7.
Zvončići na vratima galerije su najavili njegov ulazak. Stara gvozdena vrata i dalje su se teško otvarala. Međutim, znao je da Perović kao neko ko drži do tradicije i nije podložan promenama, teško da će ih zameniti laganim aluminijumom ili, daleko bilo, nekom plastikom. Pomučio se dok ih je otvorio. Još teže su se otvarala, nego pre deset godina kad je ovde po poslednji put zakoračio. Kao i tad, kada je odlazio, žena koja ga je ispraćala, čekala je na istom mestu.
On je podigao pogled sa stare kvake, koja mu je i dalje bila u ruci, ali Danica je još uvek pisala i nije podizala pogled. Velika stona lampa je osvetljavala njeno lice. Kosa joj je bila uvezana u rep, a naočare za blizinu su stajale na vrhu nosa. Osmotrio ju je. Stil oblačenja nije se bitno promenio za sve ove godine, tanka bluza i lagani blejzer koji se pripijao uz telo. Perović je bio u pravu, nije se puno promenila. Godine razdvojenosti od Dušana Armenskog su joj podarile izraz zrele lepote. Istovremeno je njena jednostavnost ocrtavala stav žene zaljubljene u lepotu, ali nikako nekoga ko joj je robovao.
Sačekao je još koji sekund i lagano se nakašljao. Spustila je olovku i pogledala u njegovom pravcu. Nije promenila prilično ozbiljan izraz lica, samo je rekla: - Aleksa mi je najavio da dolaziš danas, ali nisam te očekivala ovako rano.
Ustala je od stola i prilično lagano, možda čak i sporo, sa određenim podozrenjem, krenula ka njemu. Iako nije želeo, odmerio ju je pogledom od glave naniže i vrlo brzo ponovo usmerio pogled ka njenim očima. Zakoračio je ka njoj i pruživši joj desnu ruku prigrlio levom njeno desno rame i prišao da je poljubi. Stala je tik uz njega i uzvrativši poljubac, dala signal da su stare nesuglasice i po koja neprimerena reč pri prvom pomenu njegovog odlaska, davno zaboravljene i zakopane u deceniji koja je nepovratno otišla.
- Drago mi je da te ponovo vidim, lepo izgledaš. Život u Parizu sigurno daje čoveku posebne, umetničke crte lica - rekla je sa neskrivenim osmehom na licu i dozom sarkazma koji je oduvek krasio tu uvek prilično staloženu, sad slobodno možemo reći ženu.
On se ponovo nakašljao, shvativši da njegova pauza predugo traje, u stvari shvatio je da od kad je ušao nije progovorio ni reč. Možda je to bilo samo pola minuta, ili je minut bio u pitanju. Ali za čoveka, kome su reči način življenja i sa čijih usana izviru hiljade i milioni reči tokom samo jednog dana, ta pauza je izgledala kao večna.
Sabrao se i rekao - Drago mi je da te opet vidim. Bio sam siguran da ćemo se sresti. Mada, ne baš u ovakvim okolnostima. Gledali su se, dok su se godine razdvojenosti ubrzano brisale u njihovim očima. Iščekivanje ponovnog susreta ga je prethodnih nekoliko dana možda i previše zaokupiralo, mučilo, ali ispalo je mnogo jednostavnije.
- Ako sam razumela Aleksu, na tragu si nečeg dosta značajnog. Naravno da nisi slučajno opet u Beogradu.
- Da, ali više bih voleo da su malo bolja vremena, iskreno, nekad nije nimalo prijatno. Pronašao sam nešto zaista krupno, ali sam izgubio previše toga, pre svega svoj život.
- Zašto nisi popustio kad si video u kom pravcu sve to ide?
- Jednostavno, znaš i sama, kad te nešto povuče, više ne možeš odstupiti.
- U to nisam baš sigurna, mada tebi je umetnost uvek bila na prvom mestu, možda i previše. - Udaljila se dva-tri sitna koraka od njega i vraćala se ka stolu.
- Da li mogu da sednem, nadam se da imamo dovoljno vremena.
- Naravno, izvoli, imamo koji trenutak. Mada nisam sigurna da li neko nadgleda galeriju.
- Aleksa reče da smo bar do našeg polaska mirni. Kaže da je završio sa svojima, da je mirno.
- Kako dođe do promena na čelu naše policije, tako se i on aktivira. Svako od njih želi da postane poznavalac umetnosti, a tu onda Aleksa Perović stupa na scenu. U njegovom rokovniku je uvek bar dvadesetak ljudi bitnih za našu bezbednost. Dovoljno je svakog od njih zadužio da sad moraju da mu vrate uslugu. Takođe ne treba smetnuti sa uma njegove večito dobre odnose i sa službama na zapadu.
- On mi je i najviše pomogao, da nije bilo njega, mislim da bi odavno bio ućutkan. O drugim mnogo ružnijim stvarima bolje i da ne razmišljam. Fascinantno je da ga u njegovim godinama ne umara da bude u kontaktu sa toliko ljudi i da taj kontakt ne bude uzaludan.
- Imamo vremena do večeras, daću ti ključeve od stana. Ako želiš, možeš odmah da odeš, ako ne, svakako će ti prijati da ponovo vidiš Beograd i trebalo bi pre ponoći da krenemo.
- Pretpostavljam da će nam muzej u Bitolju biti otvoren kad dođemo?
- Ne Bitolj, idemo za Ohrid. Nadala sam se da ti je Aleksa rekao za promenu plana. U bitoljskom muzeju je već bila kontrola, malo su se i uplašili, zato je i sastanak pomeren u Ohrid. Ipak u onoj gužvi bićemo malo manje vidljivi.
- Da, imam kovertu. Siguran sam da mi je napisao sve što je potrebno da znam. Znači Ohrid! To je svakako lepše, nadam se da ćemo uspeti da dobijemo podatke koji su nam potrebni.
- Da. Nadam se da ćeš pronaći ono što te zanima. Mada mi Ribera nikako ne ide u glavu i teško mi je da ga povežem sa današnjom Makedonijom i Bitoljem.
- Sa današnjom nikako, čujem da od skoro ipak imaju dodatno Severna. Međutim do Balkanskih ratova, u tom Bitolju većina velikih država je imala svoja diplomatska predstavništva. Bio je poznat kao grad dvanaest konzulata. Mnogo ljudi je početkom prethodnog veka prošlo kroz njega, trgovaca, veleposednika, diplomata, pisaca, ali i puno sumnjivih, trgovina svim i svačim je bila razvijena. Katolička crkva je u Solunu i Bitolju imala razgranatu svoju mrežu, a sa katoličkim monasima su dolazile i relikvije i ikone. Naravno jedna od njih je i ovaj Riberin Sveti Andrej.
Pogledala ga je ispod oka i brzo razmišljajući pitala: – Ali kako je dospela do Bitolja?
- Ko će ga znati? Otomanska imperija je bila na umoru. Raznorazni mešetari su pokušavali na samrtnom odru nekad najveće sile da zarade novac. Možda nikada nećemo ni saznati odakle je došla, iz Carigrada, Soluna, ne znam, neko ju je poneo kao trofej, neko je pokušao da zaradi na njoj. Pitanje je kako je prvobitno dospela do Levanta, ko ju je doneo, trgovci, bogati pomorci, osiromašeni aristokrati, neko od starešina katoličkih redova. Glavno pitanje, koje kruži već više od stotinu godina, jeste da li je original ili ne.
- Dušane, to je i dan-danas teško otkriti. Ja i dalje ne shvatam zašto te ruska država i mafija jure.
- Ribera je samo vrh ledenog brega. Iz Bitolja je završio u carskoj Rusiji, ali je tokom revolucije iznet, preprodan, ponovo nađen i vraćen u sovjetsku Rusiju i jednostavno kao i sve ostalo raspadom komunizma nestao.
- Sve dok ga ti nisi otkrio.
- Da. Slučajno. Muzej me je poslao za Rusiju, ali to nije sve. Ukoliko sam u pravu, sem Ribere postoji još nekoliko desetina, možda čak i stotinu ukradenih slika ili uspešnih kopija, a koje se nalaze u Moskvi. Najgore od svega je što su toliko sigurni u sebe da su me pustili u svoj depo.
- Državni muzej?
- Ne, privatna galerija. Budi sigurna da njihova zbirka može da se upoređuje sa najvećim svetskim muzejima. Da se razumemo, preko devedeset posto kolekcije je originalno, vrhunsko. Međutim, izgleda da poseduju celu radionicu za pravljenje odličnih kopija izgubljenih slika, kao i tim koji ordinira po Evropi i po nižim cenama otkupljuje nesertifikovana dela i dalje preprodaje.
- Ali kako je moguće da tako nešto prolazi skoro neprimetno. Ako Rusija nešto ima u rangu sa zapadom, a poznajući kolege, čak su i mnogo ispred njih i po znanju i po tehnologiji koju koriste. Kako je to moguće?
- Upravo si dala odgovor na pitanje. Znanje je, kao i na zapadu, izvor moći, a ona uvek može da se iskoristi na loš način. Laž, profit, prevara uvek idu uz nju. Imamo vremena, do Ohrida ću ti sve potanko ispričati. Danice, po privesku i obliku ključa rekao bi da je stara adresa u pitanju.
- Da, lako ćeš se snaći. Ja radim do šest, malo da odmorim i da se pripremamo za polazak. Aleksa ti je naručio novu obuću i odeću kod Baneta, čekaju te, izaberi nešto skupo, ionako ide na njegov račun. Ako ti treba nešto od muške kozmetike, to ćeš morati sam da kupiš. Da li imaš dinara kod sebe?
- Da, naravno, svakako bih se mogao obrijati, imam dovoljno vremena, ne moram da ličim na mornara. Mogao bih i do frizera da navratim, primetio sam da ih u Beogradu dovoljno ima.
- U frižideru imaš dovoljno hrane, nadam se da ćeš se snaći.
- Onda mogu nešto lagano i da nam spremim za ručak, a do tad ću se već nekako i snaći. U trenutku mu je prošlo kroz glavu, “Zašto si to rekao”. Nije razmišljao, on je svakako uvek voleo da kuva i uglavnom dok su bili zajedno on je kuvao, ali nakon deset godina, ponašati se kao da se vratio sa nekog kraćeg puta, učinilo mu se da mu je ovaj put jezik bio brži od pameti.
- To bi bilo lepo od tebe, nadam se da si svoje veštine usavršio u Parizu – rekla je gledajući ga direktno u oči i pozdravljajući ga. Ponovo je spustila pogled ka dokumentima na kojima je radila.
8.
Teška metalna vrata su se ponovo otvorila. Zvončići iznad su najavili stariji bračni par, koji je znatiželjno gledao u njegovom pravcu. Provukao se nekako iza njih, zamenili su mesta, i ljubazno se javili Danici, što mu je bio signal da je poznaju od ranije. Mahnuo joj je i pridržavajući vrata koja su se lagano zatvarala, prošao kroz njih i dalje gledajući u njenom pravcu.
Krajičkom oka je uspeo da uhvati njen pogled kojim ga je ispraćala i krenuo je u pravcu parka i spomenika vojvode Vuka. Bio je zadovoljan kako je prošao ponovni susret sa Danicom. Znao je da će ona uvek poslušati Perovića, da će zbog svega što je njihov mentor do sad uradio za nju, čak preći preko toga da treba da bude bebisiterka. Ali se kao i kod svake žene pribojavao njene reakcije na ponovni susret sa njim.
Bio je svestan da je stari mentor dobro pripremio teren za njegov dolazak. Očajnički mu je bila potrebna pomoć, obojica su znali da je Danica jedina bila dovoljno staložena i spretna, da ga bez prevelikog napora, preveze preko granice. Takođe, dovoljno stručna da ugovori sastanke sa ljudima koji su mogli da mu pomognu da razveže čvor, koji je jako stezao i lagano pravio omču oko njegovog vrata.
Zvona sa Saborne crkve najavljivala su dolazak četrnaestog sata. Sunce je sve više grejalo i želeo je da što pre završi sa obavezama i ode do njenog stana. Lepa, elegantna odeća ga je čekala kod Baneta. Nekadašnjeg vrlo uspešnog direktora državnog preduzeća za eksport i import i naravno višedecenijskog poslovnog saradnika Alekse Perovića. Čuveni Bane, koji je od Alekse kupovao umetnička dela za svoju firmu i opremao sve direkcije, koje su funkcionisale na teritoriji bivše države. Naravno, već tad, više nego iskusan trgovac, po povoljnim cenama kupovao je naručenu robu širom sveta i nju kao stvar od izuzetnog značaja za državu unosio u zemlju. Svakako, ne vodeći računa ni o carini, ni porezima, a za to je, uvek bio više nego prikladno nagrađivan od Perovića.
Uz prezriv pogled ka sakou i cipelama starog mornara Jovana Đorđevića, uglađeni gospodin Branislav Marković, svima poznatiji kao Bane, primio ga je i pozvao svoju pomoćnicu da mu pokaže spremljenu odeću. - Perović je ovo predložio. Siguran sam da je prikladno za vaš boravak u Beogradu. Da li želite da probate? Trudio sam se po opisu našeg prijatelja da se što bolje pripremim. Gledajući u njegovom pravcu, upita ga: - Da li se nas dvojica poznajemo?
- Naravno, ali nismo se videli bar desetak godina. Armenski, Dušan Armenski. Prvo odelo sam kupio kod Vas. Nekoliko puta sam dolazio sa Aleksom u vreme dok sam kod njega bio na praksi na postdiplomskim studijama.
- Da. Francuz?. Lice mi je apsolutno poznato, ali imena nisam mogao da se setim. Kojim dobrom u Beogradu?
- Bio je red da se vratim. Malo da vidim šta ima novog na kulturnom nebu Beograda, malo u noćnom životu. Čuo sam da je luđi nego kad sam odlazio.
- Onda ste na pravom mestu. Aleksa je rekao da izaberete šta god odgovara, njegov račun kod mene nema limita. Naravno, molim Vas da zamenite te neugledne cipele. Pogledajte ovaj model i braon i golubija siva idu uz Vas.
Letimično je bacio pogled na njih i rekao – Uzeću i jedne i druge. Slobodno spakujte.
Znao je da će njegov bivši mentor biti zadovoljan što mu je skinuo pare sa računa i potrošio priličnu svotu novca. Svakako mu je bilo potrebno da zaboravi, da se malo odmori od nomadskog i mornarskog života. Bar na ovih nekoliko dana, do ponovnog, valjda, konačnog povratka u Pariz.
Zvuk telefona se čuo iz prijemnog salona, Aleksa Perović te tonove nije voleo. Iako pobornik modernog načina življenja i ljubitelj svega novog, jednostavno nije koristio ni mobilni telefon, ni kompjutere. Njegovi saradnici su ih naravno imali i donosili mu odštampane mejlove, zapisivali poruke. On je imao zlatno pravilo, umetnost je nastajala stotinama godina unazad, svaki potez četkicom Leonarda, oblikovanje mermera na skulpturi Davida, jednog Mikelanđela, pa nije to moglo stvoriti se u trenu, govorio je stari Perović. Takav odnos je imao prema umetnosti i zahtevao je to i od svojih klijenata.
Nije dozvoljavao da umetnost i dela koja su stvarali neki od najvećih ljudi, da zbog neznanja pojedinaca, dobijaju isti tretman poput svakodnevnih stvari. Ne, uvek je govorio, ukoliko želiš da uživaš u umetnosti, moraš malo i patiti.
Naravno bilo je i biće nestrpljivih nikogovića, koji kako su se na brzinu obogatili, tako su i sve ostalo hteli da dobiju na isti način. Njih je prezirao, ali onim svojim trgovačkim delom ličnosti najviše i voleo, naplaćivao im je sve i po duplo većim cenama. Govorio je i sebi i saradnicima, sve ima cenu, nije pitanje da li ima ko to da plati, već da li mi želimo da im učinimo i prodamo.
Svečano obučeni mladić je doneo telefon - Siniša Kovačević Vas traži - u stavu mirno je čekao odobrenje od Perovića i lagano mu predao telefonsku slušalicu.
- Kapetane, na slobodi ste, nadam se da sinoćni smeštaj nije bio previše neudoban. Da li je sve u redu?
- Gospodine Aleksa, moji momci i ja smo dobro. Na svu sreću, našeg momka domaća policija ne traži punim intenzitetom. Mada, ko će ih znati, uvek postoji neko ko želi da opravda dobijen novac. Tokom saslušanja su pominjali više puta Armenskog. Naša policija ima informaciju da ga Rusi traže zbog krađe i da su prilično besni zbog toga.
- Siniša, ništa se Vi ne plašite. Da je bilo šta ukrao, Interpol bi ga jurio, bio bi na poternici. Volim Dušana, ali prvo sam uspostavio kontakt sa Upravom za međunarodnu operativnu policijsku saradnju, čak i naše ljude direktno u Lionu i proverio. Naravno da ga nisu prijavili, jer nemaju šta da prijave. Siniša, krađe je sigurno bilo, ali ne od strane Dušana, već je on pronašao nešto što njima nikako ne odgovara.
- To sam shvatio čim ste me pozvali. Jednostavno naša policija baulja u mraku, Rusi ne žele da razmenjuju informacije, prilično osiono se ophode prema našima.
- To je i najveći zgoditak, jer operativci na terenu ne mogu da ih smisle. Problem su pojedinci sa vrha, ali i to rešavamo korak po korak.
- Ni njihova ambasada nema sve podatke. Isto su u mraku. Njihov bezbednjak nije ni znao o čemu se radi, samo je tražio Dušana, to je, nadam se, dobro.
- I više nego dobro! Država je upletena u ovo samo bočno. Njihovo ministarstvo kulture ni ne zna o čemu se radi, ali agenti, bar deo njih je pod uzbunom. Ne verujem da ga jure direktno, već pojedinci, zato i nema Interpola.
- Bitno je da smo se izvukli, novac je uplaćen, na tome Vam hvala. Momci su prezadovoljni.
- Siniša, slušajte, naš momak večeras izlazi iz zemlje. Sutra i prekosutra je u Makedoniji, ali nakon toga mora ponovo da ide za Moskvu. Da li mogu da računam na Vas da će te ga sačekati na Šeremetjevu? Biće mu potreban vodič, a Vi Moskvu znate u dušu.
- Budite bez brige, pasoš je kod mene. Smeštaj i prevoz organizujete Vi ili da se snalazim?
- Irena će vam rezervisati avio-kartu, hotel i rentakar. Biće Vam sve javljeno. Siniša, znajte da Vam ovo neću zaboraviti. Neka Armenski završi sve što ima i da možemo i nas dvojica da odahnemo. Uživam u svemu ovome, ali je previše stresno za moje godine.
Duboko je uzdahnuo, ponovo je pogledao u fotografiju koja je stajala na stolu. U poslednje vreme je sve više razmišljao o prošlosti. Trudio se da stalno ima nekih obaveza i mnogo više nego što prija njegovim godinama, ali čudna jeza ga je prolazila. Nekad mu se činilo da ga preci koji su živeli u ovoj kući prvo tiho pa sve glasnije dozivaju. Ne samo oni, već mnogi poznanici bez kojih je ostao u godinama koje su davno iza njega. Vrtele su mu se slike po glavi kad je bio dečkić, dadilje koja ga je čuvala, dede koji je govorio teškim akcentom. Shvatio je, koliko se god trudio da izbegne izgovor svojih predaka, da mu se on s godinama sve češće vraćao. Vetrovi sa Štirovnika su lagano opsedali njegovu ulicu. Spuštali se od Terazijske česme, zavijali oko njegove kuće i spuštali se ka Dorćolu, prateći Dunav, jureći ka košavi i Đerdapskoj klisuri.
Trgao se iz kratkotrajnog sna, naglo ustao i uzeo tegove, koji su stajali kraj radnog stola i krenuo da ih podiže. Radiće to, sve dok njegovo vitalno, ali ipak staro telo bude moglo da izdrži njihovu težinu i životni umor.
Nastaviće se
