti ni ime.
Pogledala je u njegovom pravcu, odavno nije čula tu reč, dete, a prijalo joj je - Da, zaista, izvini, Nataša. A ti?
- Zdravko. Tu sam za pet sekundi.
Napokon je seo. Gledao je u njenom pravcu. Prelazila je peškirom po svojoj prilično mokroj kosi, trudila se što više da je isuši, a da ne napravi haos od svoje frizure.
- Ostaviću ti svojih dlaka po sofi, nadam se da ti neću napraviti problem.
- Ne brini se, nema ko da bude ljubomoran na tvoju kosu. Nego dete, zašto juriš moju komšinicu.
- Zdravko, sve sam samo nisam dete. Imam dvadesetsedam godina i jurim profesorku zbog svog diplomskog rada.
- Mislio sam studentkinja, pa su godine širok pojam. Da li je sad glupo da kažem da izgledaš mladoliko.
- Nisi ni ti loš! - pogledala ga je ispod oka.
- Deset godina sam stariji. Zaista, pomislio sam da je veća razlika - Spustio je pogled ka njenim stopalima. Bila je bosa. - Uhhhhh, papuče, samo tren. Pošao je ka svojoj spavaćoj sobi i tu je imao hotelski štek belih jednokratnih papuča. Brzo se vratio nazad i spustio joj da se uvuče u njih. - Ne ličiš na arhitektu - dodao je.
- Ne ličiš ni ti na pilota, pa imaš pilotsku jaknu.
- Dobro oko imaš, a jakna je, da u pravu si, samo deo imidža. Bavim se mnogo dosadnijim poslom, zato sam danas i kući.
- Slobodan dan?
- Tako nešto. Javio sam da sam bolestan.
- Kao?
- Ma, da, i kao i kao bajagi.
- I trošiš vreme na igrice.