Bežao je. Još uvek nije bio siguran od koga tačno, ali hod mu je bio ubrzan. Nije znao kako se pojavio u ovoj uzanoj, a dugačkoj ulici. Pomislio je, od koga bežim. Okretao se oko sebe, ali mu ništa nije bilo jasno. Gledao je okolne zgrade, možda ih se sećao, od nekad, od ranije, ali kako je dospeo ovde.
Pogledao je u jednom pravcu, video je visoku kulu sa satom na njoj. Skroz na drugom kraju se nazirao veliki gradski park. Ništa mu nije bilo jasno. Stao je, ukočio se. Ne želim bežati, ne znam od koga bežim i kako onda da znam da sam mu pobegao. Stajao je na sredini ulice, dok su ljudi mirno prolazili pored njega. Niko ga nije ni primećivao, mada kad je razmislio, ako je i bežao od nekog, a jeste, međutim tog nekog sada nema. Da li ga prati sa neke pristojne udaljenosti? Osvrtao se oko sebe, ali sumnjivo lice nije mogao pronaći.
Autobus je zastao. Video je mnoštvo turista, koji su lagano izlazili iz autobusa. Razdragani ljudi, veselost se izlivala iz njih. Mlada majka sa bebom u naručju i ponosni otac sa trogodišnjakom u špilhoznama. Pauzirao je mozak, otkud mu one padoše na pamet, što jednostavno nije rekao šorc, pantalonice ili bermude. Lepa porodica, skladni su i roditelji i njihova deca, baš priliče jedni drugima. Iza njih se gegao stariji bračni par, punačka ženica i njen malo vitalniji suprug. Pravi turisti. Stariji gospodin je čak imao i starinski fotoaparat okačen oko vrata. Izgledali su kao da su ispali iz nekog filma iz sedamdesetih. Da nije mogao da vidi sjajnu njušku novog autobusa, pomislio bi da se zaista vratio u prošlost.