Marko Mil Popović

Povorka automobila se kretala i sirene su trubile kroz selo dok nisu stigli do kuće Ljubinih, Sanjinih i Gocinih roditelja. Pleteno cveće na kapiji, devojke u narodnoj nošnji sa ruzmarinom u rukama i ponosni otac koji je nazdravljao sa gostima koji su polako pristizali. U kući i ispred postavljeni stolovi, okupljeni svatovi, hrana i piće u velikim količinama. Šarolik svet, devojke i mladići iz komšiluka i napokon, ponovo je video njeno lice među njima. Polako je prilazio i graja koja ih je okružavala se lagano utišavala. Odavno je i ona njega videla i isto poput njega se pravila da ga ne traži u gomili. Zadržala je dah, a onda izustila: Zdravo Ivane – kratko je rekla, pružajući ruku nesigurno u njegovom pravcu. Zdravo Sanja – prihvatio je i onda je shvatio da ne zna šta dalje. Tišina je beskonačno trajala, oboje su očekivali nešto, a on u tom trenutku ništa nije mogao učiniti, samo je stezao njenu ruku, dok je nije istrgla. Da te upoznam ovo...

Uzeo je kašiku slatkog od šljiva i popio gutljaj vode. Leglo mu je, baš-baš. Otvorio je fioku i uzeo još jednu kašičicu i ponovo zahvatio u teglu. Šljiva se presijavala, a šećerni soft se lagano slivao u sudoperu. Jako je otvorio usta i smazao je. Okrenuo se u pravcu frižidera, pozivnica je i dalje stajala prikačena magnetom i bez prestanka mu se obraćala, ajde, ajde. Bio je spreman da krene, ali nekako mu je bilo mrsko. Sama pomisao povratka i viđanje znanih i neznanih ljudi, dragih i manje dragih, sve to mu je izazivalo neku nelagodu. Zanimalo ga je, zašto su ga pobogu zvali. Sa Ljubomirom je ostao u dobrim odnosima, ali ga je viđao kad bi sa porodicom dolazio za Beograd. To bi bili srdačni, mada kratki trenuci, tokom kojih bi se poigrao malo sa decom, sa Svetlanom bi pričao o pravljenju vina i Ljuba bi ga zasmejavao. Čak se nije ni trudio da bude blizak sa njima, ali oni su ga kroz sve te godine je...

Zavukla mu je ruku u džep od pantalona i izvukla ključ od stana. Otključala je i ušli su u malo predsoblje. Lagano, ali ipak dovoljno snažno je zatvorila vrata i automatska brava se zaključala. Prošli su do dnevnog boravka, koji je istovremeno bio i spavaća soba i on se brzo spustio u svoj krevet. Nakon zadimljenog bara, šetnja posleponoćnim ulicama im je prijala. Držala ga je čvrsto pod ruku i duboko su disali. Ona je pričala, a on ju je polusvesno slušao. Takav je bio i kad je seo na svoj krevet. Pomogla mu je da svuče pantalone i lagano mu podigla noge i nekako smestila u ležeći položaj. Otvorio je oči i s mnogo tuge u očima pogledao u njenom pravcu. Gledala je i ona njega i, nedozvoljavajući suzi da krene, čekala da on sklopi oči. Ostala je tako nepomična možda i nekoliko minuta, a onda je osetila, čula kako spava. Obrisala je suze i izvukla telefon iz džepa. Očekivala je Mikijev poziv ili poruku. Nije je bilo. Otišla je...

       Lidija je zaštitnički napravila blok ka njemu, ali ju je on uhvatio za rame i šapnuo da pronađe Mikija dok ne prođe ova oluja. Pogledala je u pravcu bivše drugarice i bez reči ih je napustila. Uvek je bila previše zaštitnički nastrojena – pokušala je duhovitom dosetkom da razbije led. Mogli bi to nazvati lojalnošću, ali s druge strane neki drugi ne znaju šta to znači. Bilo mi je teško kad sam izgubila najbolju drugaricu. Mislila sam da ćemo ostati prijateljice do kraja života, da ćemo biti kume jedna drugoj, da ćemo decu zajedno odgajati. Svako pravi izbore u svom životu. Nekad čak i kad dobro izaberemo ispadne da smo pogrešili. Može se i tako reći, godine nas nauče da prihvatimo izbore drugih ljudi i da idemo napred, da nastavimo dalje. Tako je, naučimo se. Nadam se da imaš drugu najbolju drugaricu. Ima ih, ali sam s godinama postala izbirljivija. Kaže mi Lidija, videla te...

Večita i jednostavna tema života u metropoli i urbane dobre energije kako grada tako i ljudi koji u njemu žive – to je ono o čemu piše Marko Mil Popović u svojoj novoj knjizi „Čarli Parker svira bosa novu i priče o tri pisca“. Promocija ovog dela održana je u Galeriji 73, čija je direktorka Mirela Pudar pozdravila učesnike i goste. Ona je podsetila da je ovo književno veče deo manifestacije „Dani evropske baštine“. Popović u šesnaest priča o ljudima različitih generacija i zanimanja propoveda o prestonici, svom rodnom gradu, spominjući i „Politiku“. Tako kaže – da knjiga ima podnaslov, on bi glasio „Priče o mom Beogradu“. U zbirci je vidljiva kratka šetnja i posveta tvorcu „Lamenta nad Beogradom“ i večita tema sna, povratka, zebnje i ljubavi. Tri priče u sebi nose i tri velikana – Andrića, Crnjanskog i Valjarevića. I psihološki motivi su deo svake priče. O knjizi sa autorom govorili su i Dušan Krstić, književnik i Milomir B...

       Čarli Parker svira bosa novu i priče o tri pisca U okviru manifestacije Dani evropske baštine, u petak 19. septembra u 18:00 sati u Galeriji `73 (Požeška 83 a) biće održana promocija knjige „Čarli Parker svira Bosa novu i priče o tri pisca“ autora Marka Mil Popovića. U novoj zbirci „Čarli Parker svira bosa novu i priče o tri pisca“ autor se vraća svojoj staroj temi, tj gradu u kome je rođen i živi. Ukoliko bi postojao podnaslov, on bi zvučao jednostavno: „Priče o mom Beogradu“. Večita i jednostavna tema života u metropoli i urbane pozitivne energije kako samog grada, tako i ljudi koji žive u njemu. U samoj zbirci je i kratka šetnja i posveta tvorcu Lamenta nad Beogradom i večita tema sna, povratka, zebnje i ljubavi prema gradu jer, „A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj, to ime će biti poslednji šapat moj“.

         Petak, 19. septembar 2025. u 18:00, Galerija 73, Požeška 83a. U okviru manifestacije Dani Evropske baštine, Nova POETIKA i Galerija 73, predstavljaju knjigu kratkih priča Marka Mil Popovića ČARLI PARKER SVIRA BOSA NOVU i PRIČE O TRI PISCA... O knjizi govore Dušan Krstić, Milomir Bata Cvetković, Autor i gosti.

         Još uvek su mu u glavi odzvanjali zvukovi bubnjeva i nekontrolisanog basa, ali s obzirom da su se nalazili u lokalnom baru i da je koncert, mada možda je bolje reći performans, da je bio gotov još pre pola sata, polako je dolazio k sebi. Komša je kao i uvek imao upravo, mnoštvo kvazi muzičara i pokušaja intelektualne elite, svi su morali da zapale po cigaretu i da hvale savšrsenstvo tonova, melodije, kao svega ostalog što su umetnici, i to kakvi umetnici želeli da im prikažu, a i pružili su im. Još jedno smaračko veče, što i nije loše, već je popio dve loze, a treća je pristizala. Kako je šanker spustio čašu na šank, osetio je nečiji dah na svom vratu i video žensku ruku kako grabi čašu i uzima gutljaj. Okrenuo se, to je bila samo Lidija, večita školska drugarica i Mikijeva sad već dugogodišnja devojka. Znala sam da ću te pronaći za šankom, a i - sad već reče mršteći se – znala sam da je ovo loza, uh b...

         Lagano je zatvarao prozor od spavaće sobe, mada istini za volju, ta spavaća soba mu je istovremeno bila i trpezarija, radna soba, kao i dnevni boravak. Svakako voleo je taj deo svog stana, doduše šta je drugo i mogao voleti, mali hodnik, još manju kuhinju ili kupatilo. Mada, moguće, bar je kupatilo bilo prostrano, sa lepom kadom za kupanje, veš mašinom, malim lavaboom, kao i klozetskom šoljom, koju je ako ćemo iskreno govoriti možda i najviše voleo. Okrenuvši ručku od prozora zaustavio je i dotok zvukova koji su dolazili od spolja. Osetio je mir i osluškivao tek po koji zvuk, koji je dolazio iz komšinog stana. Tek komša je bio priča za sebe. Profesor francuskog jezika, bez stalnog zaposlenja, ali uvek u nekim akcijama. Proćelavu glavu je uvek sakrivao raznoraznim kačketima i naravno da nikad nikom nije želeo da prizna da je prevalio pedesetu godinu. Takve stvari su tek na kraju mogle biti otkrivene. Kroz njeg...

Opsovao je u sebi i istrčao iz kancelarije. Mali lift je već bio prepun, a tri raspričane starije gospođe su svojom pričom samo pojačavale stisnutost u toj maloj kutiji. Nameštao je frizuru, sređivao revere od kaputa, na muzgavom ogledalu proveravao da li je zarazni osmeh isti kao dok je on bio student. Izašao je iz zgrade i nonšalantnim, dodao bi istovremeno opakim korakom krenuo ka parku, smišljajući kako sesti sasvim slučajno pored nje. Na primer, izvući novine, kao čitati ih i onda sasvim slučajno pitati za knjigu, a ostalo je već laganica i deo njegovog iskustva. Sa velikom dozom samouverenosti je skrenuo ka parku, osmeh mu je činio lice sjajnim i sigurnim u zamisao. Skrenuo je iza zidića i umesto devojke sa knjigom u rukama, stajao je samo tetrapak soka od borovnice i prazna klupa. Razočarenje i to sa razdvajanjem te tužne reči na slogove. Izvadio je telefon iz džepa i okrenuo Petra. Telefon je uporno z...