Marko Mil Popović

9.      Žurno koračajući ušao je u zgradu nekadašnje Stare kasarne, u kojoj je već godinama bio smešten bitoljski muzej. Monumentalnost te zgrade, njen istorijski značaj, kao u ljudi koji su nekada u njoj boravili su upotpunjavali estetski izgled ove prelepe građevine. Debeljuškasti gospodin je protrčavao pored spomen-sobe Mustafe Kemala Ataturka kad ga je kolega zaustavio. - Vasilevski, javite se direktoru. Čuo je da sutra putujete za Ohrid, najverovatnije nešto želi od Vas.      Zastao je, nije očekivao da će danas morati da se zadržava na poslu. Sve obaveze je prebacio za sledeću nedelju, nije znao šta može da očekuje. Žurno je krenuo u svoju kancelariju po dokumentaciju koju je sutra planirao da ponese u Ohrid i da produži do direktora. Otključao je stočić, koverta je bila dobro zalepljena i krenuo je ka kabinetu.      - Uđite, Vasilevski, čekaju Vas već više od pola sata - rekla je sekretarica i najavila ga.      - Stupivš...

          Počela je da vrišti. Bila je uplašena, bila je usamljena. Još jutros je bila u svojoj kući, sa svojim roditeljima. Majka ju je tešila, dok je otac, kako samo očevi znaju gledao je suznih očiju iz kojih je isijavala ljubav prema svojoj jedinici. Plašila se, morala je da ide u bolnicu, na preglede koji su trebali da traju narednih nekoliko dana. Prvi put je trebala biti bez roditelja, prvi put se odvojiti od njih, prvi put su joj rekli da je bolesna, nije do tada znala šta to znači. I sad odjedanput, majka ju je pakovala, spremala za odlazak u bolnicu i ostanak dve ili tri noći bez nje, bez njenog zagrljaja, bez očeve priče za laku noć i onog poljubca, zbog kog je volela buditi se.           Velika prostorija, sa još većim prozorima, čudan miris sa kojim se do sad nije susretala, nepoznati krevet i još tri nepoznata prazna kreveta. Bila je sama u bolničkoj sobi, ne bila je usamljena u mraku, bez igde ikoga. Medicinska s...

7.      Zvončići na vratima galerije su najavili njegov ulazak. Stara gvozdena vrata i dalje su se teško otvarala. Međutim, znao je da Perović kao neko ko drži do tradicije i nije podložan promenama, teško da će ih zameniti laganim aluminijumom ili, daleko bilo, nekom plastikom. Pomučio se dok ih je otvorio. Još teže su se otvarala, nego pre deset godina kad je ovde po poslednji put zakoračio. Kao i tad, kada je odlazio, žena koja ga je ispraćala, čekala je na istom mestu.       On je podigao pogled sa stare kvake, koja mu je i dalje bila u ruci, ali Danica je još uvek pisala i nije podizala pogled. Velika stona lampa je osvetljavala njeno lice. Kosa joj je bila uvezana u rep, a naočare za blizinu su stajale na vrhu nosa. Osmotrio ju je. Stil oblačenja nije se bitno promenio za sve ove godine, tanka bluza i lagani blejzer koji se pripijao uz telo. Perović je bio u pravu, nije se puno promenila. Godine razdvojenosti od Dušana Armenskog su joj podarile i...

5.      Perović je prekinuo svoj govor. Gledajući u staru fotografiju, koja je stajala na njegovom stolu, duboko je uzdahnuo.      Utonuo je u neki polusan. Sećao se Mimarinih priča iz perioda posle Drugog rata. Nekadašnja zgrada bivšeg sedišta Nacionalsocijalističke partije na Kengzingplacu u Minhenu je, nakon sloma Hitlerovog režima, pretvorena u Centralni biro za vraćanje umetničkog blaga.       Tokom 1949. godine, Topić, tada već iskusni trgovac umetničkim delima, postao je član državne reparacione komisije na restituciji kulturnih i umetničkih dobara, koja su tokom rata izneta iz zemlje. Tu je skovan plan, da sem umetničkih dela koja su bila oteta, da se dokopa i onih koja nikad nisu ni pripadala bivšoj Kraljevini.      Taj nekadašnji austrougarski vojnik, koji je rane iz Prvog rata sa bojnog polja kod Pijave, nosio do kraja svog burnog i nadasve zanimljivog života, sa svojom ljubavnicom, a nakon toga i suprugom Viltr...