Uzeo je kašiku slatkog od šljiva i popio gutljaj vode. Leglo mu je, baš-baš. Otvorio je fioku i uzeo još jednu kašičicu i ponovo zahvatio u teglu. Šljiva se presijavala, a šećerni soft se lagano slivao u sudoperu. Jako je otvorio usta i smazao je.
Okrenuo se u pravcu frižidera, pozivnica je i dalje stajala prikačena magnetom i bez prestanka mu se obraćala, ajde, ajde. Bio je spreman da krene, ali nekako mu je bilo mrsko. Sama pomisao povratka i viđanje znanih i neznanih ljudi, dragih i manje dragih, sve to mu je izazivalo neku nelagodu.
Zanimalo ga je, zašto su ga pobogu zvali. Sa Ljubomirom je ostao u dobrim odnosima, ali ga je viđao kad bi sa porodicom dolazio za Beograd. To bi bili srdačni, mada kratki trenuci, tokom kojih bi se poigrao malo sa decom, sa Svetlanom bi pričao o pravljenju vina i Ljuba bi ga zasmejavao.
Čak se nije ni trudio da bude blizak sa njima, ali oni su ga kroz sve te godine jednostavno zavoleli. Tu je i bio problem. Ljuba i Ceca su bili skroz dobri likovi, ali od kad se razišao sa Sanjom, zaista nije imao previše dodirnih tačaka sa njima.
Najgore od svega, dobio je poziv za svadbu najmlađe sestre, male Gordane, Goce. Pitao se zašto? Koliko moraš biti prostodušan i da ne razmišljaš ni o čemu, nego da ga pozoveš na svadbu. Mada, kad mu se mozak drugačije naštimuje, rekao bi fascinantno. Da li su smatrali da je prošlo dovoljno vremena od rastanka sa Sanjom i sad da bude samo njihov prijatelj. Mada to je Ok, ali pozvati ga na svadbu.
I šta je mogao da uradi, nakon deset pokušaja izvlačenja, poslednji put je popustio. Nisu mu oni bili krivi zato što su ga zavoleli. Ali ipak, moglo je to biti mnogo finije, možda pri nekom slučajnom susretu Sanji kurtoazno čestitati na sestrinoj svadbi, pitati šta ima novog, ona bi se još ljubaznije zahvalila i onda nekako preći preko svega i truditi se kao i prethodnih godina da izbegnu jedno drugo.
Ovako bivši od najstarije sestre dolazi na svadbu. Pomislio je baš si faca. Šta li su tek rekli njenom mužu. Eeee, to je tek genijalno, Ljubin prijatelj iz Beograda, dobra caka, da niko ne provali. Sem naravno svih zajedničkih prijatelja koji su znali istinu. Genijalna zamisao za tajnu koja je trebala da ostane tajna do kraja života. Šta li je Sanja mislila o svemu tome, bilo mu je bolje i da ne zna.
Stigao je u poslednjem trenutku, dočekali su ga miris tamjana i hladnoća crkve. Sa leve strane bile su upaljene sveće za zdravlje i preminule. Podigao je pogled nagore, Bogorodica koja je sa tavanice posmatrala smrtnike i beli krilati anđeo koji je sa mačem u ruci stražario. Nije voleo često navraćati u crkvu, jer ga je podsećala na mnogo znanih ljudi koje je upravo baš na ovom mestu i poslednji put video.
Možda je to i bila istina, ali ne sasvim jer ipak je došao i u nadi da bih možda nju ponovo video posle toliko godina, znatiželja je bila čudo. Seoska crkva puna ljudi, mnoštvo neznanoga sveta, sve je to bilo sporedno, samo je bilo bitno njegov pogled uhvati njen. Bio je sebi smešan, ali šta čovek u tom trenutku da pomisli, nego upravo to. I naravno da se ponada da je naglo ostarila, ugojila se, šta god.
Pšenica je letela na sve strane, vesele zvanice su vikale sretno, dok je dečurlija jurila naokolo i skupljala novce koje je kum bacao. Polako je izlazio iz crkve, posmatrao gomilu i tražio njen lik, da bi znao na koju stranu će ići, ne bih li je slučajno sreo i uspeo bar na tren odvojiti od svega ovoga.
- Ivane hoćeš li sa nama – povika Ljuba i držeći ga za ruku, povlačio ka kolima.
- Neka snaći ću se nekako – govorio je ne obazirući se na njega i gledajući u njenu figuru, koja je znajući za njegov dolazak, trčala ka kolima pokušavajući što pre izvući se iz ove gužve.
- Daleko je, ipak kuća je skroz na kraju sela, umorićeš se, a zabava još nije počela – bio je uporan i polako ga odvlačio u stari raštimovani automobil.
- Sanja je stigla, sigurno si je i ti video, a bio je red bar na sestrinom venčanju da se pojavi, ako nas se već odrekla i retko dolazi kući.
- Da video sam je u crkvi – rekao je nemarno pokušavajući da sakrije nelagodu. Nije očekivao da je baš toliki papak, da će mu njena pojava biti toliko značajna.
- I šta kažeš na to, ipak između vas dvoje bilo je, ipak ozbiljno. Znaš, ja se i dalje nadam da ćeš mi ipak na kraju biti zet.
- Da, nekad možda, ali bio bi ti ja dosadan zet. Siguran sam da je mnogo bolje od mene odabrala – odgovorio je sa lažnim smeškom na usnama, dok se prisećao njihove poslednje večeri.
Povorka automobila se kretala i sirene su trubile kroz selo dok nisu stigli do kuće Ljubinih, Sanjinih i Gocinih roditelja. Pleteno cveće na kapiji, devojke u narodnoj nošnji sa ruzmarinom u rukama i ponosni otac koji je nazdravljao sa gostima koji su polako pristizali. U kući i ispred postavljeni stolovi, okupljeni svatovi, hrana i piće u velikim količinama. Šarolik svet, devojke i mladići iz komšiluka i napokon, ponovo je video njeno lice među njima. Polako je prilazio i graja koja ih je okruživala se lagano utišavala.
Odavno je i ona njega videla i isto poput njega se pravila da ga ne traži u gomili. Zadržala je dah, a onda izustila - Zdravo Ivane – kratko je rekla, pružajući ruku nesigurno u njegovom pravcu.
- Zdravo Sanja – prihvatio je i onda je shvatio da ne zna šta dalje.
Tišina je beskonačno trajala, oboje su očekivali nešto, a on u tom trenutku ništa nije mogao učiniti, samo je stezao njenu ruku, dok je nije istrgla.
- Da te upoznam ovo je Dragan – rekla je držeći ispod ruke proćelavog muškarca i skrivajući se iza njega.
- Drago mi je – kratko je odgovorio pruživši ruku. Ćutali su, gledao je još par trenutaka i polako se počeo udaljavati od njih. Sve pametne reči, koje je godinama spremao, su jednostavno isčezle.
Svadba kao svadba, puno različitog sveta, bančenje i pijanstvo. Gospođe u večernjim toaletama, sa komadima mesa u rukama, muškarci sa kravatama, specijalno stavljenim za ovaj svečani trenutak i litre alkohola koje su nestajale u njihovim grlima. Sve ovo je bilo poznato, samo njihovo ponovno viđenje nije bilo onakvo kakvo je zamišljao svih ovih godina.
Prošlo je par sati od susreta, na njegovo iznenađenje mnogi su mu se obradovali, čak bili srećni što su ga ponovo videli, ali njemu je sve ovo bilo jako čudno. U jednom trenutku je ustao od stola i otišao u kuću, ne bi li pronašao malo mira u danu kad su se sva njegova ružna predviđanja obistinila.
Dobro je poznavao kuću, ušao je u njenu devojačku sobu. Vrata su bila otvorena, na zidu slika, ona u nekoj čudnoj plavičastoj haljinici, možda desetak godina, kikice i rumeni obraščići, radni sto i lektira iz četvrtog srednje.
Vrata su se zatvorila, osetio je njeno prisustvo, poput duha iz prošlih dana Videla sam te kako odlaziš, znala sam da si ovde – tiho mu je rekla, nadajući se odgovoru.
- Ni sam ne znam što sam od ovih prostorija baš ovde došao – reče, svestan da su oboje sve dobro znali. - Kako si?
- Dobro hvala, a ti? - dosta smešno je zvučao njen odgovor.
Stajali su na sred sobe, posmatrao ju je. Koliko puta se spremao za današnji susret, pun srdžbe, tuge i ljubavi, a sad jednostavno ništa. Nije mogao ili nije smeo, samo je gledao i gledao. Želeo je, ali nisu više bili deca, kad su brojali svako zrno peska ili soli i davali im večni život samo da bi i oni trajali. Želeo je, ali sad kad, eto nije znao šta reći.
Ona je započela razgovor, koja reč o životu bez njega, borbi u velikom gradu, kako se promenila. On je posmatrao te usne, prišao i poljubio. Prihvatila ga je, pomislio je dobro je. Nije ni znao šta bi radio da ga je odbila.
- Predugo sam čekala na ovo – rekla je tihim glasom.
Ćutao je, jer je znao da je svaki trenutak bitan, jer je bio i poslednji za njih dvoje. Stajali su, znajući da ovaj poljubac nije istina.
- Moram se vratiti nazad, Dragan će me tražiti, ne volim ga ostavljati samog, nadam se da me shvataš.
- Da, da shvatam – smušeno je rekao, provlačeći ruku kroz kosu.
- Vidimo se dole, zar ne? – šaputala je, dok su joj oči suzile.
- Naravno, sad ću ja – reče odsutno dok je ona ponovo nestajala.
Duboko je izdahnuo i izašao na terasu koja je bila okrenuta ka ulici i daleko od svih dešavanja današnjega dana. Posmatrao je psa koji se lenjo vukao po prašnjavom putu i oblake koji su polako nestajali iza vrhova planine. Pomislio je po prvi put, planina u ravnici zar to nije nestvarno. Naravno da jeste, kao i ceo današnji dan.
Morao je da se iskrade i pobegne. Loša odluka, realno, drugačije se nije ni moglo završiti. Znao je to, ali ajde de.