Bežao je. Još uvek nije bio siguran od koga tačno, ali hod mu je bio ubrzan. Nije znao kako se pojavio u ovoj uzanoj, a dugačkoj ulici. Pomislio je, od koga bežim. Okretao se oko sebe, ali mu ništa nije bilo jasno. Gledao je okolne zgrade, možda ih se sećao, od nekad, od ranije, ali kako je dospeo ovde.
Pogledao je u jednom pravcu, video je visoku kulu sa satom na njoj. Skroz na drugom kraju se nazirao veliki gradski park. Ništa mu nije bilo jasno. Stao je, ukočio se. Ne želim bežati, ne znam od koga bežim i kako onda da znam da sam mu pobegao. Stajao je na sredini ulice, dok su ljudi mirno prolazili pored njega. Niko ga nije ni primećivao, mada kad je razmislio, ako je i bežao od nekog, a jeste, međutim tog nekog sada nema. Da li ga prati sa neke pristojne udaljenosti? Osvrtao se oko sebe, ali sumnjivo lice nije mogao pronaći.
Autobus je zastao. Video je mnoštvo turista, koji su lagano izlazili iz autobusa. Razdragani ljudi, veselost se izlivala iz njih. Mlada majka sa bebom u naručju i ponosni otac sa trogodišnjakom u špilhoznama. Pauzirao je mozak, otkud mu one padoše na pamet, što jednostavno nije rekao šorc, pantalonice ili bermude. Lepa porodica, skladni su i roditelji i njihova deca, baš priliče jedni drugima. Iza njih se gegao stariji bračni par, punačka ženica i njen malo vitalniji suprug. Pravi turisti. Stariji gospodin je čak imao i starinski fotoaparat okačen oko vrata. Izgledali su kao da su ispali iz nekog filma iz sedamdesetih. Da nije mogao da vidi sjajnu njušku novog autobusa, pomislio bi da se zaista vratio u prošlost.
Gledajući u turiste shvatio je da je nestao strah od toga da ga neko prati, možda je samo to umislio u svojoj glavi. Ma ako ga i prate, nek mu lepo priđu i da budu mirni i on i oni, a ne ovako, bilo mu je skroz bezveze. Iza starijeg bračnog para samo se nazirala sjajna žuta kosa, nešto nalik na slamu. Zagledao se, prvo je video šiljati nos, a onda i celo lice mladog, mršavog čoveka. Čim je uhvatio njegov pogled nasmejao se i brzim korakom mu je prišao.
- Da li ste vi ovde lokalac?
- Rekao bih, mada nisam siguran. Zašto vas to zanima.
- Nisam stigao zameniti novac. Na granici su bili vrlo neljubazni prema nama.
- Imate menjačnicu ovde u blizini. Oni će vam zameniti novac i to koliko god vam treba.
- Ma ja bih samo da kupim vodu i novine. Koliko je to u vašoj valuti.
- Oko sto dinara.
- Ovde primaju dinare.
- Da, što?
- Nisam za to znao, ali odlično.
- Daću vam pet funti za sto dinara.
- Ne mogu vam to uraditi. To je mnogo više nego što vredi sto dinara.
- Znam ja to, ali nemam gde da razmenim funte.
- Ne brinite, razmeniće vam ih.
- Da, tu je začkoljica, nisu obične funte, već gibraltarske.
- Pa zar nije to isto? – rekao je, kao da je oduvek znao da postoje gibraltarske funte.
- Jeste i nije. Znate stalno imam problem sa razmenom novčanica.
Izvukao je iz novčanika jednu zelenu novčanicu. Obojica su gledali u nju. Sa prednje strane ih je gledao lik engleske kraljice Elizabete. Okrenuo ju je na poleđinu i pokazivao prstom na lik nekog Arapina.
- Gospođu sam prepoznao, ali ko je ovaj lik sa turbanom na glavi.
- To je arapski osvajač Gibraltara Tarik Ibn Zied.
- Pa šta će vam on na novčanici?
- Znate gospodine, to je deo naše istorije. Sadašnji suveren i nekadašnji. Zbog njega imam problem, svi misle da je lažna novčanica.
- Uzeo je u ruku novčanicu i gledao u nju. Delovala je zanimljivo. Računao je, bilo mu je neprijatno da pređe čoveka.
- Kupiću vam ja novine i vodu. Ali kako ćete čitati novine na srpskom?
- Ma to mi nije problem, vidite kako lepo pričam srpski.
- Da, to mi je bilo baš čudno. Odakle da tako dobro pričate srpski.
- Ah, zanimljiva priča. Radio sam godinama sa dvojicom vaših sunarodnika. Oni nikako nisu mogli da nauče engleski i šta ću, morao sam ja srpski. Tako da znam i ponešto i da pročitam.
- Onda hajdemo do trafike.
Izvadio je novac i uzeo neke dnevne novine i flašicu vode. Englez sa Gibraltara mu se zahvalio i nakon još nekog trenutka su se razišli. To mu se često dešavalo, upozna nekog, taj neko bude mu i simpatičan, porazgovaraju i onda jednostavno ti ljudi nestanu iz njegovog života. Valjda je, uvek bi pomislio, to nešto sasvim normalno. Mada bilo bi mu uvek pomalo žao.
Okrenuo se, pred očima mu se pojavila njegova omiljena kafanica. Seo je i od dobro poznatog konobara naručio komplet, kafa, rakija, ratluk, uvek za njega sa orasima i mala čaša vode. Nagnuo je prvi gutljaj lepe, mirišljave šljivovice, kad je za njegov sto seo stariji čovek, obučen u tamno sivo odelo. Spustio je šešir na sto i gledao u njegovom pravcu.
- Umalo da vas izgubim!
- Gledao je zabezeknuto, spustio pogled ka šeširu, pa podigao i gledao ga u oči. - A ko ste vi?
- Tajna policija!
- Kakva sad tajna policija. Nikad čuo za vas.
- Zato se i zovemo tajna policija da niko ne bi čuo za nas.
- I šta radite, šta je vaš posao?
- Pa pratimo vas i vama slične.
- Da li ste me i jutros pratili?
- Uhhhh, primetili ste me. Molim vas nemojte to da prijavite mojim nadređenima.
- Toliko mogu da vam učinim, ali zašto mene pratite?
- Pa sumnjivi ste!
- Ja! Pa sumnjiv! Pobogu čoveče, zbog čega?
- Danas ste se sastali sa britanskim špijunom, koji vam je dao jednu novčanicu. Treba nam serijski broj te novčanice.
- Sad sam sreo jednog turistu. Čovek mi je ponudio novac, ali sam to odbio. I kako ste znali da ću se sresti sa njim. Pa ja ga ni ne poznajem.
- Dragi gospodine, zato i jesmo tajna policija. Mi sve znamo.
- Ali kako?
- Ma nema tu mnogo filozofije, to je jednostavno tako. Ni ja ne znam šta da vam kažem, samo dobijem nalog i krenem da pratim.
- Ja nisam uzeo novčanicu. Nisam mogao da prevarim čoveka. Ona vredi šeststotina dinara, a on mi je nju nudio za stotku. Bilo mi je neprijatno.
- To je lepo od vas, ali ta novčanica od pet gibraltarskih funti se nalazi u vašem novčaniku. Slobodno proverite.
Izvukao je svoj novčanik i otvorivši ga video je lepu, svežu, skoro nekorišćenu novčanicu od pet gibraltarskih funti. Stavio ju je na sto. Nije bilo logike, ali mnogo toga čudnog mu se od jutros dogodilo, tako da je odlučio da se preterano ne obazire. Stariji gospodin, uposlenik tajne policije pogledao je novčanicu i privukao ju je sebi. Skinuo je jedne naočare i iz džepa izvukao druge, što je i sam rekao za blizinu. Pogledao je novčanicu i krenuo da sriče serijski broj, izvukao je malu beležnicu i sa minijaturnom grafitnom olovkom je upisao brojeve.
- Sad vam je vraćam. Dobio sam šta sam želeo. Zbogom!
- Zbogom i vama.
Gledao je u leđa siluete tog starijeg gospodina. Ponovo je stavio šešir na glavu i ubrzo nestao.
On je primakao šoljicu kafe ustima i uzeo prvi gutljaj. Prilično se već o’ladila. Ponovo je pomislio, baš čudan dan. Uzeo je i čašicu sa rakijom i ispio ostatak. Baš mu je prijala. Naručio je još jednu.
- Mogu li da platim?
- Naravno gospodine. Sa ovom drugom rakijom, sveukupno pet gibraltarskih funti.
- Kako bre sad gibraltarske funte, što nije u dinarima račun.
- Nova fiskalizacija, šta ćete – nasmejao mu se konobar.
- Izvolite – pružio mu je novčanicu – za bakšiš nemam.
- Nema veze gospodine, bitno je da je račun plaćen, ja ionako ne volim kad gosti osete potrebu da nam ostave koju funtu više. To je nekako degradirajuće za moju profesiju.
Ustao je sa stolice i krenuo svojim putem. Okrenuo se ka izlogu obućarske radnje. Video je svoj odraz u njemu, ali to nije bio on. Tek sad je shvatio. Pomislio je, šta sam to shvatio. Pa da, probudio sam se u tuđem telu, odavno mi se to nije desilo. Ponovo se pogledao u staklu od izloga, nije bilo loše, bio je zadovoljan. Bolje je nego prošli put. Mnogo bolje, nego samo se pitao dokle li će to trajati.