Imao je osećaj da je ponovo lagao. Nije bilo namerno, jednostavno desilo se. Nije sad baš bila griža savesti, ali mogao je biti iskreniji. Ustao je iz kreveta i otišao na terasu. U neka ranija i sretnija vremena zapalio bi cigaru, ali nisu mu mnogo falile, jednostavno samo je duboko uzdahnuo i gledao u pravcu reke.
Svetla velegrada su se ogledala u reci, a on je i dalje razmišljao da li je bio samo neiskren ili je bio lažov. Zašto je morao da kaže da mu se dopada njen tekst i zašto joj je rekao da ga slobodno objavi. Znao je da je to težak bofl, ali kako joj reći da je netalentovana. U tom prvom trenutku mu je izgledalo mnogo lakše, praktičnije da ne koristi energiju na razmišljanje i slaganje misli koje bi bile adekvatne, iskrene i možda bolne. Udahnuo je duboko i dok je izdisaj uzlazio iz njegovih pluća, prelazeći preko resice i izlazeći kroz usta začuo je dubok gromki glas.
- Pretoplo je noćas u Beogradu!
Okrenuo se prema pravcu odakle je dolazio glas i ugledao je belog medveda, koji je držeći u ruci veliku prugastu maramicu brisao znoj sa čela. Pomislio je otkud beli medved na terasi pored moje, šta li on traži ovde kod nas. Pogledao ga je ispod oka i pitao: Brate, šta ti radiš ovde kod nas?
- U Beogradu ili na terasi? Ne znam na šta misliš. Rekao mu je sa blagim ironičnim osmehom, a onda je povukao dim iz lule, koju je držao u slobodnoj ruci.
- Pa valjda i jedno i drugo. Nekako nije mi sezona dolazaka belih medveda, uglavnom tvoje rođake viđam tokom januara i februara, ali u avgustu nikako.
- Ma kad radim takav prokleti posao…
- Sad se već zainteresovao i prilično ljubopitljivo pitao: A čime se baviš?
- To je tek priča za sebe, prodajem klima uređaje.
Obojica su se nasmejala, beli medved zbog svoje sudbine, a on zbog nečeg što bi u svakoj drugoj situaciji bilo čak i pomalo tužno.
- Pa kako ide prodaja?
- Kakva prodaja, šefovi su me poslali na neki simpozijum. Pet dana priča o globalnom zagrevanju i uticaju naše industrije na rast temperature u svetu.
- I kako ide?
- Šta da ti kažem, toliko fenomenalno ide da su mi zakupili stan bez te iste klime, valjda da bi dokazali kako nismo zagađivači.
- Nisi imao sreće, ali baš nisi imao sreće.
- Ma bar je grad lep, možda malo prljav, ali lep.
- Većini stranaca se dopadne Beograd, ali mi koji ovde živimo nemamo baš neko lepo mišljenje o našem gradu – rekao je pokušavajući da ga nadglasa.
- Meni je lepa ova vaša gužva, užurbanost. Viđam baš puno ljudi, znaš kod nas na Grenlandu nekad danima i nedeljama ne vidim ni drugog medveda, a ni čoveka. Uželim se čuti tuđu riku ili ljudsku viku. Samo tišina, znaš to je nekad nepodnošljivo, nepregledna belina i bučna tišina.
- Nego brate, pošto obojica ne možemo da zaspimo da li si za jedno pivo, bar malo da se razladiš – rekao je sa tradicionalnom beogradskom gostoprimljivošću.
- Dosta sam već popio danas, idi ti samo po njega, ja ću nastaviti da pućkam svoju lulu – povukao je jak dim i zagledao se u daljinu. Dim je lagano izlazio kako iz lule tako i njegovih usta i nestajao u pravcu gradskih ulica.
On je za to vreme ušao u svoju spavaću sobu, prošao kroz nju, ušao u mali uzani hodnik i iz njega stigao do kuhinje, koja je ujedno bila trpezarija. Otvorio je frižider iz koga je svetlela mala sijalica i uzeo limenku piva. Bila je hladna, kako neki vole da kažu ko zmija i uz limenku uzeo je i veliku pivsku čašu iz koje je inače voleo da pije i vodu i sokove i sve ostalo što mu je dolazilo pod ruku.
Krenuo je ponovo ka terasi i radovao se nastavku razgovora sa svojim trenutnim komšijom. Nije poznavao puno severnjaka, mada imao je par prijatelja koji su odlazeći na rad u inostranstvo stigli do Švedske i Norveške, ali ipak su to bili Balkanci. Pravog, rođenog, autentičnog severnjaka nije do sada upoznao.
Ponovo je izašao na terasu, ali komšije više nije bilo na susednoj. Još uvek je mogao u vazduhu da se oseti prelepi, slatkasti miris duvana iz lule, ali terasa je bila prazna. To ga je čak malo i ražalostilo. Baš su lepo razgovarali i to ga je čak malo odvojilo od prethodnih misli i griže savesti zbog neiskrenosti.
Da, setio se svog prećutanog odgovora i neiskrenosti koja ga je mučila. Plašio se da se ona sutra pred kolegama ne izblamira, da li je pozvati ili ne. Šta ako joj kaže istinu i ona se naljuti zbog toga? Dobro je on znao da je iskrenost uvek okidač za one najgore svađe. Mada još gore je ako prećuti istinu, jer to dovodi do još gorih svađa. Ali šta u ovom trenutku uraditi – to pitanje ga je mučilo.
Otpio je veliki gutljaj piva, ponovo mu je zafalila cigara, valjda mu je i dim iz lule otvorio apetit za duvanom. Baš mu je falilo da duboko udahne neku finu aromatičnu cigaru i da je propusti kroz nozdrve, pomislio je uh, kako bi to bilo lepo. Ponovo je uputio svoj pogled ka reci i svetlima koja su se prelamala u njoj, bio je u pravu ovaj gorostas sa Grenlanda, imao je Beograd svojih čari. Eto baš večeras nikad nije bio lepši, mada i ovo pivo koje je uzeo je doprinosilo toj slatkoj maloj čari koja se rađala u njegovim mislima.
Taksi je stao ispred njegove zgrade. Iz njega su polako izlazili momak i devojka, ljubili su se i nisu obraćali previše pažnje da li ih neko gleda ili ne. To mu je čak pomalo bilo i slatko, setio se sebe kakav je nekad bio. Njih dvoje su brzo ušli u susedni ulaz i nestali u tami hodnika, dok je dizel motor taksija ravnomerno brundao i nestajao iza kružnog toka. Kako se buka pojavila, tako je jednostavno i brzo nestala, ponovo je ostao sa svojim mislima i razmišljanju biti iskren ili ne.
Izvukao je telefon iz džepa i pogledao koliko je sati, još koji trenutak do prvog sata novog dana. Kako je otključao ekran tako mu se pojavilo malo pisamce na displeju. Pogledao je, video je da stiglo od nje, otvorio je poruku i pročitao: „Hvala na podršci, danas si bio divan, ali neću slati tekst u redakciju. Volim te!“
Odahnuo je, sve brige su odjednom nestale. Bio je srećan zbog toga. Ipak je dobro postupio što je malo odugovlačio sa zvanjem, plus lagao je, a i ispao pozitivac, baš mu je bilo milo, skoro pa je bio ponosan na sebe. Poslao joj je veliko srce i vratio telefon u džep.
Ispio je čašu piva na iskap i dok se ladna tečnost lagano spuštala duboko je disao. Tek sad nakon svega čuo je snažnu buku iz pravca terase od preko puta, beli medved je zaspao dubokim snom i počeo junački da hrče. Nasmejao se, setio se nekadašnjeg stanara koji je živeo sprat ispod, mrkog medveda iz Soko‘ca. Uh što je taj znao da testeriše, mada nije bio siguran da li baš ovako snažno kao njegov rođak sa Arktika.