Njen parfem je lagano dopirao do ionako znatiželjnog taksiste. Od kako je, zajedno sa prilično mlađim muškarcem, ušla u njegov auto, zaokupljivala mu je pažnju. Imao je finu klijentelu, čak ih je i svakodnevno prevozio, ali takvu damu nije odavno vozio. S vremena na vreme bi podigao pogled ka retrovizoru i gledao u njenom pravcu. Prava, zgodna, kako bi njegov čiča Miloje voleo da kaže raskokana, ali prava.
Klinac pored nje nije imao više od trideset godina, sigurno petnaestak godina mlađi od nje. Mogao je da čuje dubok glas tog mladića, ali nije mogao da vidi njegovo lice. Dok je gledao u njenom pravcu, spustio je pogled ka njenim nogama. Na iznenađenje, video je mladićevu ruku kako lagano gladi njenu nogu i polako se pomera sve više ka kratkoj haljini.
Polu zbunjeno, ali ipak smireno je pitao - hoćete li na centralni ili zapadni ulaz?
- Da li ti znaš gde se održava sastanak, koja je sala u pitanju?
- Četvorka, idemo na centralni ulaz – pogledao je na sat – tvoja prezentacija počinje za manje od pola sata.
- Odlično sve si organizovao, kako sam i očekivala.
Okrenula se ka, tek sad je skapirao, svom mladom ađutantu i privukavši ga sa velikom strašću poljubila.
To je trajalo dobrih pola, možda i ceo minut, a onda se udaljila od njega, uzela je ogledalce i popravila ruž na svojim usnama.
Taksi je stao. Mladić je platio i lagano su izašli. Taksista je sa čuđenjem gledao, sve mu je bilo jasno, ali ipak je nekoliko puta zavrteo glavom. Odjednom su mu se iskolačile oči. Mladić je svoju šefovicu tako jako uštinuo za zadnjicu, da je ovaj bio siguran da će joj ostati modrica na levom guzu.
U tom trenutku je neko krenuo da otvara vrata od taksija.
- Da li je slobodno?
I dalje zbunjen, klimnuo je glavom i pustio novu stranku u auto - Dokle ćete?
- Idem na Konjarnik, ugao Vojislava Ilića i Ustaničke, za posle dogovorićemo se.
- Idem na Gazelu, može?
- Može. Samo da stignemo na vreme. Ima li gužve?
- Ma gužve nema, nego sad mi se desilo nešto čudnovato.
Mušterija se okrenula ka njemu - Šta to može taksistu da iznenadi?
- Možda ste videli moje prethodne mušterije?
- Ne, izvinite, u frci sam bio, samo mi je bilo bitno da pronađem slobodan taksi. O čemu se radi?
- Dama i klinac. Mada dama voli piletinu. Kako su se prvo pipkali, a onda i žvalavili.
- Pa koliko je starija od njega?
- Dovoljno, taman za mene, ali pored ovog klinca ne bih imao nikakve šanse.
- E baš čudno! Nikad ne bih rekao da u Beogradu ima “Milfara” koje vodaju klince.
Zaćutali su. Najverovatnije se taksista prisećao onoga što je video, dok je mušterija zamišljala kako je izgledao taj vrlo zanimljiv par, koji je ostavio tako jak utisak na taksistu.
Imali su sreće, prošli su ekspresno preko Gazele i vrlo brzo nakon Autokomande bili su u Ustaničkoj ulici. Obojica su ćutali, imali su na umu samo ljubavni par koji je pre petnaestak minuta razmenjivao “nežnosti” na zadnjem sedištu taksija.
- Blizu smo, da li treba negde konkretno, ili?
- Neka, neka, ovde je dobro. Firma je odmah na ćošku. Nadam se da je za danas dosta sa iznenađenjima, haha ha!
- Kažem vam, teško da bih joj oprostio, ali sad je i vreme za odmor, posle u noćnoj smeni, ko zna šta još može da me iznenadi.
Izašao je iz taksija i pružio korak do svoje firme. Ne više od pedesetak koraka, taman dovoljno da prošeta i krene da radi. Iako nije bio svedok onoga o čemu mu je taksista pričao, ponovo mu se pojavio osmeh na licu. Stigao je do ulaznih vrata i popeo se gore na sprat, gde su se i nalazile kancelarije. Naleteo je na koleginicu, koja je uveliko radila, ali kad ga je videla podigla je glavu i sa osmehom mu poželela dobrodošlicu.
- Kasniš, a nasmejan si, uglavnom kad zakasniš imaš neku tužnu priču, međutim...
- Ma taksista me je malo oraspoložio!
- Daaaaa?
- Ma ništa specijalno.
- Mora biti, čim se smeškaš.
- Njegove mušterije, hvatali su se i ljubili na zadnjem sedištu njegovog taksija.
- Ja mislila neka pikanterija, a ono redovne aktivnosti.
- Tetka imala oko četrdesetpet, klinac oko trideset.
- Ooooo, to menja stvar. Znači “Milfače” uzimaju momke nama neudatima.
- Moguće, a postoji verovatnoća da žene kad dođu u određene godine postanu manje izbirljivije.
- A ja kao izbirljiva, pa nemam dečka zbog toga.
- Mene si odbila i to tri puta, malo li je.
- I uporno ti govorim da je to zbog toga što smo kolege.
- Vidiš, a moguće da gospođi upravo to ne pravi problem.
- E, sad lupetaš!
- Što, šta fali, ona ima iskustva, a on ga stiče.
- Lupetaš! Završili smo!
- Nego, da li želiš da izađeš nakon posla sa mnom na piće?
Pogledala ga je ispod oka i uputila osmeh - Ne danas, možda neki drugi dan.
- Moje je da pitam. Popustićeš na kraju.
Otišao je u pravcu svoje kancelarije, ostavljajući je samu i u razmišljanju. Da li je stroga i prema sebi i prema njemu što neće da izađe na sastanak sa njim. Bio je zgodan, malo blesav, ali pozitivan. Da li je zaista izbirljiva, da li zaista čeka princa na belom konju. Da li će umreti sama bez igde ikoga. A šta, ako, dok se ona nećka i on pronađe neku koja bi želela biti sa njim.
Za trenutak je zastala, prošlo joj je kroz glavu, zašto uopšte razmišlja o svom kolegi, da li ozbiljno razmišlja o njemu, ne zašto je počela ozbiljno razmišljati. Trgla se iz razmišljanja, uzela je telefon i okrenula jedan broj.
- Halo, ja sam. Zamisli šta sam sad čula.
- Dobar dan i tebi, hajde pričaj.
- Znaš mog kolegu, što sam ti pričala, da me je zvao na sastanak i što sam ga odbila iz dobro poznatih razloga.
- Rekla sam ti da nisi fer prema dečku. Ako ga ti nećeš, daj ga meni.
- Ne može, on je moja zlatna rezerva. Nego, došao mi je sa pričom o nekoj tetki i njenom mladom dečku.
- Ma daj, baronisao te je.
- Bio ozbiljan.
- Šta kaže kakav je frajer.
- Ma nisam ga pitala, čim je sa matorkom, sigurno je iz interesa sa njom.
- A ona?
- Valjda je dobra. Što?
- Pa da znamo kad i nas dve uđemo u neke godine, da treba da pecamo piletinu.
- Ma daj, koji ti je. Pa svi da te čudno gledaju.
- Šta ima veze, za petnaest, dvadeset godina to će biti totalno in.
- E ja sam te nazvala ozbiljno da ti kažem, a ti se zezaš sa mnom. Prekidam!
Drugarica joj je prekinula razgovor, kako je i započela, bez dobar dan i doviđenja. Ništa čudno. Ugasila je svoju cigaretu, ušla je u salu broj četiri. Zgodna srednjovečna gospođa se spremala da održi predavanje. Oko njenog laptopa i projektora muvao se mladić koji je spojio ta dva uređaja i proveravao da li je sve dobro.
Gledala ih je. Da li je njena prijateljica pričala o ovo dvoje. Nisu joj baš skladni, lik bi bolje njoj pristajao, nego ovoj nafrakanoj. Mada zgodna je. Pomislila je, ma daj, ovo dvoje sigurno nisu ono dvoje. Mada, možda i jesu. Bila je spokojna, bar će tokom dosadnog predavanja imati o čemu da razmišlja.
U tom trenu mladić je lagano pomilovao ruku svoje saradnice, možda šefovice. Nasmejala mu se i gledala u njegovom pravcu dok se udaljavao.
Pitala se, da li je to taj par ili ne. Mora da nazove svoju prijateljicu. Uh kakav dan, samo da je ovo dvoje ne provale da zna. Mada ko u stvari uopšte bilo šta zna!