5.
Perović je prekinuo svoj govor. Gledajući u staru fotografiju, koja je stajala na njegovom stolu, duboko je uzdahnuo.
Utonuo je u neki polusan. Sećao se Mimarinih priča iz perioda posle Drugog rata. Nekadašnja zgrada bivšeg sedišta Nacionalsocijalističke partije na Kengzingplacu u Minhenu je, nakon sloma Hitlerovog režima, pretvorena u Centralni biro za vraćanje umetničkog blaga.
Tokom 1949. godine, Topić, tada već iskusni trgovac umetničkim delima, postao je član državne reparacione komisije na restituciji kulturnih i umetničkih dobara, koja su tokom rata izneta iz zemlje. Tu je skovan plan, da sem umetničkih dela koja su bila oteta, da se dokopa i onih koja nikad nisu ni pripadala bivšoj Kraljevini.
Taj nekadašnji austrougarski vojnik, koji je rane iz Prvog rata sa bojnog polja kod Pijave, nosio do kraja svog burnog i nadasve zanimljivog života, sa svojom ljubavnicom, a nakon toga i suprugom Viltrud Mersman, je izveo pakleno dobar plan i iz Centralnog biroa izneo više od stotinu umetničkih dela. Celokupna operacija je sprovedena na osnovu sumnjive dokumentacije, ali sa blagoslovom tadašnjih novih revolucionarnih vlasti.
Taj Dalmatinac je svoje dogodovštine najviše voleo da priča uz kraljevska oplenačka vina. On je trideset godina mlađeg Perovića naučio da ceni vina iz Kraljevskih vinograda. Ta vina su mu njegovi beogradski prijatelji slali u sanducima za Salcburg, za dvorac Nojhaus, koji je Mimara tokom šesdesetih kupio.
- Da, starog Mimare nema više od trideset godina. Kao juče da je bilo. Znate, ja sam sad u njegovim godinama, rekao bih da sam ga i nadživeo. Mersmanova je još uvek živa, ona je poput mene živi svedok druge polovine dvadesetog veka i svega što smo preživeli.
- Da, kao što ste me i uputili, kad sam iz Pariza prvi put krenuo za Zagreb, nisam uspeo da se sretnem sa njom. Mada su me kao francuskog istoričara umetnosti rado primili u Muzeju Mimara. Pokazali su mi njihove stare knjige, postoji unos, januar 1977, kupovina Svetog Andreje, London, knez Jevgenij Aleksejev. Međutim, već u martu iste godine piše da je prodata i poslata za Moskvu, bez imena kupca. Njihov kustos pretpostavlja da je kupovinu odradio KGB, zbog toga su me i poslali za Moskvu, kod njihovih prijatelja. Tu i počinju moje muke.
- Žao mi je zbog toga, ali takav je sled okolnosti. Mada sami znate, što nas ne ubije ojača nas. Dragi Armenski, bitno je da ste živi. Da li Vam se dopadaju moje čokolade sa đumbirom? Obožavam njegov ukus, jednostavno me svaki put podseća na putešestvija koja sam proživeo i preživeo. Izvolite kovertu, u njoj je pismo koje ćete kad stignete na odredište, predati našem zajedničkom poznaniku. On će već znati šta mu je činiti sa Vama. Otvorite je kad krenete! Danica ima sve informacije koje su Vam potrebne, i Armenski budite bez brige, u dobrim ste rukama, kao što i sami znate.
Ispio je drugi gutljaj izvrsnog espresa, ustao od stola i pružio ruku svom mentoru. Perović je takođe ustao, malo kočoperno i u minijaturnoj dramskoj sekvenci mu prišao i prihvatio ruku. Čitava jedna istorija je bila ispisana u borama tog čoveka. I dalje gusta kosa bila je očešljana na razdeljak i vrlo malo se razlikovao u odnosu na portrete koji su visili na zidu. Na desnom, koji je direktno gledao u njega, nalazio se portret njegovog oca koji je nastao dok je otac bio živ. Na drugom se nalazio portret Aleksinog dede Vukoja Perovića. On se u prvim godinama 20. veka sa Lovćena doselio u Beograd i tako deo Ozrinića zauvek vezao za Srpsku prestonicu.
Ova dva portreta uneta su u staru dorćolsku kuću tek 1993. godine. Tada je Aleksa uspeo da otkupi rodni dom, koji su komunisti oduzeli Perovićima, kao predratnoj beogradskoj buržoaziji. Aleksa nikad nije zaboravio detinjstvo i dečaštvo provedeno među ovim zidovima, srećne predratne godine, bombardovanje, rat, ponovno bombardovanje, ulazak crvenoarmejaca i partizana u grad.
Nakon toga je došlo useljenje podstanara i na kraju dodeljivanje kuće zaslužnom oficiru Udbe. Usledila je selidba Perovića u mali stan, koji su nekada koristili kao prenoćište, kada bi se malo duže zadržavali na Mihailovcu i Beogradskom hipodromu. On im je ostavljen da celokupna porodica Perovića živi u njemu i da ponovo stvara porodičnu istoriju i bogatstvo za koje su neki nepoznati ljudi smatrali da im u ime naroda ne pripada.
Od tada, pa do te 1993. uz bogat život, istraživanja, rad među umetničkim delima, samo jedna stvar se vrzmala po glavi Alekse Perovića. Da povrati kuću i da divlje, koji su došli i oterali pitome, isprati iz doma, koji je njegov deda sagradio da porodica Perović u njoj živi i piše stranice grada na ušću dve reke.
Iako je još davno došao do sredstava da je otkupi, tek raspadom Jugoslavije, novim ratovima i pojavom hiperinflacije uspeo je da otera uljeze. Da im pruži dovoljno novca da vrate dugove koji su se taložili i da kupe karte u jednom pravcu i otputuju za daleku Australiju. Nije uspeo da trijumfalno iz svoje kuće isprati pukovnika Ječmenicu. Međutim, uspeo je da svaki trag njegovog postojanja izbriše iz sećanja zidova, koje je ovaj uzurpator naseljavao blizu četrdeset godina.
Ponovo su se otvorila teška drvena vrata. Za razliku od detaljno uređene unutrašnjosti, gde je Aleksa vodio računa o svakom detalju, da su mu za useljenje bile potrebne skoro tri godine, spoljnju fasadu nije dirao. Pokojni pukovnik ne mareći za kuću koju je oteo, nikad je nije ni smatrao za svoju. Tako da je fasada ostala kakva je bila i pre sedamdeset godina i podsećala sad već starog Perovića na detinjstvo i pretke koji su živeli u njoj.
Mentor je držao svog štićenika za ruku, a onda ga je naglo povukao i šapnuo: – Dragi Armenski, čuvajte se. Kako nas je neko izdao za ulazak u grad, moguće je da će nekako saznati i za Vaš dolazak kod mene, kao i za Vaš put na jug. Još uvek sve to mogu anulirati, ali ipak mi je potrebno neko vreme. Čuvajte se! Makedonija je sigurnija za Vas, Alijansa ih štiti, ali mafija poput hobotnice svuda ima svoje pipke.
- Naravno, bez brige. Nadam se da je Danica planirala da uskoro krenemo, nisam siguran koliko smo bezbedni u Beogradu.
- Najbolje je da putujete noću, da pred jutro stignete do granice. Nema potrebe da krećete pre ponoći. Verujte mi danas ste sigurni u Beogradu.
- Poslušaću Vas. Onda mogu da prošetam do galerije, da joj se javim, a nakon toga i da protegnem noge kroz grad.
- Naravno, samo se nikom od svojih ne javljajte, bezbednije je i za Vas i zbog njih. Tim rečima su se stari prijatelji i rastali.
Svečano obučeni mladić je zatvorio kapiju i Dušan Armenski sa pismom u ruci je počeo da se penje ka gradu. Galerija slika Alekse Perovića nalazila se sigurno ušuškana u trouglu Knez Mihailove, hotela Palas i Saborne crkve. Možda neopreznom oku malo više zavučena, ali ozbiljnim ljubiteljima umetnosti, kao i belosvetskim mešetarima, uvek na vidljivom mestu. Tih tridesetak kvadrata je zračilo nekom različitom svetlošću u odnosu na ostatak svog komšiluka. Bila je jedno od rado viđenih mesta na kulturnoj mapi našeg regiona.
Dušan Armenski je laganim koracima grabio ka Filozofskom fakultetu, mestu na kome je započeo svoju karijeru istoričara umetnosti. Staklena zgrada se nije promenila, mural Vladimira Veličkovića još uvek je stajao na svom mestu, jedino, sve je izgledalo bleđe, manje. Njegove oči su znale da se ništa nije promenilo, ali on jeste. Nije više bio student, apsolvent, sveži istoričar umetnosti, koji je pobedonosno izašao iz ove ugledne institucije, uveren da će kao i svaki mladi čovek oblikovati svet po svojim zamislima.
Zagledajući zgradu fakulteta, zakoračio je u Knez Mihailovu, prošao pored česme i uputio se ka Perovićevoj galeriji. Prošao je pored drvoreda i skrenuo udesno. Delilo ga je još samo nekoliko koraka do izloga i žene koja je sedela u centralnom delu galerije. Ona je bila kustos, menadžer, sekretar i prodavac prilično poznat krugovima u kojima se on kretao na teritoriji nove domovine.
Nije znao kako će ga prihvatiti. Bio je svestan da je znala da dolazi, da je pripremljena za ponovni susret sa njim, ali on nije znao kako da se postavi. Da li joj reći, zdravo, evo mene, možda, ali to sigurno nije prikladno reći nekom sa kim si proveo deo mladosti, a onda jednostavno otišao.
Pitao se da li je otišao, ili ga je ona samo pustila. Da li je njegov odlazak u stvari bila njena odluka, ili samo mirenje sa sudbinom, njegovom i njenom da on mora otići?
Utonuo je u neki polusan. Sećao se Mimarinih priča iz perioda posle Drugog rata. Nekadašnja zgrada bivšeg sedišta Nacionalsocijalističke partije na Kengzingplacu u Minhenu je, nakon sloma Hitlerovog režima, pretvorena u Centralni biro za vraćanje umetničkog blaga.
Tokom 1949. godine, Topić, tada već iskusni trgovac umetničkim delima, postao je član državne reparacione komisije na restituciji kulturnih i umetničkih dobara, koja su tokom rata izneta iz zemlje. Tu je skovan plan, da sem umetničkih dela koja su bila oteta, da se dokopa i onih koja nikad nisu ni pripadala bivšoj Kraljevini.
Taj nekadašnji austrougarski vojnik, koji je rane iz Prvog rata sa bojnog polja kod Pijave, nosio do kraja svog burnog i nadasve zanimljivog života, sa svojom ljubavnicom, a nakon toga i suprugom Viltrud Mersman, je izveo pakleno dobar plan i iz Centralnog biroa izneo više od stotinu umetničkih dela. Celokupna operacija je sprovedena na osnovu sumnjive dokumentacije, ali sa blagoslovom tadašnjih novih revolucionarnih vlasti.
Taj Dalmatinac je svoje dogodovštine najviše voleo da priča uz kraljevska oplenačka vina. On je trideset godina mlađeg Perovića naučio da ceni vina iz Kraljevskih vinograda. Ta vina su mu njegovi beogradski prijatelji slali u sanducima za Salcburg, za dvorac Nojhaus, koji je Mimara tokom šesdesetih kupio.
- Da, starog Mimare nema više od trideset godina. Kao juče da je bilo. Znate, ja sam sad u njegovim godinama, rekao bih da sam ga i nadživeo. Mersmanova je još uvek živa, ona je poput mene živi svedok druge polovine dvadesetog veka i svega što smo preživeli.
- Da, kao što ste me i uputili, kad sam iz Pariza prvi put krenuo za Zagreb, nisam uspeo da se sretnem sa njom. Mada su me kao francuskog istoričara umetnosti rado primili u Muzeju Mimara. Pokazali su mi njihove stare knjige, postoji unos, januar 1977, kupovina Svetog Andreje, London, knez Jevgenij Aleksejev. Međutim, već u martu iste godine piše da je prodata i poslata za Moskvu, bez imena kupca. Njihov kustos pretpostavlja da je kupovinu odradio KGB, zbog toga su me i poslali za Moskvu, kod njihovih prijatelja. Tu i počinju moje muke.
- Žao mi je zbog toga, ali takav je sled okolnosti. Mada sami znate, što nas ne ubije ojača nas. Dragi Armenski, bitno je da ste živi. Da li Vam se dopadaju moje čokolade sa đumbirom? Obožavam njegov ukus, jednostavno me svaki put podseća na putešestvija koja sam proživeo i preživeo. Izvolite kovertu, u njoj je pismo koje ćete kad stignete na odredište, predati našem zajedničkom poznaniku. On će već znati šta mu je činiti sa Vama. Otvorite je kad krenete! Danica ima sve informacije koje su Vam potrebne, i Armenski budite bez brige, u dobrim ste rukama, kao što i sami znate.
Ispio je drugi gutljaj izvrsnog espresa, ustao od stola i pružio ruku svom mentoru. Perović je takođe ustao, malo kočoperno i u minijaturnoj dramskoj sekvenci mu prišao i prihvatio ruku. Čitava jedna istorija je bila ispisana u borama tog čoveka. I dalje gusta kosa bila je očešljana na razdeljak i vrlo malo se razlikovao u odnosu na portrete koji su visili na zidu. Na desnom, koji je direktno gledao u njega, nalazio se portret njegovog oca koji je nastao dok je otac bio živ. Na drugom se nalazio portret Aleksinog dede Vukoja Perovića. On se u prvim godinama 20. veka sa Lovćena doselio u Beograd i tako deo Ozrinića zauvek vezao za Srpsku prestonicu.
Ova dva portreta uneta su u staru dorćolsku kuću tek 1993. godine. Tada je Aleksa uspeo da otkupi rodni dom, koji su komunisti oduzeli Perovićima, kao predratnoj beogradskoj buržoaziji. Aleksa nikad nije zaboravio detinjstvo i dečaštvo provedeno među ovim zidovima, srećne predratne godine, bombardovanje, rat, ponovno bombardovanje, ulazak crvenoarmejaca i partizana u grad.
Nakon toga je došlo useljenje podstanara i na kraju dodeljivanje kuće zaslužnom oficiru Udbe. Usledila je selidba Perovića u mali stan, koji su nekada koristili kao prenoćište, kada bi se malo duže zadržavali na Mihailovcu i Beogradskom hipodromu. On im je ostavljen da celokupna porodica Perovića živi u njemu i da ponovo stvara porodičnu istoriju i bogatstvo za koje su neki nepoznati ljudi smatrali da im u ime naroda ne pripada.
Od tada, pa do te 1993. uz bogat život, istraživanja, rad među umetničkim delima, samo jedna stvar se vrzmala po glavi Alekse Perovića. Da povrati kuću i da divlje, koji su došli i oterali pitome, isprati iz doma, koji je njegov deda sagradio da porodica Perović u njoj živi i piše stranice grada na ušću dve reke.
Iako je još davno došao do sredstava da je otkupi, tek raspadom Jugoslavije, novim ratovima i pojavom hiperinflacije uspeo je da otera uljeze. Da im pruži dovoljno novca da vrate dugove koji su se taložili i da kupe karte u jednom pravcu i otputuju za daleku Australiju. Nije uspeo da trijumfalno iz svoje kuće isprati pukovnika Ječmenicu. Međutim, uspeo je da svaki trag njegovog postojanja izbriše iz sećanja zidova, koje je ovaj uzurpator naseljavao blizu četrdeset godina.
Ponovo su se otvorila teška drvena vrata. Za razliku od detaljno uređene unutrašnjosti, gde je Aleksa vodio računa o svakom detalju, da su mu za useljenje bile potrebne skoro tri godine, spoljnju fasadu nije dirao. Pokojni pukovnik ne mareći za kuću koju je oteo, nikad je nije ni smatrao za svoju. Tako da je fasada ostala kakva je bila i pre sedamdeset godina i podsećala sad već starog Perovića na detinjstvo i pretke koji su živeli u njoj.
Mentor je držao svog štićenika za ruku, a onda ga je naglo povukao i šapnuo: – Dragi Armenski, čuvajte se. Kako nas je neko izdao za ulazak u grad, moguće je da će nekako saznati i za Vaš dolazak kod mene, kao i za Vaš put na jug. Još uvek sve to mogu anulirati, ali ipak mi je potrebno neko vreme. Čuvajte se! Makedonija je sigurnija za Vas, Alijansa ih štiti, ali mafija poput hobotnice svuda ima svoje pipke.
- Naravno, bez brige. Nadam se da je Danica planirala da uskoro krenemo, nisam siguran koliko smo bezbedni u Beogradu.
- Najbolje je da putujete noću, da pred jutro stignete do granice. Nema potrebe da krećete pre ponoći. Verujte mi danas ste sigurni u Beogradu.
- Poslušaću Vas. Onda mogu da prošetam do galerije, da joj se javim, a nakon toga i da protegnem noge kroz grad.
- Naravno, samo se nikom od svojih ne javljajte, bezbednije je i za Vas i zbog njih. Tim rečima su se stari prijatelji i rastali.
Svečano obučeni mladić je zatvorio kapiju i Dušan Armenski sa pismom u ruci je počeo da se penje ka gradu. Galerija slika Alekse Perovića nalazila se sigurno ušuškana u trouglu Knez Mihailove, hotela Palas i Saborne crkve. Možda neopreznom oku malo više zavučena, ali ozbiljnim ljubiteljima umetnosti, kao i belosvetskim mešetarima, uvek na vidljivom mestu. Tih tridesetak kvadrata je zračilo nekom različitom svetlošću u odnosu na ostatak svog komšiluka. Bila je jedno od rado viđenih mesta na kulturnoj mapi našeg regiona.
Dušan Armenski je laganim koracima grabio ka Filozofskom fakultetu, mestu na kome je započeo svoju karijeru istoričara umetnosti. Staklena zgrada se nije promenila, mural Vladimira Veličkovića još uvek je stajao na svom mestu, jedino, sve je izgledalo bleđe, manje. Njegove oči su znale da se ništa nije promenilo, ali on jeste. Nije više bio student, apsolvent, sveži istoričar umetnosti, koji je pobedonosno izašao iz ove ugledne institucije, uveren da će kao i svaki mladi čovek oblikovati svet po svojim zamislima.
Zagledajući zgradu fakulteta, zakoračio je u Knez Mihailovu, prošao pored česme i uputio se ka Perovićevoj galeriji. Prošao je pored drvoreda i skrenuo udesno. Delilo ga je još samo nekoliko koraka do izloga i žene koja je sedela u centralnom delu galerije. Ona je bila kustos, menadžer, sekretar i prodavac prilično poznat krugovima u kojima se on kretao na teritoriji nove domovine.
Nije znao kako će ga prihvatiti. Bio je svestan da je znala da dolazi, da je pripremljena za ponovni susret sa njim, ali on nije znao kako da se postavi. Da li joj reći, zdravo, evo mene, možda, ali to sigurno nije prikladno reći nekom sa kim si proveo deo mladosti, a onda jednostavno otišao.
Pitao se da li je otišao, ili ga je ona samo pustila. Da li je njegov odlazak u stvari bila njena odluka, ili samo mirenje sa sudbinom, njegovom i njenom da on mora otići?
6.
Delovalo mu je da će se navići na svoju novu dnevnu rutinu. Svako jutro prelaziće Bendlerov most i u samoj blizini Tiergarten parka ulaziće u Poslanstvo. Tek je stigao u Berlin, ali s obzirom da dobro poznaje jezik, bio je siguran da će se vrlo brzo snaći.
Poslanstvo kraljevine SHS, nalazilo se u jednom od dva kvarta gde su se nalazila predstavništva zemalja u tadašnjoj Vajmarskoj republici. Odmah pored nalazile su se ambasade Španije i Italije. Voleo je pomisliti, dovoljno otmen kraj. Ulica u kojoj se nalazilo poslanstvo, nosilo je starinski i pomalo sentimentalni naziv Regententrase. Sama zgrada, kad je zidana nije bila predviđena da bude poslanstvo. Međutim, starinska vila, koja je nakon rata jeftino plaćena, kupljena je zbog otmenosti samog kvarta, ali ne i zbog same neugledne zgrade.
Razgledajući kvart i upoznajući se sa komšilukom u kome se nadao da će provesti nekoliko ugodnih i stvaralački plodnih godina, stigao je do odredišta, do broja 17. Spoljašnost same zgrade je bila lepa, tiha, sa naglašenom gvozdenom ogradom i žbunovima rascvetanog jorgovana, okružena lepom, uredno pokošenom travom.
Prvi, upečatljiv pogled sa mramornim stepeništem i ćilimom od crvenog velura se jednostavno tu i završavao, jer ulazilo se u mračan hodnik. U njemu se nije videlo dalje od nosa, koji je uranjao i polako se navikavao na konstantnost neprijatnih isparenja. Prošao je pored poslanikove sobe, koja se nalazila sa leve strane, odmah pored ulaza.
Ispred vrata je stajao Anđelko. To je bio znak da poslanik Balugdžić, ili kako su ga češće zvali po nadimku samo Balug, piše jedan od svojih članaka, koje je redovno objavljivala Politika. Nije bilo zvuka pisaće mašine, tek nakon nekoliko dana je saznao da Balug piše svoje članke rukom. On nije voleo da svoje misli bilo kome diktira, već je sam nekad i po nekoliko dana pisao, zarađujući na taj način uz poslaničku, još jednu novinarsku platu.Iako sama zgrada nije odisala elegancijom i bogatstvom, bila je od strane ostalih diplomata često posećena. Sam poslanik je bio omiljen među kolegama koji su ga poštovali. Takođe, znali su da je poslat direktno od kralja i da je na dvoru bio „persona grata“. Zaposleni u poslanstvu su ga voleli i bez obzira na tamne hodnike, atmosfera u ovoj zgradi je bila svetla i prijatna.
Produžio je do stepeništa i popeo se do svoje kancelarije. Na poslanikov zahtev, soba kulturnog atašea nalazila se odmah pored njegove. Iako je Balug retko dolazio na sprat, ovim rasporedom je želeo da uvek ima nekog sa kim je sem posla mogao i o privatnim stvarima da popriča.
Ušavši u kancelariju, prvo je uzeo dnevnu štampu. S obzirom da je rođen na teritoriji bivše Austrougarske i da se školovao u Beču, nemački jezik mu je bio više nego poznat. Znao je da između redova pronađe pojedine stvari, koje neko ko je samo znao školski nemački jednostavno ne bi razumeo. Čitajući i zapisujući činjenice, važne za odnos zemlje domaćina i kraljevine SHS, vreme mu je brzo prolazilo.
Paradni koraci vojske, koja je koračala korakom iz doba Fridriha Velikog, označavali su da se približava podne. Svakog dana su se čuli i najavljivali dvanaesti sat. Ostavio je olovku, ustao i otišao do prozora. Gledao je počasni vod vojničke straže nemačkog Ministarstva odbrane, bilo je vreme za smenu straže.
Strancima ta straža i taj čudni strašan korak su bili nepoznanica, ali on ga je dobro poznavao iz Velikog rata. Znao ih je sa ratišta iz Galicije. Umeli su da neustrašivo koračaju ne plašeći se kiše šrapnela i marširajući ka smrti su pevali: „Ich hatte einen Kamaraden…Imao sam jednog druga“. Lica prolaznika su blistala gledajući ove ponosne vojnike, a snažan zvuk koraka je poslanika naterao da prekine svoje pisanje. Čuli su se koraci, kako se penje stepeništem ka svojoj radnoj kancelariji.
Nakon nekoliko minuta sekretarica je pokucala. - Poslanik želi da Vas vidi. Zamolio je, ukoliko niste u preteranom poslu, da dođete do njega.
Obukao je sako, dotegao kravatu i rukama prošao kroz svoju gustu kosu, koju je češljao unazad. Izašavši iz svoje sobe, odmah je pokucao na poluotvorena poslanikova vrata.
- Dragi moj Crnjanski, uđite - ustao je i zagrlio ga - Dobro došli u Berlin. Nadam se da Vam se ovde dopada.
- Naravno, Berlin je inspiracija, nakon samo deset godina ponovo smo prijatelji. Siguran sam da ćemo imati dovoljno posla. Upoznavati nemačke diplomate, novinare, profesore, umetnike, pisce, biće korisno.
- Bez brige, Crnjanski, ima vremena za to. Znate, Vaš kolega Dučić je bio moj savetnik u Atini. Svaki pisac zaslužuje slobodu, a on je umeo to da koristi. Siguran sam da ćete se bar posavetovati sa starijim kolegom o načinu življenja i uživanja jednog pesnika u našem diplomatskom predstavništvu.
- Verujem da će biti vremena i za to, ali naša služba nalaže i određenu dozu posvećenosti poslu. Nemačka je ipak u odnosu na Grčku mnogo složenija za rad.
- Naravno. Nego, Crnjanski, verujem da će Vam prvi zadatak biti od koristi da uđete u svet umetnosti i kulture. Posao je vezan delimično za naše krajeve.
Uzeo je akt iz poslanikovih ruku. Dobio je prvi diplomatski zadatak i samo je kratko upitno rekao: - Turski konzulat?
- Da, otići ćete do konzula. Znate, on je naš prijatelj. Živeo je u Nišu, vežu ga lepe uspomene za taj period i sam grad.
- Ovde vidim da se radi o ponudi prodaje jedne ikone. Kako mislite da ja ustanovim u kakvom je stanju slika?
- Ne u kakvom je stanju, već da li je autentična – rekao je Balug sa neskrivenim osmehom na licu. - Naš poslanik u Turskoj Ješa Tadić je preporučio konzula. Kaže, poznaju se, ovaj je proveo lepe trenutke na službi u Nišu.
- Gospodine poslaniče, kakve veze ja imam sa ikonama? - i bacajući pogled na akt nastavi - Hose de Ribera je španski slikar iz perioda baroka. Šta ja drugo mogu znati o slici? - rekao je skoro ošamućeno.
- Slušajte - nastavio je da govori pokušavajući da skine osmeh sa lica - Koliko znamo, tu ikonu je iz Rusije izneo jedan carev ađutant, emigrant i doneo ovde u Berlin. On je ponudio ikonu našem dvoru, Vi dobro znate da je Prvozvani slava naše kraljevske porodice.
Pokušavao je da urazumi poslanika - Vi dobro znate da je Ribera jedan od najčuvenijih španskih slikara. Baš iz tog razloga ima puno falsifikata. Lako je prevariti i profesionalce, a ne atašea za kulturu jedne ambasade. Pa tu nekad ni rendgenski zraci i dugogodišnje iskustvo ne pomažu. Kako mislite da onda ja, s neba pa u rebra?
- Dragi moj Crnjanski, molim Vas, bez srdžbe - reče već ozbiljnijim i prilično blagonaklonim tonom.
- Ja sam ovu dužnost dobio direktno iz Beograda. Vi ste mi jedini koji iole nešto zna o umetnosti. Snađite se, unajmite eksperte, razgovarajte kako sa Rusom, tako i sa ljudima iz turske ambasade, čak imate i Nemca koji je restaurirao i čistio ikonu. Nego, vreme je za ručak, želim da Vam pokažem jedan, mali talijanski restoran po nazivu Aida.
Naš ataše za kulturu, kao sve što je radio, tako je i ovaj nimalo laskav zadatak shvatio ozbiljno, kako je to samo on umeo. Prva stvar je bila naći konzulat, razgovarati sa konzulom, slušati priče o lepom životu u Nišu. Razgovori sa univerzitetskim profesorima, restauratorima, konzervatorima, prodavcima umetničkih dela, ušao je u neki vrli svet kom nije pripadao. Međutim, sam njegov duh, iako se bunio protiv ovakvog posla, ne svrsishodnosti da se on time bavi, uspevao je da sve prepreke, razgovore, ucenjivanja i ubeđivanja lagano zaobiđe.
Pisao je u svojstvu atašea za kulturu svoj prvi akt iz Berlina. Dugačak tekst sa opisom same slike, rama, dimenzija, izvršene restauracije. Poslednja rečenica koju je napisao: „Smatram da je Sv. Andrej kopija, a ne original Ribere“.