Marko Mil Popović

Drugarica joj je prekinula razgovor, kako je i započela, bez dobar dan i doviđenja. Ništa čudno. Ugasila je svoju cigaretu, ušla je u salu broj četiri. Zgodna srednjovečna gospođa se spremala da održi predavanje. Oko njenog laptopa i projektora muvao se mladić koji je spojio ta dva uređaja i proveravao da li je sve dobro. Gledala ih je. Da li je njena prijateljica pričala o ovo dvoje. Nisu joj baš skladni, lik bi bolje njoj pristajao, nego ovoj nafrakanoj. Mada zgodna je. Pomislila je, ma daj, ovo dvoje sigurno nisu ono dvoje. Mada, možda i jesu. Bila je spokojna, bar će tokom dosadnog predavanja imati o čemu da razmišlja. U tom trenu mladić je lagano pomilovao ruku svoje saradnice, možda šefovice. Nasmejala mu se i gledala u njegovom pravcu dok se udaljavao. Pitala se, da li je to taj par ili ne. Mora da nazove svoju prijateljicu. Uh kakav dan, samo da je ovo dvoje ne provale da zna. Mada ko u stvari uopšte bilo šta zna! Kraj

Otišao je u pravcu svoje kancelarije, ostavljajući je samu i u razmišljanju. Da li je stroga i prema sebi i prema njemu što neće da izađe na sastanak sa njim. Bio je zgodan, malo blesav, ali pozitivan. Da li je zaista izbirljiva, da li zaista čeka princa na belom konju. Da li će umreti sama bez igde ikoga. A šta, ako, dok se ona nećka i on pronađe neku koja bi želela biti sa njim. Za trenutak je zastala, prošlo joj je kroz glavu, zašto uopšte razmišlja o svom kolegi, da li ozbiljno razmišlja o njemu, ne zašto je počela ozbiljno razmišljati. Trgla se iz razmišljanja, uzela je telefon i okrenula jedan broj. Halo, ja sam. Zamisli šta sam sad čula. Dobar dan i tebi, hajde pričaj. Znaš mog kolegu, što sam ti pričala, da me je zvao na sastanak i što sam ga odbila iz dobro poznatih razloga. Rekla sam ti da nisi fer prema dečku. Ako ga ti nećeš, daj ga meni. Ne može, on je moja zlatna rezerva. Nego, došao mi je sa pričom o nekoj tetki i njen...

Izašao je iz taksija i pružio korak do svoje firme. Ne više od pedesetak koraka, taman dovoljno da prošeta i krene da radi. Iako nije bio svedok onoga o čemu mu je taksista pričao, ponovo mu se pojavio osmeh na licu. Stigao je do ulaznih vrata i popeo se gore na sprat, gde su se i nalazile kancelarije. Naleteo je na koleginicu, koja je uveliko radila, ali kad ga je videla podigla je glavu i sa osmehom mu poželela dobrodošlicu. Kasniš, a nasmejan si, uglavnom kad zakasniš imaš neku tužnu priču, međutim... Ma taksista me je malo oraspoložio! Daaaaa? Ma ništa specijalno. Mora biti, čim se smeškaš. Njegove mušterije, hvatali su se i ljubili na zadnjem sedištu njegovog taksija. Ja mislila neka pikanterija, a ono redovne aktivnosti. Tetka imala oko četrdesetpet, klinac oko trideset. Ooooo, to menja stvar. Znači “Milfače” uzimaju momke nama neudatima. Moguće, a postoji verovatnoća da žene kad dođu u određene godine postanu m...

Taksi je stao. Mladić je platio i lagano su izašli. Taksista je sa čuđenjem gledao, sve mu je bilo jasno, ali ipak je nekoliko puta zavrteo glavom. Odjednom su mu se iskolačile oči. Mladić je svoju šefovicu tako jako uštinuo za zadnjicu, da je ovaj bio siguran da će joj ostati modrica na levom guzu. U tom trenutku je neko krenuo da otvara vrata od taksija. Da li je slobodno? I dalje zbunjen, klimnuo je glavom i pustio novu stranku u auto. Dokle ćete? Idem na Konjarnik, ugao Vojislava Ilića i Ustaničke, za posle dogovorićemo se. Idem na Gazelu, može? Može. Samo da stignemo na vreme. Ima li gužve? Ma gužve nema, nego sad mi se desilo nešto čudnovato. Mušterija se okrenula ka njemu. Šta to može taksistu da iznenadi? Možda ste videli moje prethodne mušterije? Ne, izvinite, u frci sam bio, samo mi je bilo bitno da pronađem slobodan taksi. O čemu se radi? Dama i klinac. Mada dama voli piletinu. Kako su se prvo p...

Njen parfem je lagano dopirao do ionako znatiželjnog taksiste. Od kako je, zajedno sa prilično mlađim muškarcem, ušla u njegov auto, zaokupljivala mu je pažnju. Imao je finu klijentelu, čak ih je i svakodnevno prevozio, ali takvu damu nije odavno vozio. S vremena na vreme bi podigao pogled ka retrovizoru i gledao u njenom pravcu. Prava, zgodna, kako bi njegov čiča Miloje voleo da kaže raskokana, ali prava. Klinac pored nje nije imao više od trideset godina, sigurno petnaestak godina mlađi od nje. Mogao je da čuje dubok glas tog mladića, ali nije mogao da vidi njegovo lice. Dok je gledao u njenom pravcu, spustio je pogled ka njenim nogama. Na iznenađenje, video je mladićevu ruku kako lagano gladi njenu nogu i polako se pomera sve više ka kratkoj haljini. Polu zbunjeno, ali ipak smireno je pitao hoćete li na centralni ili zapadni ulaz? Da li ti znaš gde se održava sastanak, koja je sala u pitanju? Četvorka, idemo na centralni ulaz – pogledao j...

Na Beogradskom sajmu od 20. do 23. februara 2025. godine, održan je 46. Međunarodni sajam turizma. Ovo je najveća turistička manifestacija u jugoistočnoj Evropi, a ovogodišnji slogan je "Jedna karta, bezbroj svetova". U šarolikoj ponudi aranžmana, jeftinih letova, mora i planina, raznih ukusnih đakonija, kvalitetnih vina i rakija, ja sam iskoristio da predstavim svoju monografiju “Kulturna baština Čukarice”. Imam utisak i nadam se da sam u tome uspeo da predstavim turističku ponudu moje opštine, a da ipak budem drugačiji. Lep i koristan dan, i veliko hvala prijateljima iz Turističke organizacije Čukarice.

Izvukao je svoj novčanik i otvorivši ga video je lepu, svežu, skoro nekorišćenu novčanicu od pet gibraltarskih funti. Stavio ju je na sto. Nije bilo logike, ali mnogo toga čudnog mu se od jutros dogodilo, tako da je odlučio da se preterano ne obazire. Stariji gospodin, uposlenik tajne policije pogledao je novčanicu i privukao ju je sebi. Skinuo je jedne naočare i iz džepa izvukao druge, što je i sam rekao za blizinu. Pogledao je novčanicu i krenuo da sriče serijski broj, izvukao je malu beležnicu i sa minijaturnom grafitnom olovkom je upisao brojeve. Sad vam je vraćam. Dobio sam šta sam želeo. Zbogom! Zbogom i vama. Gledao je u leđa siluete tog starijeg gospodina. Ponovo je stavio šešir na glavu i ubrzo nestao. On je primakao šoljicu kafe ustima i uzeo prvi gutljaj. Prilično se već o’ladila. Ponovo je pomislio, baš čudan dan. Uzeo je i čašicu sa rakijom i ispio ostatak. Baš mu je prijala. Naručio je još jednu. Mogu li da platim? Nara...

Izvadio je novac i uzeo neke dnevne novine i flašicu vode. Englez sa Gibraltara mu se zahvalio i nakon još nekog trenutka su se razišli. To mu se često dešavalo, upozna nekog, taj neko bude mu i simpatičan, porazgovaraju i onda jednostavno ti ljudi nestanu iz njegovog života. Valjda je, uvek bi pomislio, to nešto sasvim normalno. Mada bilo bi mu uvek pomalo žao. Okrenuo se, pred očima mu se pojavila njegova omiljena kafanica. Seo je i od dobro poznatog konobara naručio komplet, kafa, rakija, ratluk, uvek za njega sa orasima i mala čaša vode. Nagnuo je prvi gutljaj lepe, mirišljave šljivovice, kad je za njegov sto seo stariji čovek, obučen u tamno sivo odelo. Spustio je šešir na sto i gledao u njegovom pravcu. Umalo da vas izgubim! Gledao je zabezeknuto, spustio pogled ka šeširu, pa podigao i gledao ga u oči. A ko ste vi? Tajna policija! Kakva sad tajna policija. Nikad čuo za vas. Zato se i zovemo tajna policija da niko ne bi čuo za n...

Gledajući u turiste shvatio je da je nestao strah od toga da ga neko prati, možda je samo to umislio u svojoj glavi. Ma ako ga i prate, nek mu lepo priđu i da budu mirni i on i oni, a ne ovako, bilo mu je skroz bezveze. Iza starijeg bračnog para samo se nazirala sjajna žuta kosa, nešto nalik na slamu. Zagledao se, prvo je video šiljati nos, a onda i celo lice mladog, mršavog čoveka. Čim je uhvatio njegov pogled nasmejao se i brzim korakom mu je prišao. Da li ste vi ovde lokalac? Rekao bih, mada nisam siguran. Zašto vas to zanima. Nisam stigao zameniti novac. Na granici su bili vrlo neljubazni prema nama. Imate menjačnicu ovde u blizini. Oni će vam zameniti novac i to koliko god vam treba. Ma ja bih samo da kupim vodu i novine. Koliko je to u vašoj valuti. Oko sto dinara. Ovde primaju dinare. Da, što? Nisam za to znao, ali odlično. Daću vam pet funti za sto dinara. Ne mogu vam to uraditi. To je mnogo više nego što ...

Bežao je. Još uvek nije bio siguran od koga tačno, ali hod mu je bio ubrzan. Nije znao kako se pojavio u ovoj uzanoj, a dugačkoj ulici. Pomislio je, od koga bežim. Okretao se oko sebe, ali mu ništa nije bilo jasno. Gledao je okolne zgrade, možda ih se sećao, od nekad, od ranije, ali kako je dospeo ovde. Pogledao je u jednom pravcu, video je visoku kulu sa satom na njoj. Skroz na drugom kraju se nazirao veliki gradski park. Ništa mu nije bilo jasno. Stao je, ukočio se. Ne želim bežati, ne znam od koga bežim i kako onda da znam da sam mu pobegao. Stajao je na sredini ulice, dok su ljudi mirno prolazili pored njega. Niko ga nije ni primećivao, mada kad je razmislio, ako je i bežao od nekog, a jeste, međutim tog nekog sada nema. Da li ga prati sa neke pristojne udaljenosti? Osvrtao se oko sebe, ali sumnjivo lice nije mogao pronaći. Autobus je zastao. Video je mnoštvo turista, koji su lagano izlazili iz autobusa. Razdragani ljudi, veselost se izlivala iz...