Zvončići na vratima galerije su najavili njegov ulazak. Stara gvozdena vrata i dalje su se teško otvarala. Međutim, znao je da Perović kao neko ko drži do tradicije i nije podložan promenama, teško da će ih zameniti laganim aluminijumom ili, daleko bilo, nekom plastikom. Pomučio se dok ih je otvorio. Još teže su se otvarala, nego pre deset godina kad je ovde po poslednji put zakoračio. Kao i tad, kada je odlazio, žena koja ga je ispraćala, čekala je na istom mestu.
On je podigao pogled sa stare kvake, koja mu je i dalje bila u ruci, ali Danica je još uvek pisala i nije podizala pogled. Velika stona lampa je osvetljavala njeno lice. Kosa joj je bila uvezana u rep, a naočare za blizinu su stajale na vrhu nosa. Osmotrio ju je. Stil oblačenja nije se bitno promenio za sve ove godine, tanka bluza i lagani blejzer koji se pripijao uz telo. Perović je bio u pravu, nije se puno promenila. Godine razdvojenosti od Dušana Armenskog su joj podarile izraz zrele lepote. Istovremeno je njena jednostavnost ocrtavala stav žene zaljubljene u lepotu, ali nikako nekoga ko joj je robovao.
Sačekao je još koji sekund i lagano se nakašljao. Spustila je olovku i pogledala u njegovom pravcu. Nije promenila prilično ozbiljan izraz lica, samo je rekla: - Aleksa mi je najavio da dolaziš danas, ali nisam te očekivala ovako rano.
Ustala je od stola i prilično lagano, možda čak i sporo, sa određenim podozrenjem, krenula ka njemu. Iako nije želeo, odmerio ju je pogledom od glave naniže i vrlo brzo ponovo usmerio pogled ka njenim očima. Zakoračio je ka njoj i pruživši joj desnu ruku prigrlio levom njeno desno rame i prišao da je poljubi. Stala je tik uz njega i uzvrativši poljubac, dala signal da su stare nesuglasice i po koja neprimerena reč pri prvom pomenu njegovog odlaska, davno zaboravljene i zakopane u deceniji koja je nepovratno otišla.
- Drago mi je da te ponovo vidim, lepo izgledaš. Život u Parizu sigurno daje čoveku posebne, umetničke crte lica - rekla je sa neskrivenim osmehom na licu i dozom sarkazma koji je oduvek krasio tu uvek prilično staloženu, sad slobodno možemo reći ženu.
On se ponovo nakašljao, shvativši da njegova pauza predugo traje, u stvari shvatio je da od kad je ušao nije progovorio ni reč. Možda je to bilo samo pola minuta, ili je minut bio u pitanju. Ali za čoveka, kome su reči način življenja i sa čijih usana izviru hiljade i milioni reči tokom samo jednog dana, ta pauza je izgledala kao večna.
Sabrao se i rekao: – Drago mi je da te opet vidim. Bio sam siguran da ćemo se sresti. Mada, ne baš u ovakvim okolnostima. Gledali su se, dok su se godine razdvojenosti ubrzano brisale u njihovim očima. Iščekivanje ponovnog susreta ga je prethodnih nekoliko dana možda i previše zaokupiralo, mučilo, ali ispalo je mnogo jednostavnije.
- Ako sam razumela Aleksu, na tragu si nečeg dosta značajnog. Naravno da nisi slučajno opet u Beogradu.
- Da, ali više bih voleo da su malo bolja vremena, iskreno, nekad nije nimalo prijatno. Pronašao sam nešto zaista krupno, ali sam izgubio previše toga, pre svega svoj život.
- Zašto nisi popustio kad si video u kom pravcu sve to ide?
- Jednostavno, znaš i sama, kad te nešto povuče, više ne možeš odstupiti.
- U to nisam baš sigurna, mada tebi je umetnost uvek bila na prvom mestu, možda i previše. - Udaljila se dva-tri sitna koraka od njega i vraćala se ka stolu.
- Da li mogu da sednem, nadam se da imamo dovoljno vremena.
- Naravno, izvoli, imamo koji trenutak. Mada nisam sigurna da li neko nadgleda galeriju.
- Aleksa reče da smo bar do našeg polaska mirni. Kaže da je završio sa svojima, da je mirno.
- Kako dođe do promena na čelu naše policije, tako se i on aktivira. Svako od njih želi da postane poznavalac umetnosti, a tu onda Aleksa Perović stupa na scenu. U njegovom rokovniku je uvek bar dvadesetak ljudi bitnih za našu bezbednost. Dovoljno je svakog od njih zadužio da sad moraju da mu vrate uslugu. Takođe ne treba smetnuti sa uma njegove večito dobre odnose i sa službama na zapadu.
- On mi je i najviše pomogao, da nije bilo njega, mislim da bi odavno bio ućutkan. O drugim mnogo ružnijim stvarima bolje i da ne razmišljam. Fascinantno je da ga u njegovim godinama ne umara da bude u kontaktu sa toliko ljudi i da taj kontakt ne bude uzaludan.
- Imamo vremena do večeras, daću ti ključeve od stana. Ako želiš, možeš odmah da odeš, ako ne, svakako će ti prijati da ponovo vidiš Beograd i trebalo bi pre ponoći da krenemo.
- Pretpostavljam da će nam muzej u Bitolju biti otvoren kad dođemo?
- Ne Bitolj, idemo za Ohrid. Nadala sam se da ti je Aleksa rekao za promenu plana. U bitoljskom muzeju je već bila kontrola, malo su se i uplašili, zato je i sastanak pomeren u Ohrid. Ipak u onoj gužvi bićemo malo manje vidljivi.
- Da, imam kovertu. Siguran sam da mi je napisao sve što je potrebno da znam. Znači Ohrid! To je svakako lepše, nadam se da ćemo uspeti da dobijemo podatke koji su nam potrebni.
- Da. Nadam se da ćeš pronaći ono što te zanima. Mada mi Ribera nikako ne ide u glavu i teško mi je da ga povežem sa današnjom Makedonijom i Bitoljem.
- Sa današnjom nikako, čujem da od skoro ipak imaju dodatno Severna. Međutim do Balkanskih ratova, u tom Bitolju većina velikih država je imala svoja diplomatska predstavništva. Bio je poznat kao grad dvanaest konzulata. Mnogo ljudi je početkom prethodnog veka prošlo kroz njega, trgovaca, veleposednika, diplomata, pisaca, ali i puno sumnjivih, trgovina svim i svačim je bila razvijena. Katolička crkva je u Solunu i Bitolju imala razgranatu svoju mrežu, a sa katoličkim monasima su dolazile i relikvije i ikone. Naravno jedna od njih je i ovaj Riberin Sveti Andrej.
Pogledala ga je ispod oka i brzo razmišljajući pitala: – Ali kako je dospela do Bitolja?
- Ko će ga znati? Otomanska imperija je bila na umoru. Raznorazni mešetari su pokušavali na samrtnom odru nekad najveće sile da zarade novac. Možda nikada nećemo ni saznati odakle je došla, iz Carigrada, Soluna, ne znam, neko ju je poneo kao trofej, neko je pokušao da zaradi na njoj. Pitanje je kako je prvobitno dospela do Levanta, ko ju je doneo, trgovci, bogati pomorci, osiromašeni aristokrati, neko od starešina katoličkih redova. Glavno pitanje, koje kruži već više od stotinu godina, jeste da li je original ili ne.
- Dušane, to je i dan-danas teško otkriti. Ja i dalje ne shvatam zašto te ruska država i mafija jure.
- Ribera je samo vrh ledenog brega. Iz Bitolja je završio u carskoj Rusiji, ali je tokom revolucije iznet, preprodan, ponovo nađen i vraćen u sovjetsku Rusiju i jednostavno kao i sve ostalo raspadom komunizma nestao.
- Sve dok ga ti nisi otkrio.
- Da. Slučajno. Muzej me je poslao za Rusiju, ali to nije sve. Ukoliko sam u pravu, sem Ribere postoji još nekoliko desetina, možda čak i stotinu ukradenih slika ili uspešnih kopija, a koje se nalaze u Moskvi. Najgore od svega je što su toliko sigurni u sebe da su me pustili u svoj depo.
- Državni muzej?
- Ne, privatna galerija. Budi sigurna da njihova zbirka može da se upoređuje sa najvećim svetskim muzejima. Da se razumemo, preko devedeset posto kolekcije je originalno, vrhunsko. Međutim, izgleda da poseduju celu radionicu za pravljenje odličnih kopija izgubljenih slika, kao i tim koji ordinira po Evropi i po nižim cenama otkupljuje nesertifikovana dela i dalje preprodaje.
- Ali kako je moguće da tako nešto prolazi skoro neprimetno. Ako Rusija nešto ima u rangu sa zapadom, a poznajući kolege, čak su i mnogo ispred njih i po znanju i po tehnologiji koju koriste. Kako je to moguće?
- Upravo si dala odgovor na pitanje. Znanje je, kao i na zapadu, izvor moći, a ona uvek može da se iskoristi na loš način. Laž, profit, prevara uvek idu uz nju. Imamo vremena, do Ohrida ću ti sve potanko ispričati. Danice, po privesku i obliku ključa rekao bi da je stara adresa u pitanju.
- Da, lako ćeš se snaći. Ja radim do šest, malo da odmorim i da se pripremamo za polazak. Aleksa ti je naručio novu obuću i odeću kod Baneta, čekaju te, izaberi nešto skupo, ionako ide na njegov račun. Ako ti treba nešto od muške kozmetike, to ćeš morati sam da kupiš. Da li imaš dinara kod sebe?
- Da, naravno, svakako bih se mogao obrijati, imam dovoljno vremena, ne moram da ličim na mornara. Mogao bih i do frizera da navratim, primetio sam da ih u Beogradu dovoljno ima.
- U frižideru imaš dovoljno hrane, nadam se da ćeš se snaći.
- Onda mogu nešto lagano i da nam spremim za ručak, a do tad ću se već nekako i snaći. U trenutku mu je prošlo kroz glavu, “Zašto si to rekao”. Nije razmišljao, on je svakako uvek voleo da kuva i uglavnom dok su bili zajedno on je kuvao, ali nakon deset godina, ponašati se kao da se vratio sa nekog kraćeg puta, učinilo mu se da mu je ovaj put jezik bio brži od pameti.
- To bi bilo lepo od tebe, nadam se da si svoje veštine usavršio u Parizu – rekla je gledajući ga direktno u oči i pozdravljajući ga. Ponovo je spustila pogled ka dokumentima na kojima je radila.